ЂУРО ШУШЊИЋ, Савременом човеку нису потребне моралне поуке него моралне особе

Савременом човеку нису толико потребне моралне поуке колико моралне особе које живе честит живот и које га својим примером на/воде да и он тако живи. Не треба нико да га учи, него да сведочи својим животом, како се верује и нада, љуби и страда.

Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015, стр. 311.

ЂУРО ШУШЊИЋ, Тамо где се човек нада, то је силан доказ да му је свет још отворен

Тиме што смо неку жељу испалили испред себе, до најудаљенијег места, наша будућност није посве празна, ми смо је настанили нашим будним сном, који није чиста илузија. Чим се у нашој души и духу зачне нека жеља, нисмо више оно што смо били, малчице смо другачији: размакнули смо границе нашега бића, проширили себе за нову могућност, искорачили у други свет.

Човек мора имати неки алтернативни свет, неко склониште, неки симболички завичај, у коме ће да се осећа оним што јесте по својим могућностима: зато не одустаје од наде да изгради такав завичај. Тамо где се човек нада, то је силан доказ да му је свет још отворен, да му још нешто обећава. „Али нада је чудна биљка. Њу је тешко искоренити. Ма колико њених гранчица поломиш и уништиш, она ће увек пустити младицу и завити нове пупољке.”[1]

Ђуро Шушњић, Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015, стр. 354. 

---

[1] Исидора Данкан, Мој живот, Дерета, Београд, 1993, стр. 235. 

ЂУРО ШУШЊИЋ, Интелектуалци су овде сувишна памет или паметна сувишност

Интелектуалци пате од једне бољке више, од које не пате друге групе: они знају како се друштво може организовати рационалније и хуманије, али немају моћ да то учине. У свакодневном животу рационална и човечна мисао доживљава пораз за поразом, а нагон, инат и интерес играју своје игре. При томе сами интелектуалци не узимају мнење огромне већине за озбиљно и обично га одбацују као скуп предрасуда здравог разума, што је велика грешка, јер ово мнење и предрасуде одлучују (на изборима) у каквом ћемо систему живети.

Реч је о трагедији интелектуалаца који се суочавају са најгорим облицима телесног, душевног и духовног насиља, па не могу а да не изражавају песимистички и нихилистички поглед на свет. Колико је национализам разбио друштво, толико је нихилизам разорио културу. Данас истински интелектуалци, немоћни да било шта промене у друштву, са своје духовне висине посматрају како свакодневни живот гази скоро све што је истинито, добро, лепо и свето. Криза нашега времена није ни економска ни политичка, она је духовна и морална: покидане су везе са нашим духовним темељима и кључним вредностима живота. Универзалне идеје и вредности потиснуте су националним идеологијама и интересима: сада се истичу разлике међу нацијама, а не сличности међу људима! Интелектуалци су овде сувишна памет или паметна сувишност. Произвођачи смисла немају места у друштву које има потребу за произвођачима роба. У најмању руку може се рећи да је будућност интелектуалаца неизвесна.

Коме они данас могу да упуте своје поруке? Хуманистички оријентисани интелектуалци немају коме да се обрате у овако подељеном и пропалом друштву, али као утеху за тај губитак имају прилике да се обрате самима себи (и свима који се, као и они, осећају изгубљеним у стварности). „Служио је једној духовној заједници чијој се снази и смислу дивио, али чију је опасност видео у њеној склоности да себе сматра као чисту сврху самој себи, да заборави свој задатак и сарадњу са целином земље и света и да најзад пропадне у сјајној одвојености од целине живота, али све више и више осуђеној на бесплодност” (Херман Хесе). Они су се нашли у „животном простору изгубљених”, изгубивши низ својих традиционалних улога, али једну улогу морају да играју док живе: да критички суде и осуђују све што понижава (идеју) човека, верујући да се људи покоравају јачему, али поштују честитога.

Ђуро Шушњић, Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015.

ЂУРО ЂУШЊИЋ, Наука, разведена од живота, одводи у невоље

Ваља рећи да исти кључ отвара врата раја и врата пакла: научна открића могу да се употребе на добро и на зло људи. Зато порасло знање захтева и виши степен одговорности за његову зло/употребу. Критика науке долази са разних страна: од хуманиста, филозофа, теолога, уметника. Како спасити свет од науке – пита се филозоф Пол Фајерабенд у истоименом делу. Како укротити то чудовиште – додаје Теодор Рошак. И Алберт Ајнштајн је говорио: „Ко би мислио почетком века да ћемо кроз 50 година знати тако много, а разумети тако мало.” Ма колико се позитивистичка наука о човеку занимала за човека, он њој у суштини остаје стран: предмет као и сваки други. Тако смо сведоци антропологије без човека, социологије без друштва, психологије без душе, педагогије без детета... Наука, разведена од живота, одводи у невоље.

