Бела Хамваш - НАШЕ КОСМИЧКО ДОСТОЈАНСТВО

  Земни живот, ако је потпун и истински, није срећан, није задовољан, није грађански. И ако неко жели срећу, задовољство, грађанску удобност, управо губи целовитост бивства. Наш истински живот је патња. То је наша племенитост. Наше херојство. То је наше космичко достојанство. Распети Бог је ранг земље у свемиру. Тако нас и по томе познају сродне зведе.

Чини нас људима то што нас, како каже Хераклит, чувају бичем – pan herpeton plégé nemetai. Божанским нас чини ако свесно прихватамо крст.

Б. Хамваш, Миларепа

Бела Хамваш, ЕСЕЈ

 

     Есеј више нагиње религији, јер религиозан човек свет не сматра ланцем који на крају личи на ђердан стаклених перли. Проблематика религиозног човека, пак, јесте par excellence проблематика субјективног човека

Есеј није ни филозофија, јер је она увек систем. Шта је систем? Онај свет мисли који се приказује као да је успео на свим линијама да подигне засторе с мистерије под велом која нас окружује. Есеј се задовољава тиме, где год се пружи прилика, да провири кроз рупице вела. И то је стварност. Филозоф не успева ни више ни друго, само да баци један једини поглед. Али нескромно разглашава да је разрешио све тајне.

Сваком есеју је иначе неопходна исто таква прецизна концепција као и филозофском систему. Отуда дакле од сваког есеја, с неопходном подробношћу, може да се начини филозофски систем, и обрнуто, од сваког филозофског система, изостављајући небитно, може се написати есеј. Значи разлика између есејисте и филозофа јесте што филозоф током целог живота има само једну једину битну концепцију, а есејиста има онолико колико есеја напише. Филозоф је дакле човек бескрајно сиромашнији у идејама. Он животари целог живота од оног једног јединог надахнућа које је добио. Залуд, више нема. И ако би ипак било, боји се да га узме озбиљно, јер би претходну идеју довео у опасност. Евентуалне нове интуиције, можда противречне претходној, присиљен је да прећути и потисне због система.

Естетика есеја није ништа друго до естетика прозе. У језику есеја, односно у par excellence прози сусрећу се весеље, озбиљност, једрина, прозрачна перспектива, тежина и лакоћа, дубина и светлост.

Пророк, научник, песник, филозоф могу себи допустити развученост. А есеј је управо кратак и језгровит, згуснут и малорек. Прави есејиста пише теодицеју у пет редака и историју света на три стране. Дела дужа од тридесет страна неопходна су човеку само онда ако није здрав, а на сто страна се све може рећи.

Бела Хамваш, Хамвашев бревијар: мисли Беле Хамваша, избор и превод Сава Бабић, Дерета, Београд, 2001.

Бела Хамваш, ДАНАС ЖИВИМО УНУТАРЊИ ПОТОП

 

Живимо у време, рекао је Ле Бон пре педесет година, када уместо свесне делатности јединке долази несвесна делатност масе. Онда промена не само да је изгледала безазлено, него и пожељно. Било је оних који су масу подстицали на побуну. Маркс и апостоли социјализма припремали су револуцију, а да ни издалека нису били начисто са значајем свога чина. Да су само знали да маса на власти неће остварити велике идеје човечанства онако како су они веровали, штавише, будући да је маса морала понети себе са собом, као што је носила са собом своје укупно биће и природу, она ће просто пребрисати веру у могућност остварења тих идеја, своје револуционарне списе апостоли свакако не би писали тако олако. Када би данас устали Маркс, Енгелс, Ласал, или било ко од револуционара, и кад би видели за што су се тао ватрено залагали, забринули би се. И ако би у њима било, као што је у већини и било, малене искре озбиљности: „Нисам то желео“ – муцали би јадници, поражени саомоптужбом. Сви су они веровали да у масама буде анђеле. Данас би одмах видели да нису били у праву, и видели би да се пробудила неман. Уместо свесне делатности јединке ступила је несвесна делатност масе. Апостоли би очигледно искусили да је друштво функција нечега другога. Владавина масе значи да уместо индивудуалне, јасне, разумне, трезвене, свесне делатности наступа мутна, слепа, магловита, несвесна делатност масе, а тиме се затамљује и тоне цело људско бивство. То је било оно на шта нсу мислили револуционари. 

         Било је оних који су прозрели значење владавине масе. Схватили су да овде није реч о владавини. Изменила се светска ситуација. Процес није друштвени, него много дубљи: задире у темеље устројства живота. Уз масу која је избила на површину нужно је везано избијање на површину и несвесног деловања. Индивидуално и јасно мишљење и деловање почиње да зависи од мутног и несвесног деловања масе. Оно што је једноставно и разумљиво зависи од слепог и мутног, оно што је више зависи од нижег. Настаје обрнута ситуација. Човек почиње да живи висећи наглавачке. Последице су несагледиве.

         (...)

