Драган Стојановић - О ЛЕПОТИ

Паја Јовановић, Дама у наслоњачи 

(1918-1920)

Тако је важно, и спасоносно, да лепоте увек негде има. (...) Нерасветљен јаз између постојања лепог бића и лепоте постојања јесте јаз нетрансцендиране ругобе и зла које се чини неумитним. Када је уметношћу овај јаз расветљен, лепота, и кад је угрожена или оскрнављена, и кад је срећна и извор је среће, подстиче ону човекову енергију која не верује беспризивно, у неумитност зла и сваким својим покретом ради на превазилажењу ругобе.

Драган Стојановић, Лепа бића Иве Андрића, Подгорица: ЦИД, Нови Сад: Плотонеум, 2003. 

ДРАГАН СТОЈАНОВИЋ, ***

И најмрачнија места уме да прелије вишњи сјај: дух и око то знају, иако не увек.

Д. Стојановић, Лепа бића Иве Андрића

ДРАГАН СТОЈАНОВИЋ, Мера човековог бескраја

Што је човек снажнијег духа и више је логоса у њему, то се у сваком погледу, па и у овом, мора бити спреман да се допусте велике мере у свему. Скромност у овим стварима, и ако није лажна, може, као скромност величине, ову само да повећа. Има људи, повучених, тихих, нигде их не видиш. То не значи да не знају ко су и шта су; колико бреме логоса су упртили. То такође не значи да их већ и само нешто мало лепоте може умирити. Има оних којима су потребне велике и веома јаке дозе.

Д. Стојановић, Уредник од искуства, Досије студио, Београд, 2009. 

ДРАГАН СТОЈАНОВИЋ, Поезија и сакрално (прожимање песничког и светог)

Поезија може без сакралног. Сакрално поготову може без поезије. Утонулост у молитву, Andacht, дакле препуштање сопственог бића смислу молитвеног текста, увек је нешто више и другачије од уживања у поетском, чак и онда када је молитвени текст срочен у стиховима. Само изговарање молитве, без посебне усредсређености на то куда нас она води, још није прави молитвени чин, сливеност са светим. За молитву су неопходне пажња и потпуна прибраност, које заједно чине могућим обраћање нечему што нас у потпуности превазилази, боље рећи: за обраћање некоме ко је у свему изнад нас, а ипак насможе „чути“ и разумети.

         Предавање чарима поетског текста, пак, има своје посебности и заокупља човеков дух, делујући истовремено и на емоције, независно од могућег дејства сакралног на целину човековог бића. При том је такође неопходна пажљивост у читању, али је она друге врсте. Ту се ослушкује шта све језик може, чиме нас звуком и значењем својих јединица, и сликама уобразиље које настају захваљујући њима, дира, покреће и одушевљава.

         Сапфу и Катула, али и много шта од Гетеа или Пушкина, много шта од Бодлера или Брехта можемо читати а да се при том уопште не упитамо о Богу или оностраном свету. Чак и ако можда до поезије држимо више него до било чега другог; то још не значи да нам је она „светиња“ у стварном смислу те речи. Можемо размишљати и о поезији која потиче из других културних кругова. Један степен пријемчивости за специфичне уметности делâ пониклих у културама којима имаче не припадамо, увек постоји. Када читамо преводе Румија, тешко да можемо избећи да се наше мисли и осећања не усмере ка божанском. Али зато нас успели преводи Башоа или Сајгјоа, тих без сумње изванредних старих јапанских песника, не приводе светом, у смислу који оно у нашој традицији превсходно има.

         Можемо се питати шта је претежније у делатности духа који настоји да захвати целину бивства, и шта је у људском искуству важније – свето или поетско. Ако останемо без коначног одговора на то питање, можемо ипак бити задовољни што смо, читајући и размишљајући, живећи, уопште дошли до њега.

         Песничко и свето се понекад укрштају. Сакрално може бити обогаћено поетским квалитетима, али такво обогаћење тешко да може представљати прираст у ономе што је у сакралном суштинско. То већ и стога што свето напослетку превазилази сваку језичку артикулацију, отима се и најингениознијим језичким формулацијама, и захваљујући њему се отвара човековом разумевању и доживљају. Пред сакралним се пре или касније занеми. Срасла са светим и урасла у њега, поезија не може да га дубински преобрази, али може данам га учини ближим. Сакрално се не затвара за лепоту, па ни за ону поетску, али није исто што и лепота, поетска или нека друга. Лепо се, у најбољем случају, придружује светом.

         Поезија, са своје стране, може у битном бити обогаћена сакралним садржајима, но свето као „тема“ или „материјал“ песме само по себи не гарантује још ништа, уколико је реч о уметничкој вредности. Тек успешна транспозиција светог, захваљујући одговарајућем песниковом раду у језику по мери и захтевима песничке лепоте, обезбеђује успех у овом погледу. Када се у своме песничком напору отвори за свето, песник отежава свој задатак. Да ли сакрално допушта игру, језички или сваку другу, нека остане отворено. Извесно је да је моменат игре у поезији безмало увек присутан.

          

Д. Стојановић, из огледа: „Поверење у Богородицу: Четири канона Ивана В. Лалића", У: Енергија сакралног у уметности, Службени гласник, Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања, Београд, 2011. 

