АРТУР ШОПЕНХАУЕР, Људи мењају своје расположење и владање тако исто брзо као што се мења њихов интерес

Људи благородније врсте и виших способности показују често, а нарочито у младости, необичну оскудицу у познавању људи и живота, тако да бивају лако преварени или иначе заведени, док ниске нарави умеју много брже и боље да се нађу у свету. То долази отуда што у оскудици искуства морамо да судимо а priori, и што уопште ниједно искуство није као а priori. Људи обичнога кова имају то а priori већ о своме рођеноме ја, али благородни и одлични људи не, јер баш као такви, они се од оних других веома разликују. Па пошто ови оцењују мишљење и делање оних према своме мишљењу и раду, то се рачун не слаже.

Али чак и онда када такав један човек најзад буде научио а posteriori, из туђе поуке или из рођеног искуства, шта се од људи, укупно узев, може очекивати; чак и онда када буде појмио да су пет шестина њих у моралном и интелектуалном погледу такви да ће онај кога прилике нису довеле с њима у везу, боље учинити ако их унапред избегава и, колико је могуће, остане изван сваког додира с њима; чак и онда тај човек ипак неће моћи имати довољно јасан појам о њиховој сићушности и бедности, него ће непрекидно, докле год живи, имати још да га проширује и допуњава; али, дотле, врло често ће се, на своју рођену штету, преварити у рачуну. Осим тога, и када буде усвојио ту поуку, ипак ће му се катад десити да, доспевши у друштво дотле непознатих људи, мора да се диви кад их види како сви, судећи по њиховом говору и изразу лица, изгледају сасвим разумни, поштени, искрени, часни и врли, уз то можда још и наметни и духовити. Али то не би требало да га заведе, јер долази просто отуда што природа не ради као рђави песници, који када хоће да представе лудаке или ниткове, то раде тако незграпно и с провидном намером, да нам се чини као да иза сваког таквог лица видимо песника који их непрекидно тера у лаж, довикујући нам ради опомене: „Ово је нитков, ово је будала; не верујте му ништа што каже!“ Напротив, природа ради као Шекспир и Гете, у чијим делима, свако лице, док пред нама стоји и говори, има право јер је схваћено тако објективно нас натерује да узмемо учешћа у његовој ствари; јер оно је, исто као дела природе развијено из једнога унутрашњега принципа, услед кога се његове речи и дела казују као природни, дакле нужни. Ко, дакле мисли да у свету ђаволи и никад не иду без рогова а будале без прапораца, биће увек њин плен или њина играчка. Додајмо томе још да људи у дружењу, као месец и грбоње, показују увек само једну страну, и да сваки има урођени дар да, помоћу мимике, и своје лице претвори у маску која представља врло тачно оно што би он требало да буде; пошто је та маска удешена искључиво за његову индивидуалност, то му она тачно приања, тако да је обмана потпуна. Сваки се њоме служи кад год треба некоме да се улаже. Њој треба толико исто веровати колико и маски од навоштеног платна, имајући на уму изврсну талијланску пословицу: Non e si tristo cane, che non mei la coda (ниједан пас није тако жалостан да не маше репом).

У сваком случају ваља нам се брижљиво чувати да о каквом човеку с ким смо се први пут састали, не добијемо сувише повољно мишљење, иначе ћемо у већини случајева на своју рођену штету и срамоту, бити разочарани. При томе заслужује нарочите пажње ово: Баш се у ситницама показује људски карактер, јер ту човек не пази на своје држање; и ту можемо често на ситним радњама на простим манирима лако да посматрамо онај безгранични егоизам који не познаје ни најмањи обзир према другима, који ће се, затим, распознати и у већим стварима, иако га људи прикривају. А такве разлике не треба да пропустимо. Кад се неко понаша безобзирно у малим дневним догађајима и околностима у животу, у стварима за које важи de minimis non curat;[1] када тражи у тим стварима само своју корист или своју удобност на штету других; када присваја себи оно што је одређено за све итд.: онда будите уверени да у његовом срцу нема праведности, него да ће и у крупним стварима бити нитков, чим му закон и сила не везују руке, и немојте га пуштати преко прага. Штавише, онај који без страха гази законе свога клуба газиће и за оне државне, чим то буде могао без опасности.[2]

