Ралф В. Емерсон – ДУША ЦЕЛИНЕ ИЛИ ВЕЧНО ЈЕДНО

 

Ми живимо у узастопном реду, у размаку, у деловима и делићима. У човеку живи међутим душа целине, мудра ћутња, општа лепота, на коју се једнако односе сваки и део и делић: Вечно Једно. И та дубока сила у којој егзистирамо и чије је блаженство свима нама приступно, не само да је сама себи довољна и савршена у свако доба, него је уједно и гледање и гледани предмет, и гледалац и призор, и субјект и објект. Ми видимо свет комадић по комадић, као сунце, као месец, као животиње, као дрвеће. Целина, од које су то поједини делови, јесте душа. Само посредством овога сазнања може се читати хороскоп векова. Само ако прибегнемо својим бољим мислима и подамо се пророчанском духу, који је у сваком човеку, можемо говорити о томе животу, морају звонити као неразумљиве онима који се са своје стране не баве истим мислима.

Р. В. Емерсон, Духовни закони 

Паја Јовановић, око 1905.

(Глава девојке, студија)

Ралф В. Емерсон – ЧОВЕК ЈЕ ПАО, АЛИ ПРИРОДА СТОЈИ УСПРАВНО

 

Едуардо Гоја, Пролеће (1901)

    Човек је пао, али природа стоји усправно, и служи као диференцијални термометар, да показује одсутност или присутност божанског осећаја у човеку. Ради наше слабости и себичности морамо поглéдати на природу. Природа ће погледати на нас тек онда када се будемо опоравили. Ми гледамо сетно запенушани поток. Кад би нам живот текао правом енергијом, онда би могли застидети поток. Река ревносног живота блиста у правој ватри, а не у рефлексу сунца или месеца.

 

Р. В. Емерсон, Духовни закони

РАЛФ В. ЕМЕРСОН, Над-душа (III)

Дружи се с духом, који је узвишен и једноставан, и онда ће ти се чинити литература као цепидлачење. Изгледа да је и најпростији говор вредан да се напише. Па ипак је тако незнатан и тако природан, да изгледа, поред бескрајног богатства душе, као скупљање мало шљунка са земље или затварање мало ваздуха у бочицу, кад су сва земља и сав ваздух наши. Ништа не може имати важности нити вас може учинити чланом одабраног круга, ако не одбаците своје украсе и не почнете један с другим општити голом истином, чистом отвореношћу и свезнајућом тврдњом.

Такви људи поступају један с другим, као што би богови поступали један с другим. Ступају по земљи као богови, примају без дивљења ваш дух, вашу доброту, па чак и ваше врлине – боље рецимо вршење ваше дужности, јер је ваша врлина крв њихове крви: краљевска као што су и они, наткраљевска и прабоговска. Њихово је просто држање страшан укор узајамном ласкању, којим аутори један другог теше и вређају. Они не ласкају. Ја се не чудим што су такви људи посећивали Кромвела, Кристину, Карла II, Јакова I и Велико– Tурчина. Они су то морали чинити, јер су својом духовном узвишеношћу другови краљева, а осећали су ропски тон у светском саобраћају. Они морају бити за краљеве прави божји дар; они стоје према њима као краљ према краљу. Ту нема клањања ни попуштања. На тај се начин освежава узвишена природа отвореном човечношћу па чак и другарством и новим идејама. Они се с њима растану мудрији и узвишенији. Душе, као што су ове, побуђују у нама осећај да је искреност изврснија од ласкања. Поступај са женама и са људима тако да им убијеш сваку наду у то да се могу шалити с тобом. То је највећи комплимент, што им можеш учинити. „Њихова највећа похвала није ласкање, али је њихов најпростосрдачнији савет нека врста похвале“, вели Милтон.

