НИКОЛА ТЕСЛА, Тешко да има народа који је доживео гору судбину од српског

Тешко да има народа који је доживео гору судбину од српског. Са висина свог сјаја, када је царство обухватало готово цели северни део Балканског полуострва и велики део територије која сада припада Аустрији, српски народ је нагло доспео y безнадежно ропство, после фаталног боја на Косову пољу са надмоћним азијатским хордама. Европа неће никад моћи да исплати велики дуг који има према Србима што су они, жртвујући сопствену слободу, зауставили тај варварски продор. Пољаци су код Беча, под Собјејским, довршили оно што су Срби покушали, а за своју услугу цивилизацији били су награђени на сличан начин.  

На Косову пољу пао је Милош Обилић, најчувенији од свих српских хероја, пошто је убио султана Мурата II усред његове велике војске. Када то не би била историјска чињеница, тај догађај би се могао сматрати митом, насталим на додиру грчке са латинском расом. Јер, у Милошу видимо обојицу, и Леониду и Муција и, још више од тога, мученика јер није умро лаком смрћу на бојном пољу као Грк него је своје смело дело платио смрћу под страшним мукама. Није никакво чудо што је песништво народа који је био у стању да створи такве јунаке могло да буде проткано духом племенитости и витештва. Чак је и непобедиви Марко Краљевић, касније персонификација српског јунаштва, када је победио Мусу, главара муслимана, узвикнуо: „Тешко мени до Бога милога, где погубих од себе бољега.“  

Од те фаталне битке на све до најновијих времена, за Србе је настао мркли мрак, са само једном звездом на небу – Црном Гором. У тој помрчини није било наде за науку, трговину, уметност или привреду. Шта су они, тај храбри народ, могли да сачувају да би одржали исцрпљујућу борбу против поробљивача? А то су чинили без престанка, мада је однос снага био двадесет према један. Но, вођење борбе је једино задовољавало њихове примитивније нагоне. Било је још нешто што су они могли, и чинили: у бесмртну песму су уграђивали племенита дела својих предака храбра дела оних који су пали у борби за слободу. Тако су околности и урођене особине начинили од Срба народ мислилаца и песника, и тако су, постепено, настале њихове величанствене народне песме, које је најпре сакупио њихов најплоднији писац Вук Стефановић Караџић, који је такође саставио и први речник српског језика, са више од шездесет хиљада речи y њему. Те народне песме Гете је сматрао дораслим најфинијим производима Грка и Римљана. Шта ли би он мислио о њима да је био Србин?

„Century Magazine“, мај 1894.

Никола Тесла, Чланци, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006, стр. 349-350.

НИКОЛА ТЕСЛА, Ми смо сви једно

 Рођење, раст, старост и смрт појединца, породице, расе, нације, шта је то ако није ритам? Значи да су све животне манифестације, чак и y  најкомпликованијем облику, као на пример у човеку, ма како несхватљиве и испреплетане, само један покрет на који се морају применити исти општи закони кретања који владају у физичком универзуму.

Кад говоримо о човеку мислимо на појам човечанства у целини, и пре него што применимо научне методе у испитивању његовог кретања, морамо то да прихватимо као физичку чињеницу. Али, да ли неко може данас да тврди да сви милиони појединаца и сви безбројни типови карактера чине једну свеукупност, јединку? Иако смо слободни дa мислимо и деламо, ми се држимo заједно неодвојивим везама као звезде на небу. Ми не видимо те везе али их осећамо. Посечем се по прсту и то ме заболи: тај прст је део мене. Видим повређеног пријатеља а то и мене заболи: мој пријатељ и ја смо једно. А сада видим побеђеног непријатеља, хрпу материје, за коју ме је најмање брига од свега на свету, али то ме ипак растужује. Зар то не показује да је сваки од нас само један део целине?

