Драган Лакићевић, ПЕВАЊЕ НЕИЗРЕЦИВОГ (Марија Јефтимијевић Михајловић, Храм тишине, "Партенон", Београд, 2023)

 

         

Критичар и истраживач српске поезије и прозе, као и прозе и поезије у преводу на српски језик, Марија Јефтимијевић Михајловић уводи читаоца своје песничке књиге, под насловом Храм тишине, у личну лирску космологију – аутопоетичким записом, прологом о речи као инструменту израза бића – „његовог унутрашњег ритма са ритмом космоса“. Тај ритам, који се налази и у основи песничког говора, у стању је да артикулише тишину –  као „мелодију космоса“  којој стреми песничка реч, а која је – каже песникиња – „песниково најдубље ’осећање Бога’“. И још даље, и још дубље, она дочарава „тачку бића у ком пева Неизрециво, као божанска стваралачка искра, као Логос“.

          Марија Јефтимијевић Михајловић, као да даје дефиницију своје поезије: певање Неизрецивог. То певање је лично: из сопственог бића и доживљаја света, као „осећања Бога“; али и опште: „мелодија космоса“ као хармонија према којој се укупна духовност креће, из које све происходи. Ако је осећање лично, а мелодија општа, онда поезија спаја и сједињује та два феномена бића у песничку реч и значење.

          Филозофија поезије као аутопоетика продужава се у самој поезији Марије Јефтимијевић Михајловић – већ у првим, реторским аутоимперативима: „Чудесно призови“: изреци, проникни, зађи, докучи... Све су то синоними рефлексивног певања – потраге за значењем и смислом, на начине језичко-мисаоног продора у „васиону песниковог бића“  и за „мелодијом која је старија од речи“ (како стоји у уводном упутству песника – песнику, самом себи.

          Императиви певања чине бескрајни низ: разна значења сливају се у једно, флуидно и вишеструко, сложено. Притом је динамична императивна реч дорекни изразито битна, а пар замисли и надмисли изузетно изазован за разумевање песничког мисаоног процеса. Песнички дорећи један је од израза постизања савршенства или целине (хармоније), а замислити и надмислити је схватање песничког мишљења као вишег степена филозофско-поетског процеса.

          Ритамски низ императива, али и предмета певања продужава се из уводне аутопоетике о мелодији и прелазе у неухватљиви низ апстрактних појмова које изриче, прониче, сновиди, призива... поезија, а који чине посебни регистар: неизрециво, недокучиво, незамисливо, неслућено. Док то све докучи, песнички поступак (или субјект) мора да разгради, раствори, напусти, разобличи, разодене... низ или регистар конкретнијих али не мање сложених појмова и облика постојања песничког језика и света: остварено, именовано, научено, очекивано, чудесно – и једно и друго „из дубина, из ништина, из искона и суштина“. Концентрација и свеобухватност израза песничког процеса сугерише емотивну енергију и обиље значења.

          Из програма задатог у уводном прозном и уводном песничком поглављу о „призивању чудесног“ песникиња Јефтимијевић Михајловић пева и „разматра“ све што се налази у ракурсу њене поетике и лирике. Тако је „програмска“  песма „Треба изван круга ићи...“, у римованим осмерцима којима се мелодија појачава и „Неизрециво пева“ дословније од аутоналога „треба“. Издвојена поента „Безграничје Домом звати“ могла би се схватити као поставка о „мелодији космоса“ и „растакање индивидуалних искустава у опште“... Ако бисмо, пак, апстраховали програмски ниво песме, она би изразито музикално изражавала стање духа и трепет бића као тематско-мотивски круг који песничка „надмисао“ превазлази.