Неисказано је јединство човека и Бога у сваком акту душе. Најпростији човек, који у свој својој целости слави Бога, постаје Бог. Ипак је уливање тога бољега и универзалнога „Ја“ увек и увек ново и недокучиво. Оно улива страх и дивљење. Како мило и ублажујуће делује на човека помисао на Бога. Како испуни усамљена места и избрише греботине наших погрешака и разочарања! Кад поломимо богове наших традиција и напустимо кумире наше говорничке вештине, онда ће Бог загрејати наша срца својим присуством. То значи удвостручење срца, а можда и бескрајно проширење снагом новог и бескрајног развијања на све стране. То надахњује човека несумњивим поверењем. Он није само уверен, већ и види да је истина најбоља. У таквом стању мисли отрешће се лако свих сумњи и страховања и препустиће поузданом открићу времена решење своје животне загонетке. Он је сигуран да је његово добро драгоцено срцу бивствовања. Ако тај закон усади себи у срце, обузеће га тако опште поуздање, да ће нестати, као после поплаве свих његових ситних нада и најутврђенијих планова човечије слабости. Он верује да га не може мимоићи добро, које му је намењено. Ствари, које су доиста за нас одређене, гравитирају према нама. Ти трчиш да потражиш свога пријатеља. Нек ноге трче, али твој дух не треба да трчи. Ако га не нађеш, сигурно ћеш пристати на то да је боље што га ниси нашао. Јер има сила, која је како у теби, тако исто и у њему, и која вас је могла врло лако саставити, да је то било најбоље. Ти се марљиво спремаш да изведеш неко дело, на које те упућује твој таленат, укус, љубав према људима и нада на славу. Је ли ти дошло у памет да немаш права и да ниси позван да радиш неки посао, ако ниси исто тако готов и вољан да будеш у томе спречен? Буди уверен, као што си уверен да живиш, да ће сваки глас, који се изговори на земаљској кугли, зазвонити у твојим ушима, ако је одређено да га чујеш. Свака изрека, свака књига што ти може послужити, наћи ће се код тебе, дошло то путем или странпутицом. Сваки пријатељ, за којим жуди, не твоја фантастична воља, него твоје велико и нежно срце, примиће те у свој загрљај. И то је зато што је срце, које је у теби, срце свих. Нигде у природи нема ништа запечаћено, заграђено ни пресечена, него једна крв тече непрекидно кроз све људе – бескрајна циркулација у свима људима; исто као што је вода земаљске кугле једно море и као што је њена плима и осека, кад се поближе посматра, једно исто.

Нека зато човек увиди како се цела природа и сав дух открива његовом срцу; како највиши у њему настава; како су сви извори природе у његовом рођеном духу, ако он има свести о дужности. Али ако хоће да зна шта говори велики Бог, мора се „затворити у своју собицу“, као што Христос каже. Бог се не показује кукавицама. Он мора слушати само свој глас и одбацити све туђе изразе побожности. Чак су му и њихове молитве штетне, ако није обавио најпре своје.

Данашња вера обично почива на множини њених чланова. Апел на масу ма како индиректан био, не значи ништа друго него јавно признање, да та вера не постоји. Ко налази у Богу благог духа заштитника, тај никад не броји своје верне. Ако сам ја у његовој узвишеној присутности, ко се сме усудити да се у то умеша? Кад сам устрајан у савршеној скрушености и кад плаштим у чистој љубави, шта ми може Калвин или Сведенборг?