Вековима се ова идеја прокламовала у савршено мудром учењу религије, можда не само као средство за обезбеђивање мира и хармоније међу људима већ и као дубоко укорењена истина. Будисти то изражавају на један начин, хришћани на други, али и једни и други кажу исто: ми смо сви једно. Метафизички докази, међутим, нису и једини које можемо гa изнесемо у прилог овој идеји. Наука такође признаје повезаност издвојених појединаца иако не сасвим у истом смислу као што признаје да су Сунца, планете и месеци, сазвежђа једно тело и нема сумње да ће се то потврдити експериментима у будућности када се наша средства и методе испитивања физичких и других стања и појава, усаврше. Још више: То једно људско биће наставља да живи. Јединка је ефемерна, расе и нације долазе и одлазе али човек остаје. Ту је огромна разлика између јединке и целине. Ту се исто тако може наћи делимично објашњење за многе од оних изванредних појава наслеђа, које су резултат безбројних векова слабог али сталног утицаја.

Никола Тесла, „Проблем повећавања људске енергије кретања човека напред – енергија кретања – три начина за повећање људске енергије“, Чланци, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006.

---

[1] „The Century Magazine“, јун 1900. 

НИКОЛА ТЕСЛА, Нека лична сећања

1880. године сам дошао y Праг, у Чешкој, испуњавајући мом оцу жељу да довршим своје школовање на неком универзитету. Атмосфера тог старог и занимљивог града била је повољна за проналазаштво. Било је много гладних уметника и свуда се могло наћи интелигентно друштво. Ту сам начинио први изразит корак напред тиме што сам одвајао комутаторе од машина и постављао их на удаљене осовине. Сваког дана сам маштао без успеха о конструкцијама у том смислу, али са осећајем да се ближим решењу. Следеће године дошло је до нагле промене y мојим животним погледима. Схватио сам да моји родитељи подносе за мене превелике жртве, па сам решио да их ослободим тог терета. Талас телефоније стигао је из Америке до европског континента и требало је да један систем буде инсталиран у Будимпешти. Прилика је изгледала идеална и ја сам кренуо возом у тај град. Иронијом судбине моје прво радно место било је место цртача. Мрзео сам цртање: за мене је то била најгора од свих досадних ствари. На срећу, није дуго потрајало док сам дошао до места које сам желео, места главног електричара телефонске компаније. Задаци које сам имао довели су ме у везу са више младих људи који су ме интересовали. Један од њих је био и г. Степи, који је био изванредан пример хуманости. Велика глава са ружном израслином сједне стране и нездрава боја лица чинили су га изразито ружним, али би од врата наниже његово тело могло послужити као статуа Аполона. Имао је феноменалну снагу. У то време ја сам се исцрпљивао тешким радом и непрекидним размишљањем. Он ме је убедио y потребу систематског физичког вежбања тако да сам прихватио његову понуду да ме обучава у атлетици. Вежбали смо сваког дана и ја сам брзо добијао у снази. Изгледа да ми је упоредо јачао и ум и како су се моје мисли све више бавиле предметом који ме је заокупљао био сам изненађен својом вером у успех. Једном приликом, које се увек сећам, забављали смо се у Варош-лигету или градском парку. Ја сам рецитовао поезију, коју сам увек страсно волео. У то време сам знао напамет читаве књиге и могао сам да читам из меморије реч по реч. Једна од таквих био је Фауст. Било је касно после подне, сунце је залазило, а ја сам се сетио стихова:

Дан је при крају; оно, све даље сја

хита да други оживљава свет.

O, што ме крила не дигну са тла,

па за њим, вечно, да управљам свој лет!

Дивног ли сна док оно доле креће!

Ах, куда лете крила бестелесна

телесна крила винути се неће!