          Као прва песма са задатом темом, могла би се означити „Душа“. Сва од песничких слика, превасходно метафора и личних доживљаја, песма дочарава душу као сложену – вишебојну и вишеслојну оркестрацију бића у дослуху са чулима сензибилног субјекта: пре свих, слух и бол. Унутар те оркестрације, као на сликарском платну, ређају се садржаји живота и смрти, човекове природе и судбине. Лирски пејзажи су од духовне грађе. Доживљај је на почетку лични (почиње првим лицем), а на крају општи: душа је млада и вечна, Патња и Песма.  

          Посебно важан тематски круг песама чине мотиви груписни у циклусу „Обасјања“. Обасјања су друго име за лирску аутопоетику У њима песнички поглед обасјава видове и облике одабраних апстрактних појмова, као што су једноставност, чежња, срећа, љубав. Ти појмови су својства лирског субјекта, али их он дочарава са дистанце, као опште предмете свог осећања и певања. Заједнички именитељ им је „савршенство“ – једноставности, чежње, среће, љубави...

          Предметног света у тим песмама као да нема. Њихов главни садржалац је, опет, душа, а душа се, као таква, чини савршеном као многе друге форме које нас окружују – једноставне до савршенства: круг, кап, суза, песма. И те форме чине круг, концентричан са кругом мање апстрактним, али довољно флуидним и неухватљивим: светлост, рука, нежност, сета. У средишту тог круга, у исто време, песник насељава празнину, тишину и дубину у којој се ипак обликује Смисао, такође надстваран и специфичан, одређен тек метафорама „пребивалиште огња и дом пламена“. Негде у тој дубини светлости постоји Човек, са својим захтевним идејама, за којима иде песник по пределима свести и сна, слика и имагинације, верујући да се тај човеков „облик и одраз“  уклапају у савршенство  свих других савршености, од елементарних (круг, кап, песма) до укупне „нежности света“ коју песма открива у симболима: гнезду, грани, птици и небу. Као што светлост открива мисаону дијалектику света од првих елемената до птице у небу, тако гради лирску дијалектику Човека са Душом „савршеном као песма“. 

          Чежња да се буде и да се у себи огледне, лирски субјект исказује низом императивних инфинитива којима се предочава чежња за другим видом савршенства: „Бити светлост, блистав бити...“ Бити светлост и блистати садржи низ потреба или узлета ка визуелним и моралним моделима постојања али и понашања и мишљења. Филозофска нијанса у песми „Чежња“ доминира у односу на лирске слике и нијансе: светлост, суза, искра...

          Лирска ткања и разматрања о срећи и љубави почињу призивањем интонације и синтаксе правила или искустава са законитостима: можеш и мораш: „можеш дотаћи бездане своје“, „Љубав те прво мора убити“. „Срећом“ доминира вера, „Зрном“ љубави доминира емотивност. Лирска мисаоност интонира музику и слике ових песама. Музичке слике и лирске имагинације преплићу се и спајају у фино ткање језика.

          У циклусу „Сновиђења“ песничка имагинација дочарава даље и дубље просторе. Ти простори имају елементе и оквире слике, а у сликама су, као сновиђења, мисли и уточишта смисла. Као када у класичној поезији речито говори тишина, тако у Маријиној песми, у суштини тишине може постојати „мир дубина“. „Тишина тиша од свих тишина“ у овој поезији представља храм, а храм је биће. Храм тишине је храм сна: спајања и поистовећења, где је лирски субјект једино у стању да у себи препозна и открије себе. То се постиже заносом и уласком у мир дубине: „Кроз затворене капке отварају се небеса / И тонемо у облаке као у снове“. Посебни живот и свет за којим чезне субјект претпоставља у малом личном храму, као и у васељени-одаји коју види као „црквицу нашу небеску“. Кад затрепери ум, у тренутку „између два откуцаја“ може се остварити песнички сан – пољубити Светлост: достићи метафизички циљ љубави.