Нема никакве разлике у том да ли се апел односи на масу или на једног човека. Вера, која почива на ауторитету, није права вера. Ослањање на ауторитет је мера опадања религије, мера повлачења душе. Положај, који су људи дали већ више столећа Христу, положај је „ауторитета“. То људе најбоље карактерише. Вечна се ствар тиме не мења. Душа је велика и јасна. Она није ласкавац нити ичији присталица. Она никад ни на кога не апелује. Она верује сама у себе. Пред бескрајним могућностима човечијег рода падају сва гола искуства у сваки живот па он био ма како чист и свет. Не можемо тако лако поред неба, које нам показује наш предосећај, хвалити ни једну другу форму живота, за коју смо чули или о којој смо читали. Ми не тврдимо само да имамо мало великих људи него да их, штавише, никако и немамо. Немамо ни историје ни писменог спомена о ма ком карактеру, који би нас могао потпуно задовољити. Свеце и полубогове, које историја обожава, морамо већ из трпељивости дозволити. Иако ми у усамљеним часовима црпемо неко ојачање, бавећи се њиховим животом, ипак нас умара и буни кад хоће да нас силом приморају на поштовање, као што то чине, духом сиромашни људи. Душа се, сама од себе оригинална и чиста, предаје усамљеном, оригиналном и чистом, који у њој радосно станује под тим погодбама да је води и из ње говори. Тада је она радосна, млада и живахна. Она није мудра, али види кроз све ствари. Не зове се религиозна, али је невина. Она назива светлост својом, и осећа да трава расте и камење пада по закону који је њој потчињен и зависан од њене природе. Гле, вели она, ја сам рођена у великом, универзалном духу. Ја, несавршена, обожавам своју савршеност. Ја сам приступачна за велику душу. Зато видим изнад сунца и звезда и осећам да су они само лепе случајности и ефекти, који се мењају и пролазе. Све више и више продиру у мене валови вечне природе, све се више у мени буди опште мишљење и све више постајем као човек у својим односима и делима. На тај начин доспевам тако далеко, да живим у мислима и делујем енергијом која је бесмртна. Кад човек тако позна и поштује душу, и кад је, као што стари кажу, „њена лепота неизмерна“, увидеће да је свет вечно и чудно дело душе, и мање ће се дивити појединим чудесима. Научиће да нема профане историје, даје сва историја света. Увидеће да сваки атом представља васиону, која се испољава у сваком моменту времена. Он неће више водити живот, који је састављен од комадића и крпа, него ће живети у божанском јединству. Он ће оставити све што је ниско и ништавно у његовом животу и биће задовољан са свима положајима и са сваким радом, који може извршити. Он ће мирно дочекати јутро у „неглижеу“ и у уверењу, које у себи носи Бога и тако осећа у дубини свога срца и целу будућност.

Р. В. Емерсон, „Над-душа“ (одломак), Духовни закони, превела с енглеског М. Морачина, „Партенон“, Београд, 2012. 

РАЛФ В. ЕМЕРСОН, Над-душа (II)

Душа стално предвиђа и ствара свет пред собом и оставља светове за собом. Она не зна за обреде, особе, специјалитете ни за свет. Душа познаје само душу. Ткање је догађаја ваздушна, лака одећа, у коју је она увијена.

Њен степен прогреса може се проценити само по њеним законима, а не по аритметици. Напредак душе не иде по градацији, којом се може означити кретање у правој линији, него по развијању стања, које се може означити метаморфозом од јајета црв, а од црва буба. Развијање је генија од извесног „тоталног“ карактера. Изабрана индивидуа не иде рецимо најпре кроз Јована, па кроз Адама, онда кроз Рихарда, те да тако нанесе свакоме бол открићем њихове инфериорности, него она са сваким својим порођајем, пуним бола, рашири круг свога утицаја. Она при томе сваким откуцајем свога срца надмашава поједине класе људи и читаво становништво извесног краја. Дух при сваком божанском импулсу раскине танку кожицу видљивога и пролазнога, изиђе у вечност и стане дисати њен ваздух. Он ступа у саобраћај с истинама, које су од вајкада одјекивале светом, осећа тешњу сродност са Зеном и Арионом него ма с ким било од укућана.

То је закон моралног и духовног добитка. То је једноставно пењање и уздизање као због специфичне лакоће, не у појединим врлинама, него у региону свих врлина. Оне су у духу, који их све обухвата. Душа тражи чистоћу, али она није чистоћа; тражи правду, а правда није; тражи доброчинство, али је она још нешто боље. Ми осетимо неко опуштање и прилагођавање, кад се манемо разговора о моралној природи, да би се држали једне врлине, коју она налаже. Благородном су детету све врлине сасвим природне; оно их не мора тек учити и с муком постизавати. Погодим ли човека својим говором у срце, он ће одједном постати крепостан.