Владавина техничког разума без љубави, само на моћ усмерена, мора довести до насиља. Тамо нас воде управљачи наше судбине, удаљени или сасвим одвојени од виших божанских и људских вредности. Идеологија моћи, масе и брзине надмоћна је идеји љубави, наде и вере. Што је систем моћи савршенији, то је више испражњен од вредности које животу дају смисао. О томе више сведоче уметничка него научна дела: у свим областима уметничког стварања много раније су се обликовале далеке стрепње душе пре но што су постале видљиве за свачије око. Народ изгледа мудрији у делима својих уметника него у делима својих научника. Зато је Ниче и могао рећи да је „уметност вреднија од истине”. То су дела живота која потисне неко време, али их неко друго време поново открије и сачува за будућа поколења: делатници који се не могу сместити у једно време, јер припадају свим временима. „Зато уметничко дело и јесте крунски сведок духовне моћи.”[1] Унутрашњи свет душе и духа наговестио је спољашњи свет моћи и ужаса. У том систему моћи није предвиђено место за топло људско срце, душу и дух који се узносе у више пределе смисла: пораст моћи није исто што и унапређење живота.

Још је Френсис Бекон истакао: „Пука моћ и пуко знање узвисују човека, али га не усрећују“. Људски пад управо је сразмеран техничкој снази.

Ђуро Шушњић, Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015.

---

[1] Ернст Јингер, Хелиополис, Службени гласник, Београд 2012, стр. 174. Уметник речи обликује не само своје ликове него и психолошке, социолошке, моралне и филозофске проблеме.

ЂУРО ШУШЊИЋ, Универзалне вредности јесу оно што је божанско у човеку и човечно у Богу

 На улазима средњовековних универзитета у Гранади (Шпанија) стајали су натписи: „Свет почива на четири стуба: мудрости учених, правди моћних, молитви праведних и храбрости одважних”. Универзална етика темељи се на слагању око универзалних вредности. Слагање подразумева узимање у обзир различитих ставова на почетку разговора, и штити од истицања властитог става као универзалног. Слагање упућује да су сами људи створили своје заједничко становиште и оно им улива поверење једних у друге. Универзалне вредности и норме у вези су са оним што је божанско у човеку и човечно у богу. Ове вредности и норме прелазе све границе и надилазе све поделе. Зато свако спорење око тих суштинских вредности нема никаквог смисла. Усвајање вредности и норми није ништа друго до упознавање самог себе. „Нашим светом превладава сумња у правила која треба поштовати, збуњеност пред принципима које треба применити... Не живимо више под влашћу јединственог морала... Изазов садашњице састоји се у томе да суочимо различита гледишта, да покушамо да пронађемо равнотежу међу њима, предложимо решења која могу довести до општег слагања, или макар до споразума који је прихватљив за све. Зато можемо рећи да је нови задатак етике да, на неки начин, организује заједничко постојање различитих морала.”[1]

У мери у којој нисмо као народи учествовали у општељудским пословима, у тој мери смо изгубили осећање за универзалне вредности и норме. Створио се тип човека изван општости, изван људскога који још није чуо глас човечанства у својој души и духу – сведен на групни, то јест идеолошки интерес. Из мањка веза са светом, створен је вишак упућености на себе и своју ограниченост. Можда ни данас нисмо довољно свесни несвесних окова (стереотипа, предрасуда, традиционализма, национализма, антиинтелектуализма, ауторитарног менталитета), јер нас у шаци држе прашњави ликови из наше прошлости и садашњости, људи осредњег или онижег духовног стања и ситне среће, који нам не дозвољавају да се издигнемо на вишу раван искуства, знања и вредновања: наше установе су пуне бивших људи. Они не верују у универзалне вредности и норме, што значи да немају очи за висине и величине духа. Jер, колико један човек упозна других људи, толико је пута човек, јер у себи носи њихова искуства, знања и вредности.[2] Универзалне идеје, веровања и вредности спајају генерације преко провалија векова.