На концу о нима који су ситуацију схватили на први поглед. Пре свих Кјеркегор и Ниче. Затим малена дружина: Фажо, Мерешковски, Панвиц, Евола, Берђајев, Валери, Ортега, Јасперс. Ни по редоследу нису комплетни. Оно што су видели било је селедеће: маса која се до тада налазила доле, пробила се у више друштвене слојеве. Овај пут, не као у доба сеобе народа, варварин није напао развијеног и узвишеног човека издалека и споља, него одоздо и изнутра. Несвесно се налази у самом човеку, оно је избило и у самом друштву се налази маса која се пробила. То је нова сеоба народа, вертикална провала варварства. Упоредо с тим, ситуација се не мења само споља; протеривањем увишеног човека и разарањем развијеног и узвишеног начина живота преокренула се и психолошка ситуација човека. Оно што је било горе, потонуло је, а оно што је било доле, изронило је. Несвесно израња, свесно тоне. Горе није разум, него нагон, не свестлст, него тама, не рај, него пакао, не узвишено, него ниско, не ред нити трезвеност, него неред и страст. Не свесно мишљње него резидуум и мит. Зато је обрнут ред у избору, у вредновању, у доследу, у укусу.

Слична катастрофа се догодила човеку када је земљу преплавио потоп, а човечанство потонуло у океан. Али је онда тоњење било спољашње, као што је спољашња и сеоба народа: данас човек тоне у сопствену несвесност и друштво у сопствену масу. Океан је несвесно, и несвесно је океан. Потоп значи потонути у несвесно. Данас живимо унутарњи потоп.

Б. Хамваш, Невидљиво збивање – Silentium, превео с мађарског Сава Бабић, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 6–9.

Бела Хамваш, О САКРАЛНОЈ СУШТИНИ ЖЕНСКОГ ТЕЛА

Оно што данас, у периоду Антихриста, најмање могу да поднесем јесте потпуно и савршено заборављање и порицање сакралне суштине тела. Како људи данас једни друге гуркају и обарају и газе и како људе ударају и муче. Највећи грех Антихриста је неопростиво скрнављење светиње. Нестао је и акт чуда, сакрални додир женског тела. Не зна се да је тело концентрисани дух. Или се зна исувише добро? Управо због тога? Ни не слути се шта значи некога додирнути. Мислим да је примордијални акт телесног додира додир женског тела. То је чудо, бити двоје. Кад дотичем жену, дотичем сопствену дубину, сопствени унутрашњи део ребара, онај део од којега је жена створена. То је чудо удвојења. Ce miracle dʼetre deux. То је чаролија то је занос. О, ужаса бестелесности. Кад неко каже чисти дух, починио је хуљење. Какав миракул је остварен у воћу. Шта значи помиловати руку жене, или је обухватити око струка, или је пољубити у слепоочницу. Бадер вели, ако загрлим жену и привијем је уз себе, враћам је на изворно место, међу своја ребра, одакле је и извађена. Антихрист је ужас безличности. Душа која се не може ословити, окамењена и затворена у себе саму, коју узалуд зовеш и дотичеш и узалуд грлиш, она не одговара. Изгубила је моћ. Нема језика. Не уме да прослови. Односно претворила се у непостојећу.

 

Б. Хамваш, Невидљиво збивање – Silentium, превео с мађарског Сава Бабић, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 291–292.

БЕЛА ХАМВАШ, Психологија брања цвећа

 „Лакше је развалити гвоздене окове него венац цвећа.“

Опат Констан

1.

Када се на крају живота нађем пред Анђелом Смрти, мислим да ћу га без роптања моћи следити у непознато. Ако ме упита: Да ли си нешто пропустио? Одговорићу: Не верујем. Али ако каже овако: Да ли ти је жао што овде нешто остављаш? Рећи ћу: Цвеће.

Радо ћу се и лако одрећи онога што живи на земљи, али цвеће, цвеће!

Анђео ће ми рећи: видећеш, свет разума је богатији од света слика. Тамо ћеш видети изнутра. То је као када се предаш дубокој медитацији. Одвојен од земље немаш другог искуства до нематеријалног бруја; срећан и ослобођен лебдиш y безграничности. У великим тренуцима љубави, када се руши зид између спољњег и унутарњег света и више не знаш где је споља ни где је унутра, тело се претвара у душу а душа y тело; у великим тренуцима вере, када се руши зид између ове и оне стране и не знаш више где је овде ни где је онде; живећеш у таквом стању када ће нестати посебна свест о теби самом и доживљаваћеш степене духа који воде према Богу, да би на крају доспео пред лице Његово и тада си стигао на циљ.  

А ја: Свети Анђеле! Још у животу сам имао удела y милости да се добровољно могу покоравати законима бића. С покорношћу сам ишао сам и није ме требало ни присиљавати ни вући. И сада идем, јер тако треба, јер се радујем што могу да будем послушан и јер знам да је свет у који ступам виши од претходног. Ништа ме не боли. У срцу ми је мир. Али цвеће, цвеће!

2.

Бејах још скоро дете. Сећам се места, подножје брега, на улазу у сеновиту долину, седим на зиду поред куће y рушевинама, преда мном у хладу љубичаста глува коприва. Са другарима сам се y детињству био договорио да су глуве коприве наши војници, а жути маслачци непријатељи. Маслачке смо уништавали где год бисмо стигли, али ни једну једину коприву нисмо смели дирнути. Сада док седим на зиду, сећам се тога и: колико наших војника, цео батаљон, улогорили се, можда се спремају за битку и да опколе отпозади одреде маслачка. Радовао сам се њиховом тријумфу и желео им победу.