          Песме овог круга су казивања о љубави. Љубав је у исто време својство човека и Бог сам. Главни јунак је Смисао, у ком се огледају добро и лепота. Смисао открива тајну и „уме рукама обујмити бескрај“. Тајна света је тајна љубави: „Тајну над тајнама Тајном откључаваш“.Тајна над тајнама је реч, реч над речима је Љубав.Тајна љубави постоји у светлости. Светлост је Љубав, Љубав рађа Светлост. Тајна је друго име Љубави, загонетка језика. Струјање васионе и небеска музика дотакну се струна и дођу у слух или сан Љубави. Те процесе ослушкује чуло песника и региструје ауторка.

          Љубав је чудо – сматра један глас ове поезије, у песми „Порекло чуда“. Порекло израза љубави у овим песмама је делом, а у песми „Порекло чуда“ знатно више, у мотивима и језику усмене поезије, са реквизитима астралног  живота и света. Појава вила и небеских тела, са кладенцима и чаробним кључевима додирује се са бојама и чудесима природе као „постојбине срца“.

          Егзистенцијална и љубавна лирика преовлађује у другом делу овог циклуса. Егзистенцијално је пре свега мисаоно, а љубавно је претежно метафизичко. Средства и слике светлости и таме, симболика крви, орфичке и космичке асоцијације приближавају ове песме нијансама и сазвучјаима Миљковића и Попе, пре свега замасима стиха и риме (са првим, „Легура“) и интонацијом и генитивним метафорама (са другим, „О космичкој мери ствари“).

          Тајна постојања налази се у песмама циклуса „Озарења“. „Чежња векова“ је облик осећања и интензитета са несвакидашњом временском димензијом. Смењују се треће и друго лице: треће је више рефлексивно, друго је више љубавно. Две најлепше песме „Божанством такнут...“ и „Мисао“ имају по четири катрена са неједнаком римом, али са хармонијом коју ствара пре свега лирска синтакса, потом цезуре у неједнаким дужинама стиха. Мисаоност лична, у првој, разликује се у емотивној мисаоности у другој песми. У обема констраст таме и светлости представљају равнотежу реторици и музици симбола који певају.

          Јадна од највећих тајни је чежња. Чежња је принцип живота и Љубави. Човек се рађа са чежњом – поезија чезне. Један од кључева већине песама могао би бити у поетичкој песми „Језик љубави“  – о разумевању речи и поезије на једној, а светлости и слике на другој страни. То је песма о Тајни – човека, космоса и поезије. Као да је Тајна узрок и разлог постојања – и поезије, и космоса, и човека:

                    Тајна је највиши облик спознања

                    Знање које у слави живи

                    Онима што ћутећи у буци света

                    Говоре свештеним језиком љубави

          Тим језиком говори поезија Марије Јефтимијевић Михајловић. Том језику, такође, обраћа се песник у песми „Мисао“:

                    Кажи, изреци, слогом посложи

                    понорнице бића најтиши шум.

                    Опевај, препевај, у Песму преточи

                    Речи што ломе кости и ум...

          Није ли управо то циљ првобитне аутопоетике. Није ли то мисао о стварању. „Мисао којој висина је дом“ јесте мисао коју на много начина  и облика варира поезија ове збирке.

          Циклус „Спознања“ почиње необичном песмом-медаљом. Као монолог и исповест, говори је Симонида, опевана фреска из Грачанице, историјска жена краља Милутина, изузетна национално-уметничка икона. Говори је у епском десетерцу који овој песми даје трагични интензитет, мелодијском и музичком интонацијом, аналогно тематском садржају судбине и прототипа и српске жене уопште.