Ако нам неко с ким смо мање или више присно везани, учини нешто нажао, онда нам остаје само да се упитамо да ли он за нас толико вреди да хоћемо да примимо од њега још који пут и чешће то исто, и још мало појачано, или не. (Опростити и заборавити значи стечено драгоцено искуство бацити кроз прозор.) У потврдном случају нема шта да се каже: јер ту говор слабо помаже; онда ту морамо, с опоменом или без ње, да пустимо ствар нека иде, али треба да знамо да смо онда добровољно пристали да је претрпимо и други пут. У одречном случају ваља нам с места и занавек раскинути с драгим пријатељем, или, ако је то слуга, отпустити га. Јер, даном приликом, он ће учинити неизоставно баш то исто или нешто томе потпуно слично, и ако нас сада свечано и искрено о противноме уверава. Све, све може човек да заборави, само не себе самога, своје рођено биће. Јер карактер се просто не да поправити, пошто све радње човекове потичу из једног унутрашњег принципа, услед којега он у истим околностима мора да поступа на исти начин а не може друкчије. Треба прочитати мој награђени спис о такозваној слободи воље, и ослободити се заблуде. Зато, ако се помиримо с пријатељем с којим смо били прекинули, онда је то сласт коју ћемо имати да испаштамо када овај, првом приликом, опет учини управо и баш оно исто што је раније изазвало раскид; а он ће то чинити са још више дрскости јер ће у души бити свестан да ми не можемо да будемо без њега. То исто важи и за отеране слуге које поново узмемо у службу. Исто тако и из истог разлога не смемо очекивати да ће неко у промењеним околностима радити исто што је раније радио. Напротив, људи мењају своје расположење и владање тако исто брзо као што се мења њихов интерес; штавише, њина немарност издаје им менице на тако кратак рок да би човек морао имати још краћи вид па да их не протестира.

Претпоставивши да смо ради знати како ће неко поступати у неком положају у који имамо намеру да га ставимо, онда не смемо да се ослонимо на његова обећања и уверавања. Јер, ако узмемо да говори искрено, он ипак говори о једној ствари коју не познаје. Зато морамо његово држање да израчунамо једино из прилика у које треба да ступи, и из сукоба између њих и његовог карактера.

Да бисмо уопште јасно и темељно разумели (а то је веома потребно) колико су људи у ствари врло жалосни, необично је поучно употребити њихов рад и понашање у литератури као коментар њиховога рада и понашања у практичном животу, и vice versa[3]. То је врло корисно да се не бисмо преварили ни у себи ни у њима. Али, при томе, ни једна црта од особите нискости или глупости, на коју у животу или књижевности наиђемо, не треба никад да нам буде предмет љутње или једа, него само предмет сазнања; и то на тај начин што ћемо у њему гледати само један нов прилог карактеристици рода људског, и по том, запамтити га. Тада ћемо га посматрати онако  као о што, отприлике, минералог посматра један врло карактеристичан примерак неког минерала који му је дошао до руку. Изузетака има непојмљиво великих, а разлике међу индивидуалностима су огромне, али, укупно узев, као што је одавно речено, са светом зло стоји: дивљаци један другога једу а питоми један другога варају и то се зове ток света. Па шта су и државе, с целом својом вештачком машинеријом управљеном унутра и напоље, и насилним средствима, друго до мере предузете да би се поставиле границе безграничној неправедности људској? Зар не видимо у целој историји како сваки краљ, чим се он учврстио и његова земља ужива извесно благостање, тиме се користи те да са својом војском, као с каквом разбојничком четом, напада на суседне државе? Зар нису сви ратови, у основл разбојнички походи? У старо доба, па и у средњем веку, побеђени су постајали робови победилаца, тј. у основи узев, они морали за ове да раде; али то исто морају и они који плаћају ратне контрибуције: они, наиме, дају принос од ранијег рада. Dans toues les guerres il ne sʼ agit que de voler[4], вели  Волтер, а Немци нека то добро утуве.