У истом осећају налази се и клица интелектуалнога развитка, које подлежи истим законима. Они, који су способни или пријемљиви за скромност, правду, љубав и аспирацију, стоје на платформи, откуд се влада науком, вештином, говорничким даром, поезијом, делима и милоштом. Ко живи у томе блаженству, он већ унапред осећа оне духовне моћи, које људи толико цене. Љубавник не може имати никаквог талента, никакве вештине и спретности, који код његове драге не би ништа вредели, па ма како она имала мало таквих особина. Тако је и срце, које се подаје највишем духу у некој вези сродства са свима његовим делима и тријумфује у појединим наукама и духовним моћима. Пошто смо се успели до овога примарнога, аборигиналног осећаја, ми смо се с удаљене тачке на кружници ођедном нашли у средишту света где као у светилишту Божјем, видимо темељне узроке свега, и унапред схватамо васиону, која представља њихов утицај.

Један је начин Божанског Спознања инкарнација духа у форми – у облицима сличним моме. Ја живим с људима, који одговарају мислима мога духа, или који изражавају извесну послушност великим инстинктима по којима ја живим. Ја видим тај дух и у њима. Ја сам осведочен о заједничкој природи и те друге душе. Та сепаратна „Ја“ привлаче ме више него ишта друго. Она побуђују у мени нова душевна стања, која називамо страстима као: страст љубави, страст мржње, страст страха, страст дивљења, и страст сажаљења. Ова опет потичу саобраћаје, такмичења, наговарања, градове и ратове. Људи су само допуне примарним потуцањима душе. Ми у младости лудујемо за светом, за људима. Деци и младежи изгледа да је цео свет садржан у појединцима. Али зрелији људи налазе идентичну природу у свему. Људи и лица упућују нас на безлично. У саобраћају двају лица узима се ћутке у обзир заједничка природа као трећа особа или лице – странка. Та трећа странка или заједничка природа нема социјални карактер. Она је безлична – она је Бог. Исто се тако осети у групама, у скупштинама, где је најозбиљнија дебата, а особито у великим питањима друштва, да се мисао у свима грудима диже до једнаке висине, и да сви, исто тако као и говорник, имају духовно право власништва на оно што се говори. Сви постану мудрији него што су били. То јединство мисли у коме свако срце бије племенитијом свешћу о својој моћи и дужности, у коме свако срце мисли и ради са необичном свечаношћу, савија се изнад њих као свод храма. Сви су свесни о вишем постигнућу присуства духа. Његов зрак све озарава.

Постоји извесна свест о човечијој мудрости, која је општа код најмањих као и код највећих људи. Наша обична метода васпитања, често настоји, свом силом, да ту свест ућутка и сузбије. Дух је један. Најбољи духови, који воле истину ради ње саме, мање верују и мисле на право својине у истини. Они је свагде захвално примају, не означују је и не обележавају никаквим човечјим именом, јер је она одвајкада била својина свих. Учени људи и филозофи немају монопол на мудрост. Њихова жестина у заступању извесног правца онеспособљава их да мисле право. За многа драгоцена разматрања имамо захвалити људима који немају особите оштроумности ни дубине мисли, али који изговарају без икаква напрезања многе ствари, за којима смо жудели и које смо тако дуго тражили. Активност је душе чешћа у оном што се осећа, него у ономе што се каже, ма у ком разговору. Она лебди у сваком друштву и поједини је и несвесно траже један код другог. Ми знамо много више, него што говоримо и радимо. Ми још не познајемо сами себе, али знамо да смо нешто много више, него што јесмо. Ја осећам ту истину врло често у свом свакидашњем разговору са суседима тј. да у сваком од нас има нешто више, што озго гледа на нашу међусобну игру, као да Јупитер Јупитеру клима главом иза свакога нас.

Људи се понижавају друштва ради. Због тога ни– ског и уобичајеног робовањ а, ради кога заборављају своју свету и прирођену отменост, сличе они арапским шеицима, који станују у простим кућама и показују се као сиромаси, да би се тако сачували од лакоме грабежљивости пашине. Они гомилају благо за повучени и тајни живот.

Као што душа делује у свим људима, тако исто она делује и у разним периодима живота. Она је већ у детињству одрасла. У поступању с мојим дететом не помаже ми ни латински ни грчки, па ни моја образованост. Ту ми је потребно што више душевног богатства. Ако сам самовољан, то изазове и његову самовољу према мени. У тој самовољи оставља ми на вољу, хоћу ли се понизити и истући га, пошто сам јачи. Али, ако се тога манем, иако пустим да душа пресуди међу нама двома, онда у његовим млађахним очима засија иста та душа: и дете ме у тај мах воле и поштује.