Стварање заједничке општељудске свести и савести није могуће без сталне и дуготрајне комуникације међу људима чији је дух до сада био затворен. Има векова када један народ нема начина да се пробије до своје зрелости, до своје најбоље истине и правде: у његовој свести ови универзални појмови су истањени и изједначени са лепим заблудама. Нерадо смо се укључивали у светске токове, радије смо исписивали нашу племенску. паланачку и националну историју пуну мржње и крви. Савремени трибализам, који подстиче постмодерна идеологија, постаје велика препрека заједништву народа уједињених заједничким вредностима и нормама вредностима љубави, мира, правде и права. Затворени у племенске, националне и државне границе, људи губе однос према вишој равни осећања, веровања, мишљења и вредновања: све ово се у нас сматра синонимом за издају домовине отаџбине и њене националне културе. Те затворене племенске заједнице, „ти мали социуми су аутаркични, сами су за себе свет, закон и тиранија".[3] „Искуство нам је паланачко... У свету паланке, важније је добро се држати устаљеног обичаја него бити личност... Паланка не воли непознато, у начелу; то је једна од основних њених ознака, којом се одликује њена историја, њена култура, њен ментални свет... Ја сам увек племе, и увек племенски дух ту проговара из мене... Појединци су слова у азбуци тог система.”[4]

Универзалне вредности и норме су једина трајна светлост која обасјава и разоткрива сву погубност насиља и варварства. Човек не може да људски живи без поверења у нешто трајно и вечно. Колико један народ мора да пропати док не открије и усвоји ове вредности и норме као своје путоказе? Читав свет је моја паланка, али човек мора да пропутује и упозна тај свет, пре но што дође до овог закључка.

Давно је говорио Еразмо Ротердамски: „Увек ће бити потребни људи који указују народима даје оно што их зближава изнад онога што их дели.” Националне, верске и политичке разлике не значе много у односу на људске квалитете. „На Балкану су присутне многе, изворне, оригиналне културе. Али оно општељудско,... то се теже постиже.”[5] Универзалне идеје, веровања и вредности не слажу се са животом који је сав у поделама и размрвљен, али баш то говори да су те идеје, веровања и вредности шире и дубље од данашњег живота, и да би наш живот ваљало усмерити према њиховом остварењу. „Само у надличним и једва испуњивим захтевима осећају људи и народи своју праву и свету меру.”[6]

Вредности су сви они стварни или идеални предмети за које се вежу човекове потребе и жеље: вредност је све оно што је кадро да очува, оснажи и оплемени живот. Добро је све што је добро за све људе, а штетно је све што им шкоди. Вера у оно што је вредност није толико ствар разума колико воље: од моралног човека се очекује да морално делује, а не само да морално расуђује. Ако људи не живе по моралним нормама своје вере, односно културе, они убијају бога у себи, па Ниче има право да каже: „Бог је мртав”. Узалудан је напредак у чисто рационалном сазнању ако оно изгуби свако осећање за свето, добро, лепо и истинито у вишем смислу. Појаве које се не могу научно проверавати имају животно важно значење и значај.

Вредност постоји изнад сваког од нас као позив и задатак да будемо бољи но што јесмо: то нам нико не може отети ако смо спремни да је остварујемо. То је онда живот као свечаност, као радост, као игра снаге и воље – живот смислен, сврховит, вредан. Морални субјект је одговоран за остваривање или неостваривање моралних вредности: он има дужност према себи и одговорност за друге. Вредности су, по речима немачког социолога Георга Зимела, „узвишене тачке нашег историјског живота, уздигнуте до подручја апсолутно важећег, онога што би једноставно требало да буде”.[7] Свет идеалних вредности и норми нам се отвара тако што нас мами и позива на остварење, како би и сви други могли да их доживе у видљивом облику. Ако човек верује у нешто што је вредно, његово веровање има за последицу његово деловање, то јест он постаје одлучан да чини праве ствари и отпоран да чини криве. Како бисмо могли било шта чинити, ако нисмо уверени да је то што чинимо заиста вредно? Сваку делатност, усмерену на остварење неке вредности, прати норма која не да да скренемо са правог пута. Право занимање духа је систем вредности чијим остварењем се осмишљава људски живот. Најтеже се живи у недостатку смисла, кад се пристане на пуки живот преживара.

---

[1] Роже–Пол Дроа, Етика, Геопоетика, Београд, 2011, стр. 22-24.

[2] „Jер, ако нисам мало човечанство, нико сам, и ништа. Бранећи се, ја браним првог и последњeг човека на Земљи. Кo то не види, тешко да је ишта видео. А ко то види, земаљски вид му и не треба, као Хомеру, Луису Борхесу или Вишњићу“ (Владимир Јагличић, књижевник, интервју у Политици од 15. и 16. фебруара 2013, стр. 15)

[3] Георгиј Гачев, Менталитети народа света, Логос - Службени гласник, Београд, 2011, стр. 321. „Данас можеш чути људе како говоре: ”ја, као хришћанин, мислим ово, а ја, као муслиман, мислим оно.’ Увек ми дође да им кажем: Требало би да вас буде срамота! Ако и размишљате у функцији своје заједнице, барем се правите да мислите својом главом... Људи су већ размишљали у функцији својих припадности, нису се могли уздржати. Али знали су да је то погрешно, као и да су морали да се због тога стиде” (Амин Малуф, Дезоријентисани, Лагуна, Београд, 2013, стр. 387-388). Реч је о сувишка затвореног живота, у коме се осећамо као заробљеници. „Треба умети изаћи из своје рупе, ступити у односе са светом” (Кмет Вајт, Плави пут, Геопоетика, Београд, 2004, стр. 19).

