Алекса Шантић, КОСОВКА

 Сјени Владете Ковачевића    

               

Овамо на Шару! Погледајте доље:

Кô да хрпе круна блистају из траве!

Оно крсташ слете на Косово Поље,

Сјајан крсташ орô с Дунава и Саве

Ту на старо гнездо спусти се и паде.

Сестре, црни вео скинимо са главе -

Све, кô птице кобне, распршајмо јаде,

Нека нам се душа у свилу обуче:

Што Косово узе Косово нам даде.

Скрхали смо грубе вериге и кључе -

Јутрос на вратима мученика свије'

Својом златном алком бела зора туче.

Паја Јовановић, Освећено Косово (1913)

Појмо! Откад сунце рађа се и грије,

Све откада звезде у висини броде,

Још Косово нигда лепше било није.

Гле, тамо, у плашту, крај Ситнице воде,

Горд на белцу гордом Змај Огњени ступа,

Змај Авале сиве. Са лучем слободе

Он калпаке гази тиранскијех трупа.

На молитву! Звони. Одјеци се хоре -

Сва се Грачаница у гримизу купа.

Сврх ње, ено, пламти ореола зоре.

Ура! Сатана је пао, гротло тавно

Прождрло га... Милош попева из горе...

А уз алај-барјак, као јутро славно,

Са зубљом, на белцу Змај се Огњен жари.

Погледајте! За њим низ Косово равно

Васкрснули трепте оклопници стари...

1912.

Алекса Шантић, ВИДОВДАН

 

(1389–1919)

 

Осана теби, ти наше Голготе дане,

         Где гротло сиње прогута царства брод,

И где у крви, ко сунце за горске гране,

         Утону витешки род.

 

С Крушевца града више се вијао није

         Свилен крсташ – Србија беше гроб,

Тамница пуста, где мемла дави и бије,

         И бледи издише роб.

 

Али ти поста наше свештено врело,

         Где крепке вере зашумље свети пој,

И воду твоју, ко снагу за ново дело,

         У крчаг левасмо свој.

 

Осана теби! Све муке и смрти чаше,

         Клешта, тестере, нису сатрле нас,

Јер вечно, свуда где беху стазе наше,

         Твој вишњи звоњаше глас.

 

Он беше тврдо кормило наших лађа,

         Водиља звезда, нашега раја кључ,

И света песма: с Голготе само се рађа

         Васкрсне зоре луч.

 

И он се роди! Роди се свима нама,

         И у ноћ сужњих засече пламени рез!

И ено, с круном, у блеску драгога кама,

         Устаје светли кнез...

 

Све трепти, сева... И свуда, Косово где је,

         Гле, давни борци, ко густих брестова луг,

У одеждама ничу, а сврх њих греје

         Све лепше нимбуса круг.

 

Петар Радичевић, "Косовска битка" 

Сви они хрле, и поглед очију својиʼ,

         Ко дете оцу, упире млад и стар

Тамо где с крстом у руци на вису стоји

         Под ореолом цар.

 

Осана, царе и мучениче, осана!

         Песама наше радости враћа се век!

Више нам очи не мути дубока рана,

         Ни грубих окова звек.

 

Ми с твога виса, уз херувимске звуке,

         Примамо братства причест и славе плод.

На коленима, спрам тебе дижући руке,

         Сав дивни кличе род.

 

Пламеном вере, смелошћу, патњама трајним

         Искупили смо старога цара свог;

Цара хероја у одеждама сјајним

         Из раја шаље нам Бог.

 

Осана, оче! О твојр храмове беле

Скрхо је крила с Босфора крвави змај,

Гле, пуни звезда, сада са Шаре целе,

         Храстови просипљу сјај!

 

С харфом на стени, у блеску њихових круна,

         Косовка лепа чудесни слаже пој –

Пева и слави, уз топле звуке струна,

         Тебе и васкрс твој.

 

Осана, вечни! Царствуј и господари,

         Нек вечно наших победа хори се глас!

И нека свуда јединства свети олтари

         С брегова греју нас!

 

А. Шантић, „Небом Грачаница блиста“ (приредио и поговор написао Ратко Поповић), Дом културе „Свети Сава“ – Исток, Градска библиотека „Вук Караџић“ – Косовска Митровица, 2007, стр. 87–89.