          Из лика и судбине средњовековне и свевремене жене-жртве говори песник. Марија Јефтимијевић Михајловић говори из лика и судбине жене која истовремено постоји у српској историји и у српској култури, највише на фрески, и управо на фрески она нема очи. У озарењу Видовдана, који ће тек доћи као круна српског постојања, видом ког нема, владарка Симонида (жена и дете) вида – лечи ране „свих живота“. И ране песника, које су у срцу, односно у суштини поезије. Димензије осећања и евокације јединствене традиције, наша песникиња уздиже на виши, универзални план и песма прелази у мисаону димензију: „Само један бол је од давнина“ и у метафизичку метафору као поенту: „ископана светлост која пева / са прозора унутрашњег вида / дно је душе – дно зеница мојих“. У дну душе налази се унутрашњи вид. Име Симонида је име једне судбине – удеса једног народа.

          Маријина Симонида друкчија је од лирске фреске других песника, поготово најбоље – Ракићеве. Заслуга Симониде је у том различитом песничком доживљају и књижевном животу древне уметности.

          Из погледа у доба и дух Симониде наша ауторка прелази на „Поглед у време“. То време је, у ствари, простор са епохама Србије. Када се отвори (прошло) време, тада меморија песника пред собом има низ слика, велики филм трајања и постојања – читави космос живота, историје и географије Косова и Метохије:

        

                    – Каравани промичу кроз градове

                    Видим тезге, сувенире, арабеске

                    Миришу слике на тамјан и воштанице

                    Безгласно плачу зидови и фреске...

 Следе низови имена – градова и манастира, поворке слика и симбола. Све се то креће и у самој песми. Избор тих слика и симбола је такође уметност – емотивни и „спознајни“ нивои које сугерише и дочарава песма савременог аутора. Као да је цео онај аутопоетички оквир „Обасјања“ био отварање и припрема простора за реконструкцију реаговања на прошлост народа и његове сензибилности, а сензибилност је у полифоној меморији као виду културе.

          У „Спознања“ спадају  временски ближи и личнији доживљаји и односи, мада су културно-историјски слојеви у исто време грађа песниковог бића и оквир језика. Као сажета породична песничка приповетка, с елементима домаће иконе (иконе у кућној и личној меморији), као да на кућном зиду, у бојама памћења и сензибилности зрачи лик прадеде, али не као фотографија или као портрет, него као сан. Сан је рам за лик и рам за огледало у том лику. „Сан прадеде Огњана“ је родословна лирска реминисценција на предмете и појмове које на судбински пут и вечно опредељење носи један од српских војника новијег доба. Његов одлазак у рат сасвим је у косовском духу. Сат којим се мери време историје и појединачног живота/одсуства и ковчежић „бременит од историје“ и снова човека и народа, сваког прадеде који је био или замишљао себе у „ноћима преко Албаније“. И ова песма из циклуса „Спознања“ садржи елементе фреске.

          После имресивне разгледнице „Гледајући у Звечан“, коју лирски субјект шаље из будућности у прошлост, из свакодневног живота у вечно време, долази песма датирана 17. марта 2004, на још један „дан свесрпског страдања“. У дан кад су гореле светиње, све оно у чему постојимо вековима, прво лице песме „спознало“ је „две ствари“: две истине, две песничке поенте. Тичу се Мајке –  оне која нас је родила и оне која је родила Спаситеља света.

          На крају ковчежића са преградама ове песникиње, где се ређају аутопоетички, језичко-музички, лично-емотивни, и спознајно-историјски мотиви, од којих се сваки циклус и свака песма завршавају својом каденцом – долази епилошка медаља од два језичка акорда, под насловом „Срце руже“. Издвојене као целина „Сагласје“, ове две строфе доводе у сагласје светлосне и унутрашње ритмове, појмове – стања и осећања у чијем се окриљу остварују песме Марије Јефтимијевић Михајловић. Тим појмовима песник се враћа аутопоетици: из тих стања, сновиђења и озарења настају речи и мисли, слика и музика ове поезије.