[4] Радомир Константиновић, Философија паланке, Откровење, Београд, 2004, стр. 5, 7, 8, 14, 17 и даље. Аутор истиче да је и балкански хумор углавном везан за контекст, за балканско буре барута, и не изазива смех код странаца којима је контекст непознат. Ретки су овде писци које разуме цео свет, јер је њихов хумор за домаћу употребу, за једну сезону.

[5] Георгиј Гачев, Менталитети народа света, Логос - Службени гласник, Београд, 2011, стр. 323.

[6] Штефан Цвајг, Изабрана дела, Рад, Београд, 1983, стр. 351. „Међутим, када је култура у питању, нисам релативиста и верујем у универзално. Људска права, на пример, људске слободе, људска природа и оно што она хоће и што заслужује” (Салман Ружди, Мемоари, Вулкан, Београд, 2013, стр. 300).

[7] Георг Зимел, Шопенхауер и Ниче, ИК З. Стојановића, Сремски Карловци - Нови Сад, 2008, стр. 220.

Ђуро Шушњић, Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015.

ЂУРО ШУШЊИЋ, "Између писаца и пискарала постоје брисачи" (о критици и критичарима)

Као филозоф и социолог и данас чврсто стојим иза оцене коју сам изрекао о критичарима пре више деценија. Не занимају мене они као појединци, мене занима друштво у коме су такви појединци могући: они као појава упућују на болесно друштво које је у свађи са самим собом и светом око себе. Живимо у дубоком мраку. „Увек на путу кроз велику људску пустињу.”[1] Критичари предњаче међу полуписменим, они су „друга страна новчића стваралачке немоћи.”[2] Свој став мењају према тренутној потреби.

Много читам књиге из разних области и тако смањујем своје незнање. Али чим нешто јавно изговорим или напишем, одмах сам дао прилику критичарима да ме нападну. Они не виде да сам прави учитељ, то јест да не учим своје ученике једној и јединој истини. Свако ко свој дух излаже на јавни увид сусреће се, како рече Рајнер Марија Рилке, са „збиром свих неспоразума што се скупе око једног имена”. У интелектуалној и моралној збрци, човек од пуно речи а мало мисли, јавно бесни на српском језику. Овде вређање личности заузима место критичком мишљењу. Франц Кафка изванредно вели: „Кавез је пошао у потрагу за птицом”.

Нема тога осећања које се може подметнути уместо недостатка мишљења. Ова духовна беда и морална мизерија није способна да мисли у алтернативама (мисли да зна, а не зна да мисли), да мисао пропусти кроз решето разума и ума, да схвати где, када и како се укрштају гласови култура са све четири стране света, и да потом донесе суд који ће бити у близини истине, ако не у њеном средишту. Они гледају свашта, а не читају ништа: са књигама нису на ти! Простачки поглед на научно и филозофско дело понижава достојанство и духовну висину дела. Георг Зимел, пишући о филозофу воље за моћ, добро и тачно рече: „Снага слабих је често слабост јаких”.

Ови посматрачи без знања, писци папир категорије, безгранично ограничени, имају посебан интерес за ствари које не разумеју: аристократе незнања изговарају речи које су увреда за истину. Они су увек у предности, јер у свом незнању далеко надмашују писце. Живи су доказ да је друштво, у чијој су утроби зачети и однеговани, претпело морални слом. Од свих веза које они треба да имају изгледа да је од најмањег значаја веза са мозгом. Недостатак знања и опште културе не смета им да јавно куде и суде о ономе што не разумеју и своју злоћу цеде из себе дајући јој узвишено име критике.[3] Ходам ја са својим мислима изнад њихових глава: па и кад бих хтио ходати на својим властитим грешкама, још бих увијек био изнад њихових глава.“[4]

Кад моји критичари говоре, нема бојазни да ће рећи нешто мудро и лепо, што би ме понукало да боље размислим о ономе што сам рекао или написао. Тих неколико пузаваца, који нису дали ниједан доказ о својој учености и мудрости, лајали су политици за љубав. а она им је узвраћала мрвицама што су падале са стола моћи и власти. „Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано мишљење о себи самом. У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право које му је школа признала?“[5]