А. Шопенхауер, Паренезе и максиме, према преводу др С. Предића, Модерна, Београд, 1990, стр. 61-65.

---

[1] Закон не води бригу о ситницама.

[2] Кад би у људи, такви као што већином јесу, добро било јаче од зла, било би боље уздати се у њину праведност, правичност, захвалност, верност, љубав или сажаљење, него ли на њин страх; али пошто је то код њих све обрнуто, онда је корисније поступати на супротни начин. Ш.

[3] Обрнуто.

[4] У свима ратовима главно је красти. 

АРТУР ШОПЕНХАУЕР, Тек нас губитак неке ствари поучава њеној вредности

Када видимо нешто што немамо, врло лако се у нама рађа мисао: „Кад би то било моје!“ и тек тада осетимо оскудицу. Уместо тога, требало би да се чешће упитамо: „Како би било да то није моје?“ Велим, требало би каткад да се потрудимо да оно што имамо гледамо онако како бисмо га гледали кад бисмо га изгубили; и ту мислим добра сваке врсте, као: имање, здравље, пријатеље, драгану, жену, дете, коња и пса; јер већином нас тек губитак неке ствари поучава о њеној вредности. Напротив, овај начин који сам овде препоручио, имаће као последицу то што ће, прво и прво, ствари које имамо непосредно учинити нас срећнијима него пре; и друго, што ћемо гледати да на сваки начин избегнемо губитак, тј. имање нећемо стављати на коцку, пријатеље нећемо љутити, верност женину нећемо излагати искушењу, пазићемо на здравље деце итд. Ми се често трудимо да мрачну боју садашњости осветлимо спекулишући на могућности повољних прилика, те измишљамо тада многе химеричке наде; али свака од њих има у себи једно разочарење које заиста и наступа чим се нада разбије о сурову стварност. Боље би било да за предмет својих спекулација узмемо оне многе рђаве могућности: јер би нас то навело да учинимо што је потребно за одбрану од њих, и каткад би нас пријатно изненадило, када се оне не остваре. Зар нисмо увек кудикамо веселији кад изиђемо из некога страха? Штавише, баш је добро да велике несрећне случајеве који нас могу снаћи, каткад изнесемо себи пред очи; то ће нам помоћи да оне много мање који нас снађу, лакше сносимо, јер ћемо се тада утешити тиме што ћемо се сетити оних великих који нам се нису догодили. Али се треба чувати да поступајући по овом правилу, не занемаримо оно претходно.

А. Шопенхауер, Паренезе и максиме, према преводу др С. Предића, Модерна, Београд, 1990, стр. 44-45. 