ДРАГАН СТОЈАНОВИЋ, Сакрално у уметности

         Сакрално понекад додирне уметниково биће и тако покрене његов дух, његову имагинацију. За дејство енергије сакралног у стваралачком чину није пресудно да ли је такав додир трајао само један трен или много дуже, тако да га уметник можда није био ни свестан, или је онај други који у уметнику ствара био, уз пуну самосвест, дубље и по разним правцима прожет таквом енергијом (...)

         Очигледно је да песма Лазе Костића Santa Maria Della Salute или Четири канона Ивана В. Лалића (и поред таквог наслова) нису интегрисани у литургијску мистерију, нити тако нешто имају за циљ, као што је, с друге стране, очигледно да су религиозни аспекти ових поетских творевина одлучујући за њихово разумевање, као и за доживљај који производе код читаоца. Костић и Лалић осведочују се овим песмама у књижевној уметности; да то постигну, омогућава им превасходно оно што из хришћанства стиже у њихове стихове. Уметничка вредност до неразлучивости је повезана с њим, тумачење ту „тематику“ не може игнорисати, нити треба да минимизира њен значај. При свем том, реч је о уметничким делима која нас, додуше, суочавају са специфичним питањима везаним за религиозно искуство и одговарајућу традицију, али која не спадају у сакралну уметност.

Д. Стојановић Енергија сакралног у уметности, Службени гласник, Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања, Београд, 2011. 

ДРАГАН СТОЈАНОВИЋ, Проживљена љубав, као и срећа, чине човека неугрозивим

         Лепоту је могуће прегорети. Остаје, тад, жеђ за сазнањем. Па и она може уминути, као болна чежња, треперава радозналост, напета тежња. Али, и кад прегори, лепота која је произвела миље што се постоји у свету, дакле која се остварила у свом највишем одређењу: да живот учини драгим и слободним од ужагрене воље – не може се заборавити, обезвредити, езгистенцијално „превазићи“; не може се остати без видљивих и невидљивих трагова, без препознатих и непрепознатих дејстава. Као што љубав може проћи, али и вољено биће, са својом лепотом или без ње, са лепотом свога постојања свакако, никада не престаје да буде ослонац егзистенције онога који је волео. Љубав је непролазна, и када прође, и када је више нема, а са њом, на исти начин, непролазна је и лепота која је учествовала у њеном рађању и трајању. У том смислу, човек може прегорети и себе, ако није волео. Уколико фасцинација лепотом није прерасла у љубав, такво прегарање није немогуће. Оно, додуше, није ни нужно, крај свих осујећења и свакаквих пораза, пошто се човек езгистенцијално ослања и на много шта друго. Важност лепоте због тога није мања. Проживљена љубав, као и срећа, чине човека неугрозивим. Можда се стога мудри на крају приклањају лепоме[1], знајући колико је недовољна, уколико не уздигне човека до тога да му је драго што се нашао у свету. Пробијање препрека које запречују егзистенцијалну путању ка љубави тражи најбољу човекову енергију. И када ова постоји, ништа не јемчи да ће пробој успети и љубав се „остварити“, уколико друге изукрштане, збркане силе („воље“), које одређују човеков положај у свету, томе некако не погодују. Љубав не зависи напросто од хтења да се воли. Миље љубави, када је ту, надилази и вољу, и лепоту, па и сâм свет у коме се у датом тренутку живи – у томе је изузетност тог миља.

         Ако лепоту прате мржња, патња или несрећа (а несрећа може да опализира у врло много нијанси), она појачава човекову угроженост, ионако увек могућу или већ присутну. Мудрац, који се, „на крају“, приклања лепоти, зна да њу треба волети и – да волети је без лепоте постојања лако може да постане мање или веће саморањавање. Лепа Јелена, са своје стране – тако нам је речено – зна каква је то судбина када фасцинираност њоме доводи до тога да не бива поштеђен чак ни сâм опстанак онога ко се фасцинацији предао: та залуђеност, којој је тешко отети се, квари и уништава живот у достојанству или било какав.

         Ипак, уза све што се мудроме открива и скрива, извесно је да без икакве лепоте лепота постојања никако не би била могућа. Стога је тако важно, и спасоносно, да лепоте увек негде има. Описана у књижевности, она напаја читаочеву егзистенцију, и када указује на могућу лепоту постојања, и када се показује да се ова није досегла. Нерасветљен јаз између постојања лепог бића и лепоте постојања јесте јаз нетрансцендиране ругобе и зла које се чини неумитним. Када је уметношћу овај јаз расветљен, лепота, и кад је угрожена или оскрнављена, и кад је срећна и извор је среће, подстиче ону човекову енергију која не верује беспризивно у неумитност зла и сваким својим покретом ради на превазилажењу ругобе.

Д. Стојановић, Лепа бића Иве Андрића, Филолошки факултет, Београд, 2012.

---

[1] Алузија на Хелдерлинове стихове:

„Ко промислио је оно најдубље, воли оно што је најживотније,

                Узвишену младост разуме онај ко је погледао у свет,

                               И често се на крају

                                               Мудри приклањају лепоме.“

(Прим. М. Јефтимијевић Михајловић)