Бити учен не значи само бити школован за неку струку и добити плату и положај: ученост је и отеловљење вредности. Бити правник је начин остваривања правде као вредности. Звања су средства, а не циљеви, премда се циљеви изроде у средства. Зато имајте на уму разлику између животног позива и професије (струке, занимања). Струка је неопходна, али није довољна: она је почетак, али није крај! Диплома, магистратура и докторат данас су више ствар друштвене обавезе него личног избора: данас је важна титула ради бољег положаја и плате, а не стварно знање и вредности за које се живи и мре. Данас је знање у суштини инструментално.

„Између писаца и пискарала постоје брисачи.”[6] Како онда ова пискарала да суде о нечијем делу? У недостатку истинске научне и филозофске критике човек је принуђен да сам себи буде најстрожи судија. „Постоји само један једини човек који има услова за стварну критику мога рада: то сам ја.”[7] „Ја имам своје законе и свој суд да о мени суди, и њему се, пре свега, обраћам. ја се на делу заиста устручавам према другима, једино се не устручавам према себи.”[8]

Оно што сам говорио и писао они нису разумели, оно што су они разумели ја нисам говорио и написао. Као пријатељ истине имао сам против себе странку лажова и незналица. Само идеолози глупаци на мудрим местима немају дилема и само они иду своме циљу без двоумљења: много је оних који не сумњају, јер је сумња последица размишљања. Они се налазе у оном стању духа који не познаје муке избора. Андре Жид је негде записао: „Не може се мислити а да се не постоји, али се може постојати а да се не мисли”. Сви имају могућност да мисле, а мисле само неки, као што сви имају очи да гледају, а само неки виде. „Идеологија глупе и мудре претвара у другове?”[9] Кад сам био мање стар него што сам сада, прочитао бих понешто од онога што су писали моји критичари, како бих себе уверио да нису ни читали оно што сам написао. Ако су и читали, нису разумели.[10] Ако су и разумели, разумели су погрешно. Читали су оно што нисам написао – учитавали су своје незнање. Тражити од њих да ме разумеју, то је исто као од мртвог захтевати да промени мишљење. Кладим се да својим ћутањем нисам рекао ништа мање од онога што су они рекли гласно. Да има бога, однео би их ђаво: досадни су као вести од јуче. Занемаривање свега што критичари говоре о писцу добро је за његово душевно здравље. Све што су говорили и писали заслужило је заборав. Пријатељи културе, да ли ћемо без отпора прихватити ову казниону духа? Витолд Гомбрович се често питао: „На који начин нижи човек може да критикује вишег човека – да вреднује његов рад?” Критичари су у предсобљу, немају приступ духовној трпези и ништа не знају о врстама хране што се на њој нуди. По мом нескромном мишљењу, то су главе пуне промаје.[11]

Ђ. Шушњић, „Мисли за крај и опроштај“, Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015.

---

[1] Мишел Фуко, Списи и разговори, Федон, Београд, 2010, стр. 422.

[2] Фернандо Песоа, Хетероними, Службени гласник, Београд, 2013, стр. 102–103.

[3] „Критика која се бави тим садржајем јесте критика у тучњави, а у тучњави се не ради о томе да ли је противник племенит, достижан, занимљив, него се ради о томе да се њега погоди” (Маркс-Енгелс, Рани радови, Култура, Загреб, 1953, стр. 76). „Реченица од које целог живота остаје рана. Довољно је да вас погоди на време” (Корадо Алваро, Нешто као живот, Службени гласник – ЦИД, Београд, 2012, стр. 248).

[4] Фридрих Ниче, Тако је говорио Заратустра, Младост, Загреб, 1975, стр. 116.

[5] Слободан Јовановић, Културни образац, Стубови културе, Београд, 2009, стр. 51. „Образовање се тиче хуманизације а не само социјализације” (Милан Месић, Мултикултурализам, Друштвени и теоријски изазови, Школска књига, Загреб, 2006, стр. 329, 331). „Ово је друштво у коме свако настоји да себи направи макар мали споменик” (Корадо Алваро, op. cit., стр. 168). „Политика је била његова законита жена” (Карлос Фуентес, Срећне породице, Архипелаг, Београд, 2008, стр. 144).

[6] Мишел Фуко, Списи и разговори, Федон, Београд, 2010, стр. 23.

[7] Серен Кјеркегор, Човек и дух, Партенон, Београд, 2009, стр. 22. 37 Мишел де Монтењ, оп. цит., стр, 123.

