Марија Јефтимијевић Михајловић - НА ВЕСТ О СМРТИ БОЖЈЕГ БИЋА

 

         Александри Сашки Грозданић

Између столова, књига, каталога

кретала се нечујно као сенка

чувајући тишину читаонице

и мир наших умова и светова.

Спуштала нам књиге на полице

тихо, као да приноси нека трећа рука.

Осмехивала се мило и срдачно

уносећи благост на наша сива лица.

Нисмо ни знали када је ту

а када у својој књижевности пребива.

О свом писању, као и свему другом,

говорила је са стидом детета.

Звали смо је Божјим бићем

иако то она никад није знала,

јер би се и од тих речи постидела.

Била је анђео чувар

васељене саткане од милион наслова

и анђео нашег личног универзума.

Да сад крочим у тај велики простор

знала бих да је ту,

иако сад грађу

анђелима на столове спушта.

Марија Јефтимијевић Михајловић – О ПРИЗОРУ ВЕЧНОСТИ

 

Лако као газела

девојка у хаљини боје пурпура

у ципелама којима додирује облаке

а не Булевар ослобођења

претрчавала је

кораком од седам миља

лакшим од сна

прелазећи из века у век 

Можда је завршена проба црквеног хора

представа у оближњем позоришту

говориле су очи пролазника

мимоилазећи се

са овом сликом вечности у покрету

 

Осмех на крају усана

девојке-сна с Булевара ослобођења

говорио је да је сваки век њен

Пурпур у мирису босиљка

херувими су певали химну љубави

у коси играо се ветар

док је попут снохватице

трчала за градским превозом

да је одведе у неки други век

Марија Јефтимијевић Михајловић, ГЛЕДАЈУЋИ У ЗВЕЧАН

 

Када бих поново прогледала

Дуже бих и више оно место гледала

Где с истока сунце пригрљује Звечан

 

У те остатке града

Знамења једног живота и времена

Дивила се сваком камену и пукотини

Коју издалека видим боље

И болније

 

Гледала дуго у тај сјај далеког века

И мрак људске охолости

Све док погледом не обавијем

Тај чардак-град

 

И не узнесем га до висина

Којим су и очи краља Стефана

Новим видом прогледале

У висинама дечанским

Марија Јефтимијевић Михајловић, РУКЕ

М. Јефтимијевић Михајловић, Благослови

        Чувати и љубити

        Две су највеће тајне љубави

        Руке, знамен тих вештина

        Јер су – крила

        Јер су – благослови

        Склониште од света

        У неизрециво пут 

Марија Јефтимијевић Михајловић, УОЧИ ДАНА СВЕСРПСКОГ СТРАДАЊА...

 

(17. март 2004 – 17. март 2022)

 

Уочи дана свесрпског страдања

седамнаестог марта две хиљаде четврте лета Господњега,

када су гореле и славске иконе и иконостаси,

кућне библиотеке и манастирски рукописи,

јецале мајке и Богородица Љевишка,

звонила звона за мртвима и за изгубљенима,

у метежима, збеговима, пожарима,

чули се крици у колонама, кућама, торовима,

горела прошлост и пламтела историја,

 

– имам да кажем само две ствари које сам онда научила:

Мајка је име веће од сваког страдања

и Љубав је њена страшнија сила од пожара.

Марија Јефтимијевић Михајловић, МЕСТА КОЈА САЊАМО

Нека далека непозната места

походе наше снове

Зову нас да се у њих настанимо

Кажу нам да је то важно

Јер се у тим сањаним градовима

У собама које ћемо препознати

По давнашњем сну

Налазе огледала у која морамо

Огледнути свој лик

Из њих ће нам се тада

Неко драг и познат од пре рођења

Насмејати и рећи

– сад си Целина...

Марија Јефтимијевић Михајловић, МИСАО

Ходај, корачај, ка себи самом

за речите тишине отвори слух.

Одагнај, превеслај, не изазивај

тих страшних сумњи вечити хук.

Сиђи, завири у своје најцрње ћоше

тамо где стани се потмули страх.

Пружи, покажи тек трунку Светла

да све сем Ње је пепео и прах.

Кажи, изреци, слогом посложи

понорнице бића најтиши шум.

Опевај, пропевај, у Песму преточи

Речи што ломе кости и ум...

Оснажи, окрилати, у птицу претвори

Мисао којој висина је дом.

Пусти од себе, пусти да плови

звездана прашина звезданим друмом...

Марија Јефтимијевић Михајловић, ВИНАР ИЗ ВЕЛИКЕ ХОЧЕ

 

(Петеру Хандкеу)

Тај хочански Сизиф котрља своју муку

По гроздовима плаву тугу пребира

У чокоте ниже судбину своју

И сузе у свето вино претвара...

Он чита знаке у дрвету

И знамења кује у облаке

- Неба над Хочом

И оног над Берлином

И верно чека из света Човека

Да свет(л)у бол искапе до дна...

Марија Јефтимијевић Михајловић, ЧЕЖЊА ВЕКОВА

Што год се у наше биће утиснуло

– као шапат, као песма, као као мелем, као бол – ми смо.

Где год смо – ногом, маштом, сликом или сном крочили

– то смо.

Докле год је – поглед, крик, жеља или чежња досегао – јесмо.

Одраз – у погледу, у сусрету, у изговореном и прећутаном –  сваког кога нам је живот као сапутника, сапатника или пролазника, као дар наменио – то смо.