Истовремено, могло ми је бити осамнаест, чудна ствар ми је пала на памет. Зашто човек трга цвеће и зашто се кити њиме? Која је то загонетна принуда што смо y мартy одлазили на обале потока да беремо висибабе, y мajy y шуму по ђурђевак, y јуну по булке и различак на њивама? Зашто се радују девојке када им дајем цвеће? Зашто y собама постоје вазе и зашто је у њима јоргован у пролеће, хризантеме y jeceн?

Доспео сам довде. Тада сам одлучио да ћу о томе размислити и смирићу се тек ако нађем одгонетку. Написаћу психологију брања цвећа.

Наравно, онда још нисам имао ни појма о психологији, једино сам знао да психа бере цвеће. Зашто? Ни данас не знам. Очито да између њих постоји неко сродство. Што је неко више душа, тим је више цвеће. Жена. Нарочито девојка. Дете. Поготову беба. Женска имена: Ружа, Љубица, Јасмина, али постоји и мушко цвеће: Нарцис.

Прошло је од тада двадесет пет година и кад ми падне на ум завет на каменом зиду, осећам да једном треба да испуним обећање.

Прво о чему треба проговорити јесте име цвета. Имена цветова су најлепше речи језика. У мађарском исто као у енглеском, француском, или латинском. Многа поподнева и вечери сам провео, нарочито зими, поред пећи, тражећи по речницима називе цветова и дивећи им се. Често сам им придевао самовољне слике, а понекад измишљао и целе приче.

Испричаћу само једну. Једног пролећа, на сеновитом, заклоњеном месту, на северној страни провалије нашао сам бео цвет. Иако сам y ђачко доба, а и после, волео да скитам уз приручник за одређивање врста растиња, овај цвет нисам знао. Растао је између листова ђурђевка, листови су му били рутави, а између пет, шест, чак и седам меких, баршунастих, белих латица жути тучак прашника. Мирис? Како да кажем? Шафрански и испарљив, нежан, малко подсећа на љиљан, али је блажи и слађи, опојан, свеж и као да и није материјалан. У себи сам је звао Бела анемона. Знам једно место где густо расте на простору величине собе. Средином маја сам видео то место и y том сусрету једва да има нешто земно. Нагињем се над њих и имам осећај да сам се сусрео био y осамнаестој години с оном девојком, с којом сам се целог живота желео срести и да је девојка та, још дете, плава, кожа јој као латица анемоне, бела, проговорила мени, са усана би јој се ширио овај мирис. Љубав, вера, лепота, душа заједно, као остварење неостварљиве жеље.

Тај мирис и то име одмах тада и од тада увек су изазивали y мени Лету, воду заборава. Осећао сам неку везу између имена, мириса, белине анемоне и заборава: срећа што постоји пиће које својом студеном чари спира моје успомене и изнова почињем да живим као да сам се сада први пут родио.

У јесен сам поново навратио и нашао сам чудна, сасвим ситна зрнца која су била обавијена белим памуком. Беху као из јајашца излегла скупина ситних црва који гамижу, или још боље род Беле анемоне. Бескрајна је нежност, мислио сам, што цвеће своју децу умотава y лак, топао, мек бео повој, да не би озебла када се y зиму нађу y земљи.

Ако би ме ко упитао с киме желим да живим, одговорио бих: са девојком Белом анемоном. Када бих је погледао, све бих заборавио, само не њу, из очију њених гледала би чаробна хладовита вода Лете, додир би јој био баршунаст и на њу би требало пазити као на белу кадифену латицу. Жену коју мушкарац од рођења носи у свом срцу и коју заправо и вечито воли, Јунг назива Анима. Анима и Анемона. Цвет душе. Цвет среће. Цвет Неугасле Невиности.

3.

А сада питам: могу ли да се одупрем да га не откинем? Не могу. И има у томе нешто што се само по себи разуме. Знам да је неисправно што човек убије и једну животињу. Неисправно је ако посече дрво, гради њиме, или га ложи. Неисправно је ако жива бића лишава њиховог живота само зато да би се најео, или да живи удобно. Само је један једини изузетак: брање цвећа. Није неисправно ако уберем цвет, однесем га кући, ставим y вазy и погледујем сваких пола сата како је диван. Сасвим је природно да човек бере цвеће, плете од њега венац, ставља га у запучак или задева за шешир. Зашто? Не знам. У сасвим простој чињеници да човек трга цвеће налази се највише тајни. Деца га безбрижно кидају, девојке луде за њим, излетници га скупљају y велике букете, у баштама се секу букети и све је то y највећем реду и тако треба и да буде. И цвеће је живо биће и брање цвећа је убијање. Али је дозвољено. Нико не може да одоли да не бере љубичице на ивици шуме y априлу. То је таква мистерија пред којом беспомоћно стојим и посматрам с несхватљивим чуђењем.

У књизи коју читам напољу увек има цвећа. На југу ћу радо откинути мирту, рузмарин, малени љубичасти вражемил или лист смокве, бршљана. Овде код куће кидам готово свако цвеће на које наиђем и које желим да уберем. Некада сам имао и хербаријум, али сам га напустио, јер је он ипак више музеј. У бележници и сада стално носим са собом неколико листова лавендуле. Прошле јесени сам их убрао, узмем их каткад и протрљам, па не могу да се наситим њихова мириса.