                    Обасјања, обасјања

                    Магновења и спознања

                    Нити светло, нити тама

                    Океани чистог стања

                    Сновиђења, озарења

                    Отрежњења, освешћења –

                    Насред груди ружа цвета

                    Усред руже срце света

          У осмерачком ритму, са тактовима и нотама аналогним пулсу песника, ружа у срцу, или срце у ружи, јесте метфора песме или песничког доживљаја света и његовог израза у песничком тексту и српском језику.

 

Марија Јефтимијевић Михајловић, ДНЕВНИК ЧЕЖЊЕ (Чудо живота у "Љубавној књижици" Драгана Лакићевића)

 

Ернесто Сабато је писао да велика тема књижевности није пустоловина човека који се бацио на освајање спољашњег света, него пустоловина човека који истражује пећине и поноре сопствене душе. Ухваћен у мрежу свакодневне животне рутине, захваћен центрифугалном брзином протока времена и информација, а тиме и људи и доживљаја, савремени човек је заборавио да у оној „мирној тачки света што се врти“ (Т. С. Елиот) јесте живот сав и да се „време само временом побеђује“, то јест доживљајем вечности у трену и способношћу да види пустињу у зрну песка (В. Блејк). Но, када таква површност и самодовољност захвати и писца, и књижевност и читалац буду ускраћени за читав мали живот који би му једно књижевно дело са – „погледом унутра“ – пружило. Супротно томе или баш у том контексту, све је мање оних књига после којих се читалац осећа дарованим за време које није мерљиво часовима, него вечношћу која пулсира у сваком мерљивом трену. Да би такав доживљај код читаоца произвео, писац мора да има осећај за пулсације унутрашњег живота, да сензибилитету данашњице претпостави сензибилитет свевремености, односно да испод наизглед уверљивих и постојаних, видљивих облика, осети, препозна и опише невидљиве, а снажније финесе веза и односа на којим почива – чудо живота.

          Обимом невелик роман Драгана Лакићевића Љубавна књижица сав је од таквог густог ткања смисла, који се открива у љубавном, скоро мистичном односу двоје људи, доктора Арсена и дизајнерке Катарине, чија тајна почива на животом или судбином предодређеним догађајима и укрштањима. Радњу романа отварају догађаји у Њујорку (у коме се читалац упознаје са професионалним успехом главног јунака Арсена, али и његовим замршеним личним односима – напуштањем жене и сина, и везом са богатом докторком, Американком Шилом); главни догађаји у роману – Арсенов сусрет са Катарином коју (пре)познаје из дневника чежње, мале, зелене љубавне књижице, „случајно“ залутале у његовој пошти – дешавају се у Франкфурту на Мајни; док је финале или „разрешење“ приче измештено у Београд (крај деведесетих година и почетак бомбардовања) у који се Катарина враћа, у потрази за човеком који јој је посветио љубавну књижицу.

Духовно језгро или spiritus movens читавог романа јесте управо та љубавна књижица, која именује и сâм роман и која на мистериозан начин обједињује јунаке и њихове снове, трасира њихове путеве и подстиче њихова трагања не за одговорима, него за питањима о смислу људске чежње за Лепотом и Љубављу. Материјалистичком западном свету, у коме се и успех и љубав мере новцем, својеврсним богом савремене западњачке цивилизације (а који није стран ни човеку нашег поднебља, уморног од рата и немаштине), приповедач супротставља нешто сасвим другачије – нематеријално, мистично, љубавно писмо-књижицу старијег редитеља, Београђанина који је годинама, са терасе кафеа „Неимар“ на Врачару, посматрао и чезнуо за непознатом младом женом из суседства, од које из само једног кратког сусрета има фотографију и – цео живот за чежњу. Његов дневник чежње, међутим, није само његов. „Случајно“ залутао у пошти доктора Арсена, у Њујорку, постаје и сан и чежња његовог новог власника. Када, сплетом чудних околности дође до сусрета Арсена и Катарине („објекта“ чежње из те књижице), у Франкфурту на Мајни (у који он долази због конгреса микробиолога, а она како би разрешила и окончала свој пољуљани брак), открива се да је чежња тек пут ка одгонетању сопствене судбине, односно да руковођени оним што Сабато назива верност судбини, јунаци Лакићевићевог романа постају део мозаика – слике која би се могла назвати чежња за Лепотом и Смислом.