АРТУР ШОПЕНХАУЕР, Сваки дан је један мали живот

Код свега што се тиче наше среће и несреће, треба фантазију држати зауздану: дакле, пре свега, не треба зидати куле у ваздуху, јер су сувише скупе, пошто одмах затим морамо да их с многим уздасима порушимо. Али још мање треба да себи улевамо страх и бојазан представљајући себи све несрећне случајеве који се могу десити. Јер, кад би ти случајеви били потпуно уображени или кад би се тек у крајњем случају могли десити, ми бисмо, чим се пробудимо из таквога сна, одмах знали да је све било само илузија; и, наравно, више бисмо се радовали свакако стварности која је испала боља, и одатле бисмо можда извукли поуку за несрећне случајеве који су сасвим удаљени, и ако су могућни. Само, наша се фантазија не игра лако с таквим стварима; ради забаве, она највише ствара радосне слике. Предмет за њене црне снове јесу несрећни случајеви који нам, мада су удаљени, унеколико одиста прете; она њих увеличава, доноси њихову могућност много ближе него што је она у ствари, и слика их најцрњим бојама. Пробудивши се, ми таквога сна не можемо одмах да се отресемо као сна веселог; јер овај последњи непрекидно оповргаван стварношћу, и једва да остави за собом слабу наду да ће се икад остварити. Међутим, ако се предамо црним мислима (blue devils[1]), оне нам износе слике које не нестају опет лако; јер могућност несрећног догађаја постоји уопште, а ми нисмо у стању увек да одмеримо степен те могућности: она тада врло лако прелази у вероватност, и ми постајемо жртва страха. Зато, дакле, треба ствари од којих зависи наша срећа и несрећа, да посматрамо само оком разума и расуђивања; прво треба хладно и сухо размислити, па затим оперисати само са чистим појмовима и in abstracto[2]. Фантазија при томе мора ћутати; јер да суди не уме, него само износи слике које наше осећање узалуд и често врло мучно узбуђују. На то правило треба најстроже пазити увече. Јер као што нас помрчина чини плашљивима и показује нам свуда страшне слике, тако исто, слично њој, дејствује и нејасност мисли, јер свака неизвесност рађа немогућност; зато предмети нашега размишљања, када се тичу наших личних ствари, узимају увече лако опасан изглед и постају страшила, јер су онда наш разум и моћ суђења, услед заморености, превучени једним субјективним мраком, а интелект је уморан и „расејан“, те не може да продре до дна ствари. То се најчешће дешава ноћу, у кревету; онда је дух потпуно малаксао, те моћ суђења и није у стању да врши свој посао, али је фантазија још жива. Тада све и сва добија од ноћи њену црну боју. Отуда наше мисли, пре но што заспимо или и кад се ноћу пробудимо, показују ствари готово тако исто искренуте и изопачене као што их видимо у сну, а ако се, уз то, тичу наших личних ствари, онда нам изгледају најцрње и ужасне. Ујутру, сва та страшила нестану као год и снови, а то казује и шпанска пословица: nochte tinta, blanco el dia (ноћ је обојена а дан је бео). Али већ увече, чим се упали свећа, разум, као год и око, не види тако јасно као на дану, и отуда то време није згодно за размишљање о озбиљним, а нарочито о непријатним стварима. Зато је јутро право време, као што је оно, уопште, најзгодније за сваки рад без разлике, и умни и телесни. Јер јутро је младост дана: све је ведро, свеже и лако; ми се осећамо јаки, и све наше силе стоје нам на расположењу. Не треба га скраћивати позним устајањем, нити страћити га на недостојна занимања или разговор, него га треба сматрати као квинтесенцију живота и поштовати га као неку светињу. Напротив, вечер је старост дана: увече смо уморни, брбљиви и лакомислени. Сваки дан је један мали живот, свако буђење и устајање једно мало рођење, свако свеже јутро – једна мала младост, а свако легање и спавање једна мала смрт.

Уопште, пак, стање здравља, сан, храна, температура, време, околина и још много других спољашњих ствари, имају знатан утицај на наше расположење. а ово опет на наше мисли. Стога је наше гледиште на неку ствар, исто као и наша способност за неки посао, толико зависна од времена, па и од самог места. Зато дакле:

„Користите се добрим расположењем,

Јер оно долази тако ретко.“

као што вели Гете.

Не само да морамо објективне концепције и оригиналне мисли да чекамо ако и када изволе да нам дођу, него и дубље размишљање о некој личној ствари не полази нам увек за руком у време које смо за њега одредили и када смо се за њега спремили, него и оно бира своје време само; а онда се ток мисли, који је тој ствари својствен, буди и непозван, и ми га пратимо с пуним учешћем.