Има случајева када је једини начин да човек сачува своју целовитост ако је се одрекне. Једни начин да и даље остане невин, ако почини грех. Једини начин да остане у животу, ако умре. То je мистерија вере, љубави, уметности. И брања цвећа.

Бела Хамваш, «Психологија брања цвећа» (одломак), Буктиња, часопис за књижевност, уметност и културу, број 54/2018, Неготин, 2018, стр. 79-83.

БЕЛА ХАМВАШ, Пријатељство

         

1.

Платон каже да је прареч заједнице закон, Аристотел каже Филија. Обојица могу бити у праву. Оно што уједно одржава заједно, то је закон изнад бића. Али оно што ствара заједницу, то је пријатељство које живи у бићима. Филија значи пријатељство, али ово пријатељство није идеја. Много је више само биће. Где постоји раздор, претпоставља се да је присутан Ареј, олујни; где постоји љубав, претпоставља се да је присутна Афродита, она која разрешава противречности; где постоји пријатељство, претпоставља се да је присутна богиња Филија. И Аристотел мисли, ако много хиљада и милиона људи станује на једном месту, говоре једним језиком, негују једну баштину, придржавају се једног моралног реда – то је све чудо богиње Филије. Без ње би Ла Брије био у праву, јер он каже: изненађен сам што човечанство не живи у једној држави, не верује у једну религију, не говори једним језиком – ако погледам многоврсност и разноврсност људских карактера, темперамената, талената, интелигенција, ја сам пре изненађен: како и два човека могу да живе под истим кровом а да до јутра један другог не задаве. Чудо је богиње Филије што међу бићима која реже једна на друге постоји нешто као заједнички стан и заједнички језик и заједнички обичаји. Без ње бисмо били тек усамљене звери. Заједницу ствара богиња Пријатељства, и зато је прареч заједнице: Филија.

2.

У односу на то о чему се водила реч у последњих стотину година, ћутање о пријатељству је сасвим чудно. Постоји само једно значајно дело, Емерсоново. У античком свету нико га није заборављао. Али што се данас тако мало пише о пријатељству, узрок није сасвим у томе што је оно класична тема, а човек је данас мален за класичне теме. Узрок ће пре бити у томе што је пријатељство класична веза, а данашњи човек је мален за класичне везе. Човечанство још никада није било тако близу томе да постоји само неколико бића а да се толико мноштво претворило у звери и да из заседе реже једни на друге. Површан је насилни колективизам масовних религија, испод њега живи човек који је већ скоро спреман да до јутра удави човека који живи с њим под истим кровом, само зато што се овај разликује од њега. Свако ко данас пружа руку према некоме, требало би постиђено да проживи како се не разуме управо оно што је једино битно. Али нико се не може позвати на одговорност. Јуче сам према некоме испружио руку, и није је приметио; данас је неко према мени испружио руку, и ја сам онај који је није приметио. Живимо живот без Филије, и везе које још постоје међу нама, можда су остаци старих, можда предујам за будуће; из данашњице не извире пријатељство.

3.

Аристотел вероватно ипак греши када каже да могућност заједнице ствара Филија. Заједница није више или мање. Заједница је друго. Потпуно и савршено и темељно другачији живот, бивство, могућност, стварност, чудо и мистерија. У последњим годинама је нађен израз за њу, кажу да је веза Ја и Ти. За заједницу су неопходна бар три човека. Али тамо где је троје, Филије више нема. Ја и Ти су два. Увек само два. Један више него кад је човек сам, један мање него кад је човек у заједници. Веза Ја-Ти посебан је егзистенцијални круг: специфичан круг бивства између индивидуе и колектива. Између усамљености и заједнице. Између осаме и мноштва. Измеду Један и Три. Ово Два је место Филије у свету.

4.

Астрологија је простор човекове судбине изделила на дванаест делова, или како она каже, позорницу људске судбине дели на дванаест кућа. Такве су куће: личност, имање, учење, дом, брак и друго. Кућа је означена и за пријатељство. У огромној литератури модерне психологије нема ни речи о пријатељству – из ове једине чињенице произлази колико астрологија има више осећаја за целину људског бивства. Астрологија зна и да пријатељство нема никакве везе са заједницом, ни са Ја, нити с љубављу. За Филију је означена посебна кућа, она има исто толику тежину и значај као позив или смрт. Пријатељство није просто дружење, као што пријатељ није чисто друг. Није саборац, није колега, није партнер. Оно што се догађа у кући пријатељства ниједна друга веза не може да замени. Пријатељ се ничим не може заменити. Постоје људи неспособни за пријатељство; има оних који су неподесни за пријатељство; постоје они око којих увек има неко; и има оних чији живот пролази у глади за пријатељством, а да ни једног јединог нашли нису.

5.

Монтењ пише да љубав никога нема обичај да пита. Долази када хоће, и човека немилосрдно обара као елементарна сила. За пријатељство је неопходна сагласност. Пријатељ ми је онај кога слободно могу изабрати. Истина, када је већ одабран, принуда је. Више не могу без њега.„Il me semble n’estre plus q’à demy“ — изгледа да сам нечему само половина. Али ме ни онда не обара. Увек је питом и без страсти. Филија је најнежнија богиња од свих божанских бића. Љубавник каткада уме да осети радост или невољу одсутне љубави, и каткада може да јој погоди жељу. У љубави је то изузетак, у пријатељству је природно. Увек знам и морам да знам шта се с њим догађа и шта мисли. Ништа не може остати скривено ни пред њим, ни преда мном. Али то није услов пријатељства; искреност не претиче пријатељство. То мисли само онај ко нема појма о пријатељству. Кога је богиња повезала, с њега отпада свака лаж и маска. Не извире пријатељство из искрености, него искреност из пријатељства. Прво је Филија, а остало су њени дарови.