Упркос томе што се у опасности овако поједностављено представљеног заплета романа може помислити да јунаци Љубавне књижице „болују од савремених болести“ – површности и тривијалности, односно да је реч о књизи која претендује на „лако читање“, комерцијалност, освајање публике на брз и лак начин, те да је у питању нека врста артифицијелне кокетерије, много је разлога и квалитета, како формалних, тако и садржинских, који то демантују. Најпре, начин на који приповедач уводи читаоца у тајанственост веза и односа својих јунака, прејудицира идеју да је човек (а не свет) највећа тајна, а да на мистерији међуљудских, првенствено љубавних односа почива и чудо живота; да је тај вечити заточеник и слуга Лепоте у ствари homo ludens, коме је кроз игру дато да завири иза копрене видљивог материјалног света и да наслути да испод тог света жубори моћан „живот по дубини“, мерен не сатима, данима и годинама, него вечношћу у тренуцима. И упркос томе што и сâм завршетак романа сугерише пре принцип детерминације – идеју да је немогуће утицати на ток судбине (Катарина, по доласку у Београд, у кафеу „Неимар“ затиче полицију на увиђају убиства свог тајног обожаватеља), роман артикулише изнад свега принцип слободе – остварен у могућности да се у (за)датим околностима, временским и месним, простор слободе задобије у ретким часовима емотивне, духовне и физичке блискости са Другим.  

С друге стране, динамичности приповедања и наизглед брзом и лаком креирању радње, супротстављена је пишчева способност да сваки догађај, лик и место чврсто ситуира у целину приче – чак и када одступа од хронолошког и географског континуитета. Посебност сензибилитета приповедача очитује се и у способности запажања најфинијих детаља; јунаци говоре обичним језиком необичног значења, на чулно и сензибилно високим фреквенцијама; њихови карактери су обојени снажним билом живота; њихови гласови су моћни и значења далекосежна, чак и када остају на нивоу неизреченог или прећутаног или управо тада! Из нуклеуса романа, мале зелене књижице љубавних порука, концентрично се развијају кружнице других прича од којих је свака у чврстој вези са претходном, стварајући широк дијапазон синхроницитета, који су, према Јунгу, „невидљиви путокази кроз судбину“.

Све је у овом кратком роману изукрштано и испреплетено дубоким везама и ниједна од њих није случајна, то јест без смисла. Ако случај „само открива за оно што је дух већ припремио“, Љубавна књижица није (само) скуп физичких (љубавних) сусрета и искустава, већ скуп тежњи и чежњи за одгонетањем тајни вишег смисла живота и освајање времена којег у овој реалности нема. Можда за писца и „не постоји други живот осим онога који записује“, као што аутор књижице записује, али за читаоца управо тај живот постаје неочекивани дар – новооткривени метафизички простор у физичком (егзистенцијалном) времену. Он рилкеовски остаје уверен да је смисао трагања у питањима, а не у њиховом одговору.    

Књижевне новине, Београд, новембар-децембар 2022, година LXXIV, број 1326-1327, стр. 20.

Марија Јефтимијевић Михајловић, О ДУХОВНИМ И ПОЕТСКИМ ДИМЕНЗИЈАМА СТВАРАЛАШТВА ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА (Александра Грозданић, Лакићевић из књиге у књигу)

 

Свако критичко промишљање укључује темељно читање – оно које је усмерено и на појединости и на смисао целине једног рукописа. Читалац као неуморни и надахнути трагалац за духовном суштином једног дела, трага и за „духовним стањем које је скрио писац“ (Иван Иљин), које жели да пронађе и присвоји за себе. Отуда је читање стваралачки процес. Када је, при томе, у такво „стваралачко читање“ укључено и особено критичко промишљање које нема претензије ни амбиције да се назове критиком, већ пре свега тумачењем (иако не искључује вредновање), добија се нека врста импресионистичке критике (у којој аутор, пишући о делу, изражава своје утиске и импресије које је дело у њему изазвало, емоције које је покренуло, као и промишљања на која га је нагнало).