Да би се боље зауздала фантазија, као што сам горе препоручио, не треба јој допустити да нам износи пред очи и слика неправду, штету, губитак, увреде, запостављања, понижења итд., која смо претрпели, јер тиме поново узбуђујемо давно успавану љутњу, јед и све мрске страсти, те на тај начин скрнавимо своју душу. Јер, као што, према једном лепом упоређењу новоплатонца Прокла, у свакој вароши, поред људи биагородних и одличних, живи и светина сваке врсте, тако и у сваком човеку, па и у најблагороднијем и најузвишенијем, има већ с рођењем добијено, оно што је најниже и најсуровије у људској или чак животињској природи. Та светина не сме се дизати на узбуну, нити она сме гледати кроз прозор, јер изгледа врло ружно; али оне поменуте слике фантазије њени су демагози. Тако исто, и најмања непријатност, ма откуда да је потекла, од људи или од ствари, ако о њој непрекидно размишљамо и сликамо је „дречећим" бојама и у увећаном размеру, може толико нарасти да постане чудовиште од кога долазимо изван себе. Напротив, све непријатности треба схватити што је могуће прозаичније и трезвеније, да би нас што мање жалостиле.

Као год што нам мали предмети, кад их држимо близу ока, ограничавају видик и заклањају свет, тако ће исто људи и ствари из наше најближе околине, ма колико да су незнатни и индиферентни, преко мере занимати нашу пажњу и мисли, често и на непријатан начин а одгониће важне мисли и ствари. Томе треба радити насупрот.

А. Шопенхауер, Паренезе и максиме, према преводу др С. Предића, Модерна, Београд, 1990, стр. 40-44.

---

[1] Плави ђаволи

[2] Уопште

АРТУР ШОПЕНХАУЕР, Када је неки несрећан случај већ наступио...

Када је неки несрећан случај већ наступио, те се дакле више не да отклонити, не треба себи допустити ни помисао да је могло друкчије бити, а још мање помисао чиме се то могло отклонити, јер баш та помисао повећава бол дотле да се не може сносити, тако да човек постане мучитељ самога себе. Боље је да урадимо као цар Давид, који је за време болести свога сина, непрекидно наваљивао на Јехову с молитвама и преклињањем; али кад му је син умро, пукао је прстима и није више на њега мислио. Али ко нема довољно лака духа да тако уради, нека прибегне фаталистидком гледишту и прожме се великом истином да све што се догађа, наступа по нужности, те се дакле не може отклонити.

Па ипак је то правило једнострано. Оно је згодно да нам непосредно олакша бол и умири нас у несрећном случају; али ако је за ту несрећу крива (као што већином и јесте), ма и делимично, наша рођена немарност и дрскост, онда нам честа и болна размишљања о томе како се несрећа могла избећи, служе за опомену и поправку, и постају нека кажњавања самога себе, а то је добро и корисно за будућност. А још мање треба да се, као што то обично радимо, трудимо да пред самим собом извинимо, или улепшамо, или умањимо погрешке које смо очевидно учинили, него треба да их сами себи изнесемо пред очи у свој њиховој величини, да бисмо се могли чврсто одлучити да их у будуће избегавамо. Разуме се да тиме морамо себи задати онај велики бол који се састоји у томе да будемо са самим собом незадовољни, али „нико није васпитан без батина“.

А. Шопенхауер, Паренезе и максиме, према преводу др С. Предића, Модерна, Београд, 1990, стр. 40. 