Монтењ говори о грчким облицима контакта и каже били су овакви: природни, друштвени, љубавни и гостински. Али Филије нема ни у природи, ни у друштву, ни у љубави, ни у гостима. Пријатељство је Филија.

6.

Емерсон тврди да је пријатељ парадокс природе, истовремено њено ремек-дело. Једино биће, каже, од кога не желим оно што има, него желим оно што је он сам. Уколико су се бавили пријатељством, то тврде и новији аутори. То су: Шелер, који пише о облицима симпатије, Бубер, који је најлепше изразио везу Ја – Ти, Ебнер, који је на овој вези изградио читаву есхатологију, Барт, Гогартен, Јасперс, Клагес, који је написао много лепих делова о Zweisankeit-у. Али сваки од њих негде промаши. Један мисли да пријатељство, однос Ја – Ти није ништа друго до копија односа Бог – Човек. Други да је витална, трећи да је метафизичка, четврти да је егзистенцијална веза. Ниједан не види да је овде реч о нечему што је несводиво на друго и што је необјашњиво из друге позиције. Ниједан не види да је пријатељство стање освећено од више Силе.

Можда би се овако могло дефинисати: бивство се помера према кругу јединке и ту се остварује. То је обоготворавање Ја. Човек полази од оне метафизике да само Ја може бити вечно и бесмртно, због тога овамо ставља тежиште.

Бивство се пак помера и према заједници, и тамо може да се оствари. То је обоготворавање заједнице. Човек полази од оне метафизике да је само заједница, као род, нација, религија, вечна и бесмртна, и због тога овамо ставља тежиште свога живота.

Пријатељство је онај круг бивства, где остаје и Ја, остварује се и заједница и живи даље нетакнута, али између њих двоје и независно од њих настаје сасвим нова, трећа могућност бивства, која се не може извести ни из прве, нити из друге. Отвара се нов облик живота. То је пријатељство. Биће пријатељства не личи ни на један други облик. Потпуно засебан круг. Зашто? Јер има сасвим засебног бога. Филија ствара свет Филије који се не може побркати с другим. То је свет пријатељства.

7.

Заједници мушкараца још нико није посветио посебну пажњу. Пре свега савезу, монашком реду, удружењу, војсци.

Мушкарац воли да срасте, и да би подвукао важност овог срашћивања, проналази ритуалну спољашњост. Витезови измењују мачеве и једни другима полажу тајну заклетву. Монаси и војници носе једнаку одећу, седе у реду, ступају укорак. У сваком случају одређују се обавезни прописи, и подређују се начелима као монашка заклетва, витешки морални закони или војни прописи службе. Ако се погледа расут начин живота жене која живи за себе и готово располаже сопственим средиштем, пашће у очи колико се мушкарац везује за свој клуб, за свој витешки клуб, зашто воли прописе, униформу, измену мачева и ступање укорак. Могуће је, ако би жене вршиле послове човечанства, никада не би настало нешто као народ, заједница, држава. Никада не би написале законе и не би носиле униформе. Могуће је да је колектив дело мушкарца, и држава није ништа друго до нарастао монашки ред или мало умекшана и олабављена војска.

Шта је у овоме радост и озбиљност, то сваки мушкарац зна. Једанаест мушкараца повезује савез и стоји наспрам других једанаест мушкараца; задатак је да се лопта упути у гол противника. То је фудбал. Све је на окупу што је карактеристично за мушки колектив: пропис, завет, униформа, противник. И игра је тако важна да педесет хиљада људи гледа заустављајући дах.

И ако неко зна шта је бити у рату, логору, прихватити се опасног подухвата, живети на ратном броду између живота и смрти заједно са четрдесет осам сличних мушкараца, ако преживи оно што Амундсен или Шаклетон говоре о својим друговима, учесницима експедиције на Антартик, о надмоћи, о смирености, о одрицању, о солидарности, о хумору, о услужности, о самопрегору, које су ови људи показали једни према другима, почеће да схвата шта је оно што твори и одржава мушки колектив. И почеће да схвата да је пријатељство могуће само међу мушкарцима.

8.

Пријатељство настаје само тамо где два мушкарца не само да један другом чувају целовитост бића, него иступају из сопственог Јакруга у круг двојице, јер знају: то је оно место где се у целовитости пријатеља сопствена целовитост удвостручује. Целина се само целином може допунити. Као што тлачење коначно потисне и само тлачење. И као што се потпуност само потпуношћу може употпунити. Отворен могу бити само у отворености свога пријатеља, искрен само у његовој искрености. Пријатељ у његовом пријатељству и он у моме. Нема хијерархије, редоследа, узастопности. Вредности су потпуно признавање узајамне једнообразности. Пријатељи су једнаки. Јер тамо где су они, нема разлике. Место где живе, налази се изван конкуренције. Пријатељство расте и постоји и живи и пролази на егзистенцији. Круг пријатељства није круг живота, него бивства. Пријатељско руковање знак је сусрета у вишем свету.