          Рукопис Александре Грозданић Лакићевић из књиге у књигу представља један такав вид особеног начина читања, тумачења и вредновања жанровски разноврсног и богатог опуса Драгана Лакићевића. Иако лишена књижевнотеоријског проблематизовања неких великих и важних поетичких питања дела овог књижевника, како песничког, тако и прозног (какво је, на пример, књижевноисторијско контекстуализовање, питања језика, стила или жанра итд.), без строго конципиране методолошке оријентације, ова књига се бави неким суштинским питањима Лакићевићеве поетике, порукама и идејама које она носе, сагледавајући их кроз визуру властитог поетског доживљаја светова у делима које тумачи. Приступајући тумачењу in medias res, ауторка говори из средишта ствари, то јест на светлост износи оно најважније, фундаментално, знаменито, као трајну вредност на којој почивају његови поетички  квалитети. Њу занима оно што је суштина, бит, било поезије или прозе, унутрашњи живот књиге, те у том смислу може да представља драгоцен допринос досадашњим критичким промишљањима о стваралаштву Драгана Лакићевића – било као самостални поглед на један књижевни свет, било као релевантна допуна другим тумачењима и вредновањима његовог опуса, насталог у протеклих неколико деценија.

          Конципирана као критичка студија, чији је фокус на изабраним Лакићевићевим делима, књига Бог, отаџбина, васиона је подељена у четири целине: „Лирика“ (у оквиру којих су тумачене збирке Снежна икона и Прохуја), „Поеме“ (Родословље и Породични музеј), „Легенде“ (Српске легенде, Његошеве стопе и Штап митрополита Амфилохија) и „Проза“ (Сабор погинулих и Замак). Доминантан аналитички поступак, препознатљив и по бројним примерима – стихова из песама и одломака из прозе коју тумачи и на основу којих експлицира своје импресионистичке и критичке ставове – Александра Грозданић истовремено богати специфичним језиком, чија је природа пре свега поетска, односно песничка. Њен аналитички поступак карактерише посебан лирски рафинман, потреба, али и способност, да се и о највећим филозофским, метафизичким и националним проблемима и феноменима које препознаје у Лакићевићевом делу, говори на лирски начин. О томе, поред осталог, говоре и поетички наслови поглавља, формулисани тако да, с једне стране, упућују на суштинско у делу, а са друге, да сугеришу лирски карактер „књижевних чињеница“ које тумачи. Њен приступ је есејистички, и утолико ближи и блискији читаоцу, несклоном сложеној терминологији теорије књижевности и строгим књижевноисторијским класификовањима опуса једног писца, који, удружени, често бивају оптерећени артифицијелношћу и строгим методолошким оквирима, занемарујући тако саму суштину дела – његов дух.

Тумачећи Лакићевићеву поезију из две његове збирке, Снежна икона и Прохуја, Грозданићева афирмише оне кључне поетике тачке који се могу третирати као његова идеографска чворишта. Тако ће мисију песника и уопште песништва издвојити као песников стваралачки кредо и закључити да „у међупростор тајне рођења и смрти, Драган Лакићевић, уводи мисију песништва, постављајући је у исту феноменолошку раван, а сагледавајући је и као вредност еквивалентну животу“. У свету у ком је наступила дехуманизација, а модерна поезија се приклонила неким новим, другачијим, обездуховљеним естетичким начелима, место једног „анахроног“ песника је и даље важно, јер је његова мисија управо да указује на духовне, етичке и цивилизацијске девијације времена у којем живи и света чији је део. Повратак природи, препознат пантеистички принцип, ослањање на древне симболе словенске митологије (воду – као метафору почетка и краја нашег постојања и дрво – као метафору вечности, које је „човеков двојник“, јер „има сличну судбину“), затим, повратак завичају као духовном изворишту у којем је родна Морача „најшира пречица према Богу“, само су неки од путоказа којима ауторка читаоца (у)води кроз песнички свет Драгана Лакићевића, доследно потврђујући своје закључке на релевантним примерима. 