Док сам изговарао последње речи, удубљен у мисли и дивећи се снази песника, идеја је дошла као блесак муње. У једном тренутку сам све сагледао и штапом у песку нацртао шеме које су дате као илустрација у мојим основним патентним захтевима од маја 1888. године, а које је Степи (Szigety) потпуно схватио. Веома ми је тешко да читаоцу опишем доживљај у правом светлу и значењу, јер је он у целини тако необичан. Када се једна идеја појави, она је по правилу сирова и несавршена. Рођење, раст и развитак су нормалне и природне фазе. Но са мојим проналаском је било друкчије. Ја сам постао свестан тога у једном тренутку. Затим, теорија, ма колико вероватна, мора обично да буде потврђена експериментом. За ону коју сам ја формулисао, то, међутим, није важило. Доказ за њу могао се видети свакодневно: свака динамо машина и сваки мотор били су апсолутни доказ њене исправности. Како је то деловало на мене није се могло описати. Моја маштања су се изједначила са стварношћу. Постигао сам оно што сам био предузео и сад сам себе вицдо у богатству и слави. Но више од свега тога значило ми је сазнање да сам постао проналазач. То је било оно што сам увек желео да будем. Идеал ми је био Архимед. Дивио сам се делима уметника али су она, по мом схватању били само сенке и ликови у огледалу. Проналазач, сматрао сам, даје свету дела која су опипљива, која живе и делују.

Никола Тесла, „Нека лична сећања“, Чланци, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006. 

---

[1] „Scientific American“, 5. jun 1905. 

ЛАЗИНО ПИСМО НИКОЛИ ТЕСЛИ

  Драги пријатељу,

Данас је, отприлике трећа обљетница од како смо се оно састали у Пешти и онако лијепо провели оно неколико дана. Наумио сам да прославим тај дан. Шта мислите, како? Не бисте никад погодили, да Вам не кажем:

Хоћу да Вас оженим.

Quelle idée, рећи ћете. Знам шта ћете рећи, знам шта ћете помислити, све знам, па ипак!

Дјевојка коју сам Вам намјенио подобна је да савлада сваку женомрзницу. Ја мислим да би и мртвог оживела, не само мртвога Дон Хуана, него и мртвога свеца. Збиља.

Ономад сам је гледао у манастиру како цјелива неке мошти, суху руку некога свеца, па, у заносу од онога тамјана и од оне љепоте, чисто сам се зачудио, како се она мртва рука не дигне да је загрли.

- Који је то светитељ? – запитам калуђера до мене.

- То није светитељ.

- Него?

- То је светитељка, преподобна мајка Ангелина.

- А? Сад разумем.

Калуђер ме погледа као да ме је разумио, а знам да ни не слути моје мисли.

Досад је одбила читаву војску просилаца. Родитељи се забринули: има јој већ 24 године – алʼ не бисте јој дали више од 20. Отац је мој најбољи пријатељ, те сам, дакако, пријатељ и њој. Дуго сам се трудио да дознам узрок те немилости, те једва једвице дознам шта је: њен је идеал Никола Тесла.

Ја сам јој признао да је то и моја давнашња мисао, али ми је навијек било на уму, како сте ви досад сву своју љубав посветили својој великој идеји, па немате времена мислити ни на жене, а камоли на женидбу. Она се ипак узда да би Вас обрнула, да не би било Loveʼs labourʼs lost.

Толико о девојци. А сад – last not least – и за многе јевропске младожење, камоли вас Американце – о имовини, о женинству или о прћији њеној.

Она може донети отприлике један милион франака. Али јој отац тако стоји да би могао отворити зету вересију и до једног милиона долара, ако затреба.

Промислите се добро, све мислите на једно смислите, па ми јавите на шта сте смислили. Ако пристајете, послаћу Вам одмах слику моје намјењенице и дознаћете њено име.

Било како било, свакојако вјерујте да остајем

навјек ваш пријатељ

у ман. Крушедолу, 12. јуна 1895.                           Лаза Костић

Пишите ми на адресу: Pajevich, Neusatz.

Како би се радовао кад бих добио од Вас телеграм!

Навод према књизи: Станислав Винавер, Одбрана песништва, Есеји и критике о српској књижевности 2, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 228-229.