9.

Свако пријатељство почиње магловитим осећањем да смо се већ негде срели. Као да смо давно били браћа. Чак као да смо били близанци. И зато је сусрет поновно виђење. А када се човек одвоји од пријатеља зна да је тај одлазак само привид. Негде остаје с њим заједно, као што је био с њим заједно и пре сусрета.

10.

Елементарни Ерос је она древна повезујућа Сила која држи заједно атоме, уједначава супротности. Елементарни Ерос има два детета, једно је добило царство љубави, друго пријатељства. Та два детета су Афродита, богиња љубави, и Филија, богиња пријатељства.

11.

Љубав измами, пробуди и распали све снаге човека. Другачије речено: љубав буди све страсти. Још прецизније: љубав ослобађа све демоне који наставају у човеку.

Пријатељство човекове снаге доводи у сагласје. Другачије речено: пријатељство обуздава све страсти. Још прецизније: Филија је једина богиња чија појава успокојава и помирује елементарне демоне.

12.

Љубав и пријатељство имају само једну једину сродну црту, а то је: ако се распадну, узрок никада није Други, него увек Ја.

13.

Тајна љубави јесте да од двоје постаје једно, тајна пријатељства је да од двојице буде један. Зато је љубав обрнуто пријатељство, тако што из једног нешто увек пређе у друго. Понекада је љубав таква као да од једног постаје двоје, мада је одувек и било двоје, и само их је љубав начинила једним. А пријатељство је понекада такво као да од двојице постаје један, иако су одувек били један, само их је пријатељство начинило двојицом.

14.

Жена заборавља пријатеље, љубави никада. Мушкарац заборавља љубави, пријатеље никада.

15.

Постоје историје штампања књига, ковања новца, навигације, одевања, употребе дрога и керамичких посуда. Пријатељства не постоји. Зашто? Историја пријатељства јесте: Лао Це и његови пријатељи, Буда и његови пријатељи, пријатељство у тројанском рату, Хармодије и Аристогитон, Сократова пријатељства, витезови Грала, пријатељства сликара, уметника и песника, Георгеов круг.

16.

Из пријатељства су искључена три узрока: таштина, охолост и иронија. То су три основна облика уздизања Ја. Сва три затварају и искључују. Сва три су аутистичко понашање и користи их онај човек који по сваку цену жели да се разликује. Таштина у другом човеку тражи и налази само огледало; охолост хоће само слугу и подређеног кога може да презире; иронија само несавршеност. Знамо да је свако огледало, слуга и несавршен. Али знамо и да то није важно. Пријатељ сам себе чини огледалом, слугом, несавршеним. И ко то не разуме, и не узвраћа слично, он не повређује човека, него пријатељство.

17.

Пријатељство има четири облика: јуначко, интимно, духовно и играчко. Али право пријатељство уједињује сва четири и због тога се мирно може рећи да су то четири димензије пријатељства. Јунаштво је: жртвујем за њега живот; духовно је: где сам заједно с њим, то је свет духа; игра је: играм се весело с њим као дете; интимно је: отварам му се.

18.

Гете каже да није довољно ако је човек склон да жртвује живот за пријатеља – треба се за њега одрећи својих убеђења.

19.

Колико је Филија поштована у античком свету показује и то што је она само тамо имала статуу. Касније је статуа представљала или једног човека, бесмртно Ја, или групу, бесмртну заједницу. Заборављено је бесмртно два. Хармодије и Аристогитон, успомена на два Атињанина, споменик је пријатељству. У њему се налази оно што је битно за пријатељство: загонетно удвајање бивства у толикој мери да би човек, ако би тамо био постављен само један мушкарац, знао да је он само половина нечега.

Лоренс за пријатељство Ловца на медведе и поглавице индијанског племена Делаваре каже: дубље је од рођаштва, дубље је од очинства, дубље је од мајчинства, дубље је од љубави – тако је дубоко да у њему нема ни љубави – со дееп тхат ит ис ловелесс. Нестала је из њега свака симпатија, наклоност, жеља, жудња, страст, оно је тако дубоко да човек тамо досегне само својим најдубљим жилама. У овој дубини влада тишина, непомућено спокојство и непокретан мир. То је свет идиле. То је златно доба. Оно што се у љубави само ретко, на трен остварује, срећа која блиста безграничним спокојем: то је у пријатељству стално присутно. Пријатељство препознајем по томе што је идилично. Заједница не зна за овај мир. Заједница златног доба још се није остварила на земљи. Мир једном може да проживи и усамљеник, само ако га богови посебно воле. Мир лебди у пријатељству и онда ако два пријатеља крећу у бој, и онда ако мозете поред ватре на ивици шуме, и онда ако се играју, и онда ако један живи преко мора, а други с ове стране, на удаљености од десет хиљада миља. Изгледа да се у идилично бивство може и сме ступити појединачно само по божјој милости; заједнички, изгледа, бар за сада, није могуће. Мушкарац и жена никада не могу толико срасти да би им се отворило златно доба – више од једног трена. Пријатељство започиње тиме што обојица ступају у идилу. И ту нема потребе за жудњом, жељом, снагом, битком; идила не зна за недостатак и сваку страст задовољава. Зато је пријатељство дубље него љубав.

