РИСТО РАТКОВИЋ, Духа ради

Под угашеним цртежом речи

лежи патихло тело

саркофаг пламена невиђеног

кандило срца пресвислог

ишчезла слика

изветрио глас

цвиле далека врата

да ход ми снаге има

младића тамног претамног

очију зверских одсутних

духа ради

духа ради

РИСТО РАТКОВИЋ, Бивши анђели

Богојављенски су хујала небеса, огромна,

звездана, хладна.

Силазили сте на реку смрзнути,

високи, витки, лепи.

Анђели бивши знам:

кротили сте мрак у водама.

У моје срце-звон звонили сте

крином,

да не свиснем од живота.

Ко вас отера са извора

ока мога...

Не видим вас.

Још само у снежном цвећу прозорском

тражим крила и колена ваша предивна.

Узалуд.