[8] Мишел де Монтењ, op. cit, стр. 123.

[9] Карлос Фуентес, op. cit, стр. 113.

[10] ”Један од мојих синова пише књиге које могу да читам, али не и да разумем, а други пише књиге које могу да разумем, али не и да читам” (Џулијан Барнс, Није то ништа страшно, Геопоетика, Београд, 2011. стр. 61). „Али није рђав критичар онај ко не зна да пише, већ онај ко не зна да чита”, приметила је Аријадна–Аља Ефрон, кћи Марине Цветајеве, у својој Преписци са Борисом Пастернаком.

[11] „Корисније је да знаш, а да се правиш да не знаш, него да не знаш, а да се правиш да знаш” (Дорђе Лебовић, Semper idem, БИГЗ, Београд, 2008, стр. 407). „Најнеспособнији за мишљење верују да је само потребно да широм отворених уста и с изразом одушевљене овце изговоре те три речи, па да кажу велику мудрост” (Артур Шопенхауер, Свет као воља и представа, 12, Графос, Београд, 1984, стр. 126).

ЂУРО ШУШЊИЋ, Ко је интелектуалац?

Циљ нашега пута је да откријемо пут до нашег циља.

                                     Франц Кафка

Интелектуалци су били слабашни, савитљиви и често умиљати као мачке.

                                    Ернст Јингер

Превише је памети, премало карактера.

                                                   Данијел Алеви                                                                                                                                                

Тешко је рећи ко је интелектуалац и шта некога чини интелектуалцем. Ако кажемо да је интелектуалац онај ко је завршио највише школе, Вук Караџић не би могао да се уброји међу интелектуалце, јер је био самоук. Али Вук јесте интелектуалац.[1] Са друге стране, има много људи који јесу завршили највише школе, а ни по чему се не могу сматрати интелектуалцима: интелектуално су јалови, прави духовни евнуси. Ако се каже да је интелектуалац свако ко живи од продаје свога знања, не може се објаснити чињеница да су они који су највише знали често били гладни и жедни, голи и боси.[2] Ако кажемо да је интелектуалац човек који преводи приватне невоље појединаца у јавни или друштвени проблем, не види се зашто и неко ко није интелектуалац не би могао да то чини. Укратко: ако се интелектуалац жели одредити социолошки, сусрећемо се са великим тешкоћама, па Едгар Морен има право када каже да је то „област социолошког живог песка”.[3] Интелектуалци измичу строго социолошкој анализи и са становишта социолошке методе остају неухватљиви и несхватљиви. Зато и одустајем од сваког покушаја социолошког одређења интелектуалца и крећем путем који више обећава. Другим речима, више не питам која мерила користи ово или оно друштво да би некога признало за интелектуалца, већ шта је то суштинско по чему се интелектуалац разликује од других људи.

Ко је, дакле, интелектуалац и шта некога чини интелектуалцем? Интелектуалац је сваки човек који живи духовним животом, вођен интересом да свет упозна и осмисли, а не да њиме влада или да га користи за друге потребе. У њега је теоријски интерес толико надмоћан практичном да за себе слободно може рећи: „Моје царство није од овога света”.[4] Бити интелектуалац значи ставити интерес за истину изнад свих других интереса. Обично у друштву постоји скупина људи чији је једини и искључиви интерес да прикупља, сређује, чува, шири, тумачи, критикује и ствара најразличитије идеје, веровања и вредности, то јест разноврсне духовне творевине. Интелектуалци су, дакле, сви они који своју радост, љубав и позив траже и налазе у бављењу религијом, уметношћу, филозофијом и науком, а не у гомилању богатства, моћи и власти. Са овог становишта, које пита за суштину интелектуалаца, није важно ни њихово социјално порекло, ни њихов друштвени положај, ни њихово формално образовање, већ значај и значење њихова позива. „Увек постоји неколицина људи који од живота траже оно највише и који тешко могу да се помире са глупошћу и грубошћу”.[5]

Ђ. Шушњић, Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015.

---

[1] Школа (универзитет) није више повлашћено место за стицање и ширење знања јер савремени човек научи више изван школе него у школи. Као што је познато, интелектуалац као занимање јавља се са настанком писане културе, за разлику од усмене културе. У савременој култури видљиви су слојеви значења везани за усмену културу и културу писма, али усмена култура је најбогатија, јер се изражава живим говором и целим бићем. Жива реч остаје незаменљива у култури, што не мора да значи и њен надмоћан положај, јер смо сведоци надмоћи аудио-визуелне културе.