Оно што ступи у онај највиши круг бивства, што се назива златним добом, шта је идила, то је сасвим савршено окончано, потпуно и готово. А што је потпуно, савршено и готово, то је класично. Пријатељство је класично решење живота. Зато је пријатељство поштовано у античко време, и зато се не схвата данас. Класично је оно где се основа бивства јавља у кристалној светлости. Зато је творац класичног начина живота и његов чувар: Филија.

20.

Постоји нека неразумљива веза између пријатељства и звезда. Зашто је пријатељ звезда? Зашто је звезда пријатељ? Јер је тако далеко па ипак живи у мени? Јер је моја, па ипак недостижна? Јер простор где се сусрећемо није људски, него космички? Јер не жели ништа од мене, ни ја од њега? Само да буде и овако како постоји и он постоји и ја постојим, то је нама двојици савршено довољно? Нема договора. И не треба. Али ако и не треба одговор, према свом пријатељу ћу увек осећати да је звезда, неразумљиво блистање свемира према мени.

21.

У људском свету пријатељство је било, биће и остаће облик класичног начина живота. Из хуманог мутног иреалитета, који се на необјашњив начин назива реалитетом, иступа пријатељство и живот разрешава на песнички начин. Кажу да љубав чини песником. Често. Пријатељство живот чини песничким и поетским. Из љубави се брзо губи поезија, јер је за љубав све само средство како би се две највеће супротности универзум, мушкарац и жена стопили у једно. Само пријатељство је ова поетичка веза. И песме не пишемо, него их живимо.

Могуће је да је Аристотел то разумео када је рекао да је прареч заједнице: Филија.

Преузето са блога Александра Мирковића: 

https://srodstvopoizboru.wordpress.com

БЕЛА ХАМВАШ, Последња душа

 

Земни живот, ако је потпун и истински, није срећан, није задовољан, није грађански. И ако неко жели срећу, задовољство, грађанску удобност, управо губи целовитост бивства. Наш истински живот је патња. То је наша племенитост. Наше херојство. То је наше космичко достојанство. Распети Бог је ранг земље у свемиру. Тако нас и по томе познају сродне зведе.

Чини нас људима то што нас, како каже Хераклит, чувају бичем – pan herpeton plégé nemetai. Божанским нас чини ако свесно прихватамо крст.

6. Видећи знојну или рањену животињу човек већ одавно пати када она још ништа о томе не зна. Застаје му дах, лице се искривљује. Животиња пита: шта је? шта се збива? шта боли? Човек каже: твој зној, твоја рана боли – па зар ти ништа не знаш о томе? А животиња ће: не знам.

Човек је биће најосетљивије на патњу, како каже Ниче. Он тражи вишеструку и што богатију патњу. А и Ниче сматра да је задатак: самом себи и другим створити нове патње, како бих учинио себе достојним највишег живота. Човек се мери по томе ко шта и колико може да узме на себе. Ниче је учинио недвосмисленим за модерног човека да је суштина бивства патња. И људска је племенитост: примити на себе људску судбину онаква каква јесте. Amor fati. Ниче је први европски хришћанин.

Данас већ знамо да „међу људима приспелим у зреле године никога не можемо узети озбиљно ко не зна и не увиђа: живот је патња“. – „Наша судбина је тако ужасна да се неупоредиво већи део човекове творачке снаге троши да би он сакрио ову судбину и да би је избегао.“ Али обмане, маневри, трикови, бескрајна самозаваравања и самообмане ништа не вреде. Патња је тиме само већа. Човек треба да се освести, да буде савршено будан, и да тако преузме своју судбину. Највиши и најљудскији симбол и бог будне и свесне патње, amor fati јесте: Бог Патник – Распети.

Патња није бесмислена. Ниједан тренутак патње није због ње саме. И преузимање патње не збива се зато што човек пати с уживањем. Јер ако још „воли да пати“ – заправо не пати. Још хоће срећу. Још је титан. И у том случају преузимање патње је магија, којом само жели да укреше срећу. А магија је недопуштена и нелегална активност: бунџијско напрезање титана. Свака магија је забрањена – изузев једне.

Кајзерлинг каже: патњу судбине не преузимам на себе зато да бих вежбао подношење и стрпљивост. То би било само негативно, сам моралитет, све у свему само врлина. Патњу треба да преузмем зато што ме она подстиче на узвишеније. То узвишеније је потпуно бивство. Целовито Бивство и његова Истина. Јер „само оно што боли обузима човека, целину човекову и потпуног човека“. Само онај ко њему намењени део судбине без остатка и до краја пропати, као Миларепа, може ступити у божанско бивство. Кајзерлинг је онај мислилац који увек подстиче, али ствари не казује до краја. Примећује да патња није бесмислена, али и да је то једино човеково стање које обухвата целокупног човека. Али да он тиме проживљава укупност бивства, лажан је закључак. На добровољно преузетом крсту у човеку се рађа: Последња Душа.