Душа је прималац и објавитељ истине. Ми познајемо истину кад је видимо, па рекли скептичари и подругивачи што им драго. Људи питају, кад рекнете нешто што они не воле да чују: „Како знате да је то истина и да се не варате?“ Ми дознајемо истину чим је видимо, исто као што знамо да смо будни кад се пробудимо. Величанствена је изрека Емануела Сведенборга, која је сама довољна, да означи величину схватања тога човека: „Није доказ човечјега разумевања то што он зна нешто тврдити, него што може познати истину, кад је истина – што може разликовати шта је истина, а шта је лаж. То је знак и карактер интелигенције.“ У књизи коју читам, даје ми добра мисао, као што чини свака истина, слику целе душе. Рђаву идеју, коју такође налазим у њој, иста душа одсеца и уклања као што мач сече и уклања. Ми смо паметнији него што мислимо. Кад се не бисмо мешали у мисли, него им пустили потпуну слободу да делују и да не питају како су све ствари у Богу, ми бисмо онда знали појединости и све ствари и све људе. Јер Створитељ свих ствари и свих људи стоји иза нас и улива у нас своју узвишену, божанску свезналост о свему и свачему.

Сем тога што у појединим индивидуалним догађајима познајемо душу, она нам још открива и показује истину. Овде треба гледати да се оснажимо њеном непосредном близином и да говоримо достојнијим и узвишенијим начином о њеном узвишеном деловању. Објављење је истине, посредством душе, највећи догађај у природи. Она, при том, не даје само нешто од себе, него саму себе, или боље рећи она прелази у онога кога просветли и постане он сам. У оној сразмери, у којој он прими истину, у оној узима она њега у се.

Р. В. Емерсон, „Над-душа“ (одломак), Духовни закони, превела с енглеског М. Морачина, „Партенон“, Београд, 2012. 

РАЛФ В. ЕМЕРСОН, Над-душа (I)

Поједини часови живота разликују се међу собом по својој важности и последицама, које због њих касније наступе. Наша вера, поштење и све што је добро јавља се у нама моментално. Наши су пороци свакидашња навика. Ти су кратки моменти ипак толико знаменити, да не можемо да им не припишемо већу важност, него, ма коме другом искуству. Из тога разлога је аргумент, који се увек истиче, да се ућуткају они, који полажу велике наде у човечанство, тј. апел на искуство, заувек немоћан и ништаван. Ми препуштамо прошлост приговарачу, па ипак се надамо. Он мора објаснити ту наду. Пристајемо на то да је људски живот ништаван, али како смо ми пронашли да је ништаван и незнатан? Какав је разлог нашем немиру, томе старом незадовољству? Какав је општи смисао потребе и незнања сем ако није онај фини миг, којим душа истиче своја огромна захтевања? Зашто свет осећа да природна историја човека није никад била написана? Зашто човек прелази преко свега, што је о њему било речено? Зашто то застари и зашто метафизичка дела постају без вредности? Шестохиљадна филозофија није претражила „фиоке“ и спремишта душе. У свима својим покушајима остала је код своје последње анализе код нерешенога ”ресидуума“. Човек је река, чији је извор сакривен. Наше је биће сашло у нас, не знамо откуд. Ни најтачнији математичар не може предвидети да нешто изван прорачуна неће у најближем моменту помрсити све рачуне. Мене сили сваки моменат да признам неки виши узрок за све догађаје осим воље, коју ми називамо својом.

Како је с догађајима, тако је и с мислима. Кад посматрам ту реку, која тече из региона. које ја не видим;кад посматрам како сипа своју струју у мене дуговремена, увиђам, да сам ја „пензионирац“; да сам не узрок, него изненађени посматрач tе небесне воде, на коју погледам с највећом жудњом и због које се стављам у положај примаоца. Увиђам да те визије долазе од неке стране и непознате силе.