[2] Сетимо се Сократа. Он је сиромах из принципа, а не из нужде – лепо сиромаштво. Рајнер Мариа Рилке истиче даје „сиромаштво велики сјај изнутра”, то је просто начин живота из убеђења. Зато кад Сократ говори – социологија мора да ћути. „Јер ја сам не само сада него и увек такав човек да никакав други глас у себи не слушам до онај који ми се у размишљању покаже као најбољи.” (Платон, Последњи дани Сократови, (Критон), Култура, Београд, 1959, стр. 54-56).

[3] Едгар Морен, Дух времена, 2, БИГЗ, Београд, 1979, стр. 97.

[4] „Теорија представља критику живота само у оном смислу у коме добар човек представља критику рђавог“ (Р. Х. Тони, Религија и успон капитализма, Просвета, Београд, 1979, стр. 14).

[5] Херман Хесе, Степски вук, Народна књига – БИГЗ – Слово љубве, Београд, 1983, стр. 121. 

ЂУРО ШУШЊИЋ, Нама је потребно много разговора и још више ћутања

Постоји време кад се ћути и време кад се говори.

 Књига проповједникова 3, 1-9

Постоје слојеви људског искуства до којих реч не досеже. Песник добро вели: “Предели наше крви остају без имена.“ „Таласање крви, јаки откуцаји срца.“ „Срећан је онај ко је ћутке био песник.” Зато мистици нерадо говоре: ћутљива браћа не могу да разоткрију непреводиве дубине свога искуства. Оно битно догађа се док ћуте. Немоћ говора о тајни речит је говор тајне. Још је Аристотел запазио да у таквим приликама није мудро било шта рећи, може се само прстом мицати. Сваки говор о томе само је грешка више. Кад се искуство преводи у речи увек се догађа нека издаја. Мистик не губи интерес за тајну која никад неће прећи у језик. Има више разлога да не говори него да говори. Може само да слегне раменима, што значи: ово је нешто о чему не знам ништа. Морамо волети оно што смо учинили јасним и обожавати оно што је и даље нејасно.

Знамо да је М. Ганди одредио себи дан ћутања, што је и иначе чест обичај код многих источних народа, како би своју телесну, душевну и духовну енергију усмерили ка вишим вредностима.[1] Исто је са суфистима, тихој браћи која, свесно или несвесно, следе савет староегипатске и хиндуистичке верске традиције: „Ти неизрециви, неисказиви, чије име може исказати једино Тишина.“ Постоје монашки редови заветовани на ћутање, иако кршење завета није ретка појава: држати језик за зубима најтеже је остварива победа. Али, по правилу, монашки живот протиче у молитви, тиховању (исихазам), самоћи и ћутању у својим малим ћелијама. Све то само је подсетник на Будино ћутање, на проповеди Јована Крститеља у пустињи, и на Христово проповедање на почетку његовог кратког живота. Он је провео четрдесет дана у пустињи пре но што је најавио радосну вест. Одлазак у пустињу само је метафора за усамљивање: човек у маси не може срести себе. Одлазе далеко од људи да би богу и себи били ближи. „Монаси су у пустињи, али пустиња није у њима” говорио је и писао Франц Кафка.

Осамљивање је нека врста раскида с навикнутим и свакодневним односима, како би се успоставио нови начин мишљења, осећања и живљења: тихи боравак у самом себи, за разлику од бучног живота трга. Није свака самоћа плодна: самоћа је вредна тек кад дође до свести о себи, самоћа испуњена питањима. Усамљеност која себе држи изабраном, насупрот духовима уморним од световних навика. Пророк Исаија говорио је: „Твоја ће самоћа процвасти“. Повлачење у пустињу, манастир или неки забачени и заборављени кутак заправо је део једног друкчијег културног обрасца, повезаног с потребом одвајања од друштвене средине с циљем личног усавршавања и долажења до надличних истина, вредности и норми. Понекад оно духовно може расти само у самоћи. Не можеш да будеш светац а да у исто време обожаваш овај свет форми и норми. Светац осећа да само у себи може пронаћи бољи свет, мирнију и удобнију стварност. Карл Јасперс је приметио: “у њему је и она мирна ведрина једне утемељене самосвести”. Он је борац против духовне пустиње. Помало страда од свакога, па не жели да сретне никога, осим бога јединога, у безгласној молитви