Ми ходамо у чизмама предака,

у рукама носимо повој потомака – 

Ми смо –  сан и ми смо –  историја.

Ми – нисмо само ми, Ми – то је Једно

– са сном, са жељом, са собом са другим.

Ми смо река непресушна.

Ми –  то је чежња векова...

Марија Јефтимијевић Михајловић, САН ПРАДЕДЕ ОГЊАНА

 

Витак као младо дрво јасена,

прадеда Огњан је кренувши у рат

пригрлио уз срце две важне ствари:

џепни сат оца Јефтимија

да му у хладним ноћима преко Албаније

куца као срце сањане жене

чији га је глас кроз мећаву дозивао

обећавши топлину под својим скутима,

топлију него под снежним ћилимом,

што му сву ноћ приповеда бајке о сну

варајући га, да му очи заувек склопи,

ту у далеким страшним планинама

чији је и само име проклето...

 

И поред сата ковчежић са сновима

о животу који је тек требало живети,

деци коју је требало изродити,

оној која ће оправдати његов страх

да има нешто страшније

и вредније од такве ноћи

- ДОСЕГНУТИ САН О СРЕЋИ -

Дочекати јутро под ледом и куршумима

Под јауцима, ранама и празног стомака

И вратити се са ковчежићем

бременитим од историје...

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Тело је само кућа нашег духа

Јер све је трошно

И сви смо трошни

Сем Духа Љубави

Који вечно траје...

Међу новим зидовима

Под новим кровом

И под истим Небом

Тело је само

Кућа нашег Духа

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Чежња

Бити чисти, блистав бити

са сунцем се измерити

сјајем таму заглушити

и тишином надјачати

света буку, умилити...

Бити чисти, блистав бити...

изнад муља, изнад кала

миром немир поразити

чаму баре избистрити

сузама је покрстити...

Бити чисти, блистав бити

сав у сузи заблистати

страсти хтења измирити

са собом се сусретати

опет Цео с Једним бити

бити Љубав – љубав Бити...

Бити чисти, блистав бити...

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Душа

„Духован човек је – сав бол.“

                                      Старац Пајсије Светогорац

Отворим ли слух за векова тишине[1]

кроз ветрове, реке понорнице

–  Чујем крик живота и смрти кораке

И бол траве док пада у откосе

И пупољке док јесен проносе

Врисак земље што пред сушом пуца

Под костима и крстовима што тужи и грца.

Тад у мени плачу и сви моји преци

И огласе животом сва нерођена деца

Тада крв је моја река која јеца

и рањена земља од корака мека.

Али бол у телу што налази дом

Молитва је Души – не од овог света –

Она ми је гошћа, стигла са Небеса

И у њој су гости и сви моји преци

И предака мојих сва Божија деца.

И она је млада, и она је вечна

и она је Патња, и она је Песма –

Песма од Радости, песма од спокоја:

–        „Христос васкрсава, радости моја!“

---

[1] Стих инспирисан насловом збирке Владете Вуковића „Отвори слух за тишине“ (1976)

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Једноставност

Постоје једноставности које су савршенства

– као круг, као кап, као суза, као песма...

као светлост, као рука, као нежност, као сета...

Постоји празнина Смислом испуњена

И недостајање пуно Присуства

Рука за нежност и рука за храброст

– обе су руке што грле бескрај

Постоји тишина за разговор душа

и Душа која говори тишином

Линија живота – и живот који постаје линија

Постоји дубина, светла дубина

пребивалиште огња, дом пламена

искре вечности – вечног тренутка

Постоји човек... у њему човек... у њему Човек

облик и одраз – слика свога Творца

једноставан као круг, као кап, као суза, као песма

благородан као светлост, као рука, као нежност, као сета

– гнездо на грани, птица у гнезду, у птици Небо

Постоји човек... у њему човек... у њему Човек

– у њему Душа савршена као Песма.

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Цветање Неба

„Ја рашћења жедан,

                  погледах, и: у мени дрво расте."

                          Р. М. Рилке

Из једног стабла, корена Једног

растемо –   две гране преплетене

Дахом једним милујући бескрај;

–        Једно другог ми смо чежња

Вечна чежња вечног пролећа.

О, болан је дрхтај новог листања

и божански мирис младог пупољка –

Светла је патња овог цветања

–   Цвета у коме се настањује Песма.

И наше нежне олистале руке

Призивају сунца у своја гнезда

И Песма ова што расте у нама

Дах је Једног – буђење пролећа

И цветање које хрли ка бескрају

Није чежња Небу већ стварање Неба.

Марија Јефтимијевић Михајловић 

М. ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, У почетку беше – Љубав

„Све је кроз њу постало, и без ње

ништа није постало што је постало.“

(Јован 1, 3)

Ти који умеш просторе бесмисла

Испунити Смислом највишег стварања

Ти кад проговориш – одјекују звона

– Преливају боје сивим виделима

И дрхтаји гласа – трепети су крила

И његова лира – то је сунцу химна.

Ти не читаш распоред звездa

Јер умеш нова сазвежђа да ствараш

 – Теби су звезде тачке смејалице

И мапа је света оквир твога лица

У коју уцртавам простор бескраја.  

Где почињеш? Где се завршаваш?

Ти ништа у Ништа Ничим претвараш

Ти надама Надом просторe отвараш

Тајну над тајнама Тајном откључаваш

Благошћу благу Вест ми саопштаваш:

У почетку беше – Реч, реч која је – Љубав.

Марија Јефтимијевић Михајловић