Највиши критичар прошлих и садашњих заблуда и једини пророк онога, што мора бити, јесте ова величанствена природа, у којој боравимо и почивамо, као што земља почива у меком загрљају атмосфере. Она је јединство, она је над-душа у којој се садржи свако поједино човечје биће и која са свим другим чини једно. Она је опште срце, на чије се обожавање односе сви искрени разговори и општења, и за које сва праведна дела значе послушност. Она је реалност, која све савлађује, која оповргава све наше „доскочице“ и таленте и која сили свакога да буде оно што јесте, и да говори како му карактер налаже, а не што му на језик дође. Она све више тежи да пређе у наше мисли и дела и да тако постане мудрост и врлина, снага и лепота. Ми живимо у узастопном реду, у размаку, у деловима и делићима. У човеку живи међутим душа целине, мудра ћутња, општа лепота, на коју се једнако односе сваки и део и делић: Вечно Једно. И та дубока сила у којој егзистирамо и чије је блаженство свима нама приступно, не само да је сама себи довољна и савршена у свако доба, него је уједно и гледање и гледани предмет, и гледалац и призор, и субјект и објект. Ми видимо свет комадић по комадић, као сунце, као месец, као животиње, као дрвеће. Целина, од које су то поједини делови, јесте душа. Само посредством овога сазнања може се читати хороскоп векова. Само ако прибегнемо својим бољим мислима и подамо се пророчанском духу, који је у сваком човеку, можемо говорити о томе животу, морају звонити као неразумљиве онима који се са своје стране не баве истим мислима. Ја се не усуђујем говорити за њега. Моје речи неће имати право значење. Оне су недовољне и хладне. (...)

Кад размишљамо о томе шта се догађа у разговору, у сањарији, у кајању, у времену бола, у изненађењу, у инструкцији снова, где смо често ми сами маскирани – смешна, чаролијска промена, која служи зато да увелича и увећа елеменат стварности, не би ли га лакше уочили онда ћемо добити више знакова који ће умножити и олакшати сазнање природне тајне. Све упућује на то да душа у човеку није орган, него нешто што оживљује и покреће све његове органе. Није функција моћи меморије, калкулације или сравњивања, него нешто што их употребљује као руке и ноге. Није способност него светлост, није интелект ни воља, него господар интелекта и воље. Она је позадина нашега бића, у којој они сви почивају – једна незапоседнута неизмерност, која се и не може запосести. У вама или иза нас сија светлост кроз нас на ствари и упућује нас да смо ништа, а светлост да је све. Човек је фасада храма, где обитава сва мудрост и сва доброта. Што ми обично називамо човеком тј. оно што једе, пије, расплођава се и рачуна, то није прави човек. То је човек, који је самог себе изопачио и нагрдио. Тога човека ми не поштујемо, него пред душом, чији је он орган и која се испољава у његовим делима, прегибамо ми своја колена. Ако она прожима његов разум, онда је она гениј; ако његову вољу, онда је врлина; ако његове осећаје или наклоности, онда је љубав. Слепоћа разума настаје кад он хоће сам по себи да нешто буде. Слабост воље настаје кад индивидуа хоће сама собом да нешто значи. Сва тежња за вишим има циљ: да нас душа до дна прожме, или другим речима, да нас научи слушању.

Сваки је човек свестан, у извесно време, те чисте природе. Речима се то не може изразити како треба. Превише је суптилно. То је нешто неодређено и не да се мерити. Али ми знамо да нас прожима и да се у нама садржи. Знамо да је то цело духовно биће у човеку. Једна мудра стара пословица вели: „Бог се исказује у нама и без звоњења звона.“ То ће рећи: Као што нема завесе или таванице између наших глава и неба, тако нема ни препреке, зида или ограде у души, где човек, последица, престаје, а Бог, узрок, почиње. Ту су преграде дигнуте. Ми смо отворени и приступни с једне стране за дубине духовне природе, а с друге стране за особине божије. Правду видимо и познајемо, а тако исто и љубав и слободу и моћ. Изнад ово четворо још се ни један човек није уздигао. Оне се гомилају изнад наших глава, кад нас наша себичност доводи у искушење, да их увредимо.

