Не, нема
смрти.
Ни камен
овај мртав није,
нити је
мртав плод који је пао:
живе од
загрљаја прстију мојих,
дишу ритмом
моје крви,
дахом који
их је дотакао.
Исто једног
дана, кад се осуши ова рука,
у сећању
друге трајаће она,
као што ће
усне чувати ћутке
укус устију
којима се пољубац дао.
Препев:
Бранко Прелевић