Молитва у тишини има већу моћ од молитве наглас. Ћутањем се изражава нешто што се на други начин не може исказати: зато је у свакој вери мистично искуство изузетно значајан чинилац. У љубави према богу и ближњему свему нису потребне речи. Није љубав само осећање, она је узвишени пут сазнања истине. О томе сведоче мистици, свеци и песници свих времена. Ако се гледа споља, онда ћутање изгледа као дубока усредсређеност, “сабраност ума и срца”[2], боравак у себи, замишљеност, окретање од спољашњег света ка унутрашњем искуству са собом. Света тишина односи се на оно унутрашње а не на спољашње, на субјективно а не објективно, на апсолутно и тајновито на идеални свет вредности,[3] „које увек трпе када их људи спроводе у живот.” Први степен тишине је умиривање чула и разума од спољашњег света; тишина као ућуткивање самога себе. Поново је рођен онај ко је упознао себе окретањем од спољашњег света: да би чуо глас бога у себи, он мора да утихне, занеми, заћути. „Тихо славимо тебе, о Господе. Када је свуда владала тишина и ноћ хитала својим путем, Твоја је свемоћна реч, о Боже, пристигла с неба.”

Понекад тишина-ћутање говори више но што запажају сва наша чула и  наш разум. Зато сваки покушај да се она изрази речима или појмовима значи умањивање њене вредности и вишеструких значења: ћутање као чување тајне, ћутање као знак немоћи да се тајна изрази у речима, ћутање као тихо самовање тамо где се не говори из срца и искрено, ћутање као одевање почасти неизрецивом, ћутање као мудра тишина у којој се наслућују битне ствари које се опиру говору, ћутање као чекање да се други искрено отвори, ћутање као одлука иии се човек затвори пред неискреним говором другог, ћутање као прикривање душевне и духовне празнине, ћутање као додир на близину или “доспевање до другог", ћутање као прећуткивање, ћутање као извор сазнања, ћутање као облик изражавања најдубљих искустава, ћутање као одавање почасти жртвама и умрлима, ћутање као тишина испуњена смислом, ћутање као припрема за духовни раст.[4]

Немој да говориш с оним ко не уме да ћути. Онај ко не уме да мудро ћути вероватно не уме ни да лепо говори. Наш народ каже да мудрог уста чувају. А стара кинеска изрека потврђује: “Дубока река тече мирно, мудар човек говори тихо!“ Он је као тихи океан на свом дну, смирен и непокретан: своје поруке одашиље тихо, као цвеће своје мирисе. Говори само кад су твоје речи вредније од ћутања. Онај ко ћути и пажљиво слуша другог сигурно није површан човек: он се отворио за нешто што му недостаје, за нешто друго-ја-чије. Богу смо ближи кад ћутимо него кад о њему говоримо. Док ћутимо ми слутимо тајну која се не може превести у речи.  Ономе што је неизрециво одајемо поштовање ћутањем. Морамо бити свесни да у истину спада оно што је речено и оно што није речено, то јест оно неизрециво, што је испало из реченог, што стоји као позадина, можда битнија од свега реченог о чему се мора сведочити ћутањем. Изрециво и неизрециво заједно чине наше искуство, па подједнако можемо веровати и ономе ко говори и ономе ко ћути. Нешто изрециво упућује на нешто неизрециво, што је испало из реченог, што стоји као позадина, можда битнија од свега реченог – на људске границе изражавања. Целина је неизрецива, а ипак се све изрециво распоређује унутар ње: „неизрециво у потрази за својом речју” (Х. Кортасар). Што год да се каже само је делић целине, њен тренутни блесак. Човек не би требало да жали што ћути, јер тако не сведочи против себе и не прави противнике и непријатеље. Пабло Неруда је написао песму „Свиђаш ми се кад ћутиш”. Ако се ћутањем одашиље нека порука, онда то значи да је у ћутању садржано неко значење, па ћутање и говор заједно чине целовиту слику људског општења. Говор и ћутање, супротности које су биолошки и психолошки дате, могу се допуњавати, али и сукобљавати. Нама треба много разговора и још више ћутања. Православна вера одавно негује култ живота у тишини и самоћи Манастири и ћелије монаха јесу тиха места за сабирање и преиспитивање у сврху снажења своје вере и бистрења свога искуства – „обрађивање властите душе". У splendid isolatin (сјајној усамљености) монаси се моле не само за своје, него и за наше спасење.

Ђ. Шушњић, Огледи о скривеној страни ствари, „Службени гласник“, Београд, 2012.

---

[1] Шире: Е. Б. Грин, Филозофија тишине, Геопоетика, Београд, 2001, стр, 62-63.

[2] З. Видојевић, Спокој и отпор, огледи, С. Машић – Институт друштвених наука, Београд, 1999, стр. 15.

[3] Размишљање је само један облик ћутања или тишине, али оно је још увек везано за спољашњи свет појава. „Али, какву корист има човек ако задобије цео свет а изгуби властиту душу?“

[4] „Наслућени говор као најјачи говор“