АРТУР ШОПЕНХАУЕР, Самоћа је удес свих значајних духова

(...) А што се тиче великих духова, свакако је природно да ти прави васпитачи целога људскога рода осећају према честој заједници са осталима толико мало наклоности колико и педагогу пада на памет да се умеша у игру и ларму деце кад су ова око њега. Јер, они који су дошли на свет да друге људе по мору њихових заблуда проведу право до истине, и да их из мрачнога понора њихове грубости и простоте поведу на више, ка светлости, образовању и облагорођењу – они, додуше, морају међу њима да живе, али ипак не спадају међу њих; зато се већ од младости осећају као бића која се приметно разликују од осталих, али тек с годинама долазе до јасног познања саме ствари; и онда се брину да се њиној духовној удаљености од других придружи и физичка, и да им се нико не сме придружити, осим ако је и он један који је мање или више изузет од опште простоте.

Из свега тога, дакле, излази, да се љубав према самоћи не јавља непосредно и као првобитан нагон, него се посредно, нарочито код благороднијих духова, и тек мало по мало, развија, и тада се мора савлађивати природни нагон ка дружењу, или побеђивати она мефистофелска сугестија:

„Престани да се играш својим јадом,

Који те као кобац једе живога;

Најгоре друштво даје ти да осетиш

Да си човек с људима.“

Самоћа је удес свих значајних духова; они ће у њој каткад уздисати, али ће је увек, као од два зла мање, изабрати. Што пак човек више стари, биће у тој ствари sapere aude[1] све лакше и природније, а у шездесетим годинама је нагон ка самоћи одиста природан, шта више нека врста инстинкта. И одиста тада се све удружује да тај нагон увећа. Оно што људе највише гони да буду дружевни: љубав према женама и полни нагон, не дејствује више: губитак полних способности даје старцу способност да се задовољи са самим собом, а то постепено апсорбује дружевни нагон сасвим. Човек се тада повратио себи од хиљаду разочарења и лудости, активни живот прошао га је већим делом; он нема више шта да очекује, нема више никаквих намера ни планова; нараштај коме припада не живи више; опкољен страним поколењем, он је већ објективно и битно усамљен. Уз то човек осећа да се ток времена убрзао и он би га духовно још хтео употребити. Јер, ако се само глава добро одржала, студије постају тад много лакше и интересантније услед многог стеченог знања и искуства, услед дубоког свестраног размишљања, које се поступно до краја развило, и услед тога што су све умне моћи тад врло способне за вежбање. Човек види јасно у хиљаду ствари које су пре у његовим очима лежале као у некој магли; долази до резултата и види целу своју надмоћност. Услед дугог искуства, престао је да од људи богзна шта очекује, јер људи укупно узевши, и не вреде да их човек ближе позна; напротив, човек тада зна да, изузев ретке срећне случајеве, неће наићи ни на шта друго до на врло непотпуне примерке људске природе, које је боље и не дирати. Зато човек тада и није више изложен обичним обманама, врло брзо увиди шта сваки понаособ вреди, и ретко ће пожелети да ступи с њим у ближе познанство. Најзад, нарочито ако смо у самоћи познали стару пријатељицу из младости, навика на усамљивање и на дружење самим собом прешла нам је у крв и постала је наша друга природа. Тако, љубав ка самоћи, која је пре тек морала да побеђује дружевни нагон, сада је сасвим природна и проста: човек се осећа у самоћи као риба у води. Отуда свака индивидуалност која је одлична, дакле од осталих различна, и по томе самостална, осећа се, услед своје потпуне усамљености, у младости додуше мало незгодно, али у старости сасвим згодно и пријатно.

Одиста, сваки ће увек само сразмерно својим интекелтуалним способностима моћи да осети ту истинску добру страну старости, то значи, виши дух ће је осетити више од свију, али ће је осетити, у мањој мери, и сваки други. Само људи крајње оскудне и просте нарави биће у старости још тако дружевни као некада: они су друштву, у које више не приличе, тегобни, и највише ако их људи трпе, а некада су их тражили.

А. Шопенхауер, Паренезе и максиме, према преводу др С. Предића, Модерна, Београд, 1990, стр. 34-36.

---

[1] Усуди се да будеш мудар