Патња уме да буде најбржи ат, каже Мајстор Екхарт: она уме да буде божији ждребац који човека брзо води циљу. На божијем ждрепцу патње човек најбрже стиже из титанског бића Прве Душе преко океанске таме до светлости Последње Душе. Свесно прихватање патње, преузимање крста на себе, истрајно и непоколебљиво стрпљење судбине били би недопустива магија ако бих тиме постигао само потпуност бивства. Али стижем у Последњу Душу. Свака магија је забрањена, јер свака нелегално чара. „О, кад бих могао да одбацим магију, кад бих могао да заборавим све чаробне речи, о, Свете! – постао бих човек, и онда би још вредело живети.“

Само је једна магија допуштена; не снаге, не завођења, не знања, једино магија љубави. Јер човек чак и бескрајну патњу судбине узалуд преузима на себе, и залуд прихвата крст ако то чини уз помоћ снаге, знања и недопуштене магије. Једино се сме волети. Јер је љубав Последња Душа.

Последња Душа је крајња и најпоследња од свих душа. То је врхунац крај света. То је тешко достижни планински врхунац. То је краљевски престо: ту столује Тихи Краљ Љубави. Чак се и патити сме само у његово име. Он оправдава чак и amor fati – његов дух ми допушта да узмем на се крст и да га носим. Без његове сагласности чак и бол, туга, жалост, саучешће, стрпљење представљају магију, нелегално, недопуштено, забрањено се жели, јер се жели за Ја. Све је то доле, дубоко, дубоко испод Последње Душе, јер је средиште сваке душе Ја, једино није последње: Духа Љубави.

Последња Душа више не зна шта је Ја, не зна у толикој мери као што Прва Душа не познаје морал, говор, заједницу, ни лепоту. Она живи још сасвим доле, у дубинама океана, у незнању, с титанском снагом се бори за једно једино што јој треба: за срећу. Последња Душа је напустила сваку материју, свако знање, вољу, нагон, жељу – она живи превазишавши природу, заједницу, човека, знање, само у блиставилу љубави.

Смем да преузмем на се патњу и смем да је носим свесно, трпељиво, ако ми Љубав допусти, и онда ће божији ждребац откасати са мном у царство Последње Душе.

Перу и Тибет, две висоравни: граница. Обе су сродне по томе што без било каквог посредника, без било каквог прелаза супротстављају две највеће супротности људске судбине: Прву и Последњу Душу. То су дивља крајност и напетост: титан и Распети – суочени један с другим: то су Перу и Тибет.

(…)Миларепа је био песник, светац, мистик, аскета, учитељ. Четрдесет година је живео у Хималајима на коприви, али је стекао такво знање да би се, кад би прозборио, утишали и боговои на небесима и слушали шта он говори. Из Миларепиног животописа сазнајемо да изазвати ветар који пустоши, убити човека у даљини, ходати по ваздуху – представља мајсторију која се релативно лако може научити. Оно што је тешко, сасвим је нешто друго: живети чистим и светим животом. И циљ није магија, него чист живот.

Бела Хамваш, МИЛАРЕПА (одломак из есеја)

Превео: Сава Бабић

Извор: https://srodstvopoizboru.wordpress.com

БЕЛА ХАМВАШ, Есеј

Есеј се није прикључио ни науци, ни религији. Па онда у каквом је односу с уметношћу и филозофијом? Аутономни субстанцијални дух одбацује науку. Зашто? Јер је наука изграђена на принципу узрочности, „а мишљење по узрочности је знак малоумности“. Ко по каузалности хоће да разуме свет, проћи ће као онај који се пео на торањ уским мрачним степеницама и батеријском лампом осветљавао само степеник који напушта и степеник на који ступа. Он не може да продре изван каузалитета и да иступи из њега, постаје луда доследности.

Есеј више нагиње религији, јер религиозан човек свет не сматра ланцем који на крају личи на ђердан стаклених перли. Проблематика религиозног човека, пак, јесте par excellence проблематика субјективног човека.

Есеј није ни филозофија, јер је она увек систем. Шта је систем? Онај свет мисли који се приказује као да је успео на свим линијама да подигне засторе с мистерије под велом која нас окружује. Есеј се задовољава тиме, где год се пружи прилика, да провири кроз рупице вела. И то је стварност. Филозоф не успева ни више ни друго, само да баци један једини поглед. Али нескромно разглашава да је разрешио све тајне.

Сваком есеју је иначе неопходна исто таква прецизна концепција као и филозофском систему. Отуда дакле од сваког есеја, с неопходном подробношћу, може да се начини филозофски систем, и обрнуто, од сваког филозофског система, изостављајући небитно, може се написати есеј. Значи разлика између есејисте и филозофа јесте што филозоф током целог живота има само једну једину битну концепцију, а есејиста има онолико колико есеја напише. Филозоф је дакле човек бескрајно сиромашнији у идејама. Он животари целог живота од оног једног јединог надахнућа које је добио. Залуд, више нема. И ако би ипак било, боји се да га узме озбиљно, јер би претходну идеју довео у опасност. Евентуалне нове интуиције, можда противречне претходној, присиљен је да прећути и потисне због система.

Естетика есеја није ништа друго до естетика прозе. У језику есеја, односно у par excellence прози сусрећу се весеље, озбиљност, једрина, прозрачна перспектива, тежина и лакоћа, дубина и светлост.

        Пророк, научник, песник, филозоф могу себи допустити развученост. А есеј је управо кратак и језгровит, згуснут и малорек. Прави есејиста пише теодицеју у пет редака и историју света на три стране. Дела дужа од тридесет страна неопходна су човеку само онда ако није здрав, а на сто страна се све може рећи.

Хамвашев бревијар: мисли Беле Хамваша, избор и превод Сава Бабић, "Дерета", Београд, 2001.