Наћи мисао чврсту у бића свог дубини;
уравнотежити је на златној осовини,
немирну, неизвесну, па ипак непокретну;
прогнати успомене; заносу мимолетну,
сну магновеном дати, можда, обличје вечно;
истину и лепоту волети неизречно
и трагати за оним што их у сазвук слаже;
слушати шта у срцу сопствени геније каже;
плакати, смејати се и певати од миља,
усамљен ићи светом, насумце и без циља;
створити врсно дело, пуно плашљиве чари,
од осмеха, од речи, од уздаха, од ствари
која нам за тренутак сву душу собом узе,
Бисер начинити од сузе;
песник на Земљи нема ниједне страсти дубље;
то му је све имање, живот и частољубље.
 |
| Џ. Ф. Вотс, Орфеј и Еуридика, 1860. |
Бранимир Живојиновић, Са врхова светске лирике (препеви), СКЗ, Београд, 2006.