Сувереност ове природе, о којој је реч, показује се у њеној независности од оних ограничења, којима смо ми изложени. Душа окружује све ствари. Она, као што сам рекао, противречи свима искуствима. Она исто тако уништава време и простор. Утицај је чула у много људи надвладао дух у толикој мери да преграде времена и простора изгледају праве и несавладљиве препреке. Због тога, кад се говори о тим препрекама с омаловажавањем, сматра се као знак његове лудости. Па ипак су време и простор само обрнуте мере за моћ душе. Дух се игра временом –

Вечност се може скупити у један час,

или час растегнути у вечност.

Р. В. Емерсон, „Над-душа“ (одломак), Духовни разговори, превела с енглеског М. Морачина, „Партенон“, Београд, 2012. 

РАЛФ ЕМЕРСОН, Од сада па занавек припадам истини

Ако се већ не можемо у једном маху узвинути до светлости повиновања и вере, онда бар одолимо ситним искушењима; пређимо у ратно стање и разбудимо Тора и Водена, храброст и истрајност, у нашим саксонским грудима. То је оно што нам ваља сад, у ова млака времена учинити, наоружани језиком истине. Проверимо ову лажну гостољубивост и лажну наклоност. Не живимо више према очекивањима тих обманутих и обмањујућих људи са којима свакодневно саобраћамо. Кажимо им: „О оче, мајко, жено, брате, друже, живео сам с тобом до сада према појавностима. Од сада па занавек припадам истини. Примите к знању да се од сада не придржавам закона нижег од вечног. Нећу далеке завете, хоћу блискости. Прегнућу да исхраним старе родитеље, да издржавам породицу, да будем честит муж само једној жени – али овe односе морам испуњавати на нов, самосвојан начин. Повлачим се од ваших обичаја. Морам бити самим собом. Не могу више да се ломим због тебе или тебе. Ако ме можете волети онаквог какав јесам, срећа наша. Ако не можете, ипак ћу и даље настојати да заслужим вашу љубав. Нећу прикривати моје наклоности или омрзе. Толико ћу силно веровати да је свето оно што је дубоко, да ћу се жестоко трудити пред лицем сунца и месеца да чиним оно што ме радује на дну душе и онако како срце каже. Ако сте племенити, волећу вас; ако нiсте, нећу понизити ни вас ни себе лицемерјем.

Р. Емерсон, Огледи, превела Милица Минт, „Графос“, Београд, 1980.

РАЛФ ЕМЕРСОН, „Човек одлаже или памти, не живи у садашњости“

...Је ли жир бољи од храста који је његова пуноћа и осмишљење? Је ли родитељ бољи од детета у које је одахнуо у своје зрело биће? Чему онда обожавање прошлости? Столећа су завереници против здравља и ауторитета душе. Време и простор нису друго до физиолошка боја што их очи стварају али душа је светлост; где она је, дан јесте; где била је, ноћ јесте; а историја је једна дрскост и увреда ако тежи да буде нешто више сем ведре апологије или параболе мог бића и настанка. Човек је смеран, извињавању склон; није више усправан; не усуђује се да каже „Ја јесам“, „Ја мислим“, већ наводи неког свега или мудраца. Стиди се пред травком или процветалом ружом. Ове руже под мојим прозором не позивају се на раније или на лепше руже; оне важе за оно што јесу; оне постоје уз Бога данас. У њима не постоји време. Једноставно, ту је ружа; савршена у сваком тренутку свог постојања. Пре него што се пупољак отворио, сав њен живот већ је ту. Није га нимало више у раскошно отвореној круници; у голом корену ништа мање. Њена природа је задовољна и она задовољава природу у сваком тренутку на раван начин. Али човек одлаже или памти; не живи у садашњости, већ оборених очију тужи над прошлошћу, или се, не водећи рачуна о богатству које га окружава, пропиње на вршке прстију не би ли сагледао будућност. Он не може бити срећан нити јак док и сам не буде живео са природом у датом тренутку, изнад времена. Ово би требало да буде довољно јасно. А ипак, погледајте само како се снажни умови не усуђују да чују Бога лично осим ако им се он не обраћа фразеологијом неког Давида, Јеремије или Павла.

Р. Емерсон, Огледи, превела Милица Минт, „Графос“, Београд, 1980.