И управо су поменута песникова суочавања са светом (не)вредности – светом из кога су протерани и Човек и Бог, а непожељни и личност и Лик – иницијација за критичаркино маркирање и мапирање најбитнијих одредница Лакићевићеве поетике, које, с правом, истиче као најважнија обележја и трајне вредности његовог дела. Међу њима примат имају она питања која се тичу идентитета – рода, порекла, културе сећања, језика и писма. Тумачећи родословље у Породичним поемама Грозданићева препознаје суптилне паралеле које песник прави између античке књижевности и својих јунака, градећи моралну пирамиду ослоњену „на наше традиционалне друштвене вредности – породицу, отаџбину и веру“. Значај духовне вертикале – породичне, колективне и националне – додатно је апострофиран указивањем на снажну симболику ћириличног писма као идентитетског обележја, чија се поједина слова доводе у јасну и недвосмислену везу са хришћанским поимањем света и живота. Називајући двадесет и треће слово ћирилице „симболом српства“ и „корифејем наше азбуке“, ауторка подвлачи ове стихове: „Целом народу име се завршава / крстом на слову Ћ“ и закључује да је „књижевност Драгана Лакићевића слојевита и дубоко укорењена у националном поседу, византијски широка и богата православном орнаментиком, детерминисана високим етичким вредностима, филигрански прецизна и лирски препознатљива“.

Па ипак, ако би требало издвојити две кључне речи којима Александра Грозданић дешифрује Лакићевићев поетички „кôд“, то би биле: Косово и Његош. У својим луцидним промишљањима о најдубљим значењима Лакићевићевог дела, својим аналитичким тренуцима и темама, она је, трагом Исидоре Секулић, потцртала значење „два тестамента наших врховних господара“ (И. Секулић) – Кнеза Лазара и владике Рада – као два постамента (духовни и историјски), два „најдоња камена нашег постојања“ (М. Бећковић), које и Лакићевић уграђује у темеље своје духовне грађевине. Њима додаје и трећи – лик митрополита Амфилохија, лучу која светли у мраку и странпутицама данашњице. Препознајући важност логосно-религиозно-метафичичког принципа за којим овај књижевник трага, у Његошевим стопама и Штапу митрополита Амфилохија, ауторка књиге о Лакићевићу оставља читаоцима и будућим тумачима отворена питања о његовом делу као „путопису једног народа у потрази за Богом“ (Његошеве стопе), док, са друге, кроз поменута дела проблематизује духовно-религијски потенцијал литературе, потврђујући Исидорине речи да „оно што у високој поезији и прози тежи у моралну сферу, то је религиозно осећање, које у светости човечјег живота види највиши идеал“.

Поговор у: Александра Грозданић, Кустос душе: Лакићевић из књиге у књигу, Партенон, Београд, 2023, стр. 83–87. 

Марија Јефтимијевић Михајловић, ТАМНА ЕНЕРГИЈА МИХОЉСКОГ ЛЕТА (Драган Лакићевић, "Плачем у тами", „Партенон“, Београд, 2023)

 

Најновијом збирком Плачем у тами Драган Лакићевић се враћа неким класичним мотивима и поетским формулама своје симболистичке поетике, већ наговештене у збирци Прохуја (2020). Ако би, међутим, требало говорити о томе шта књигу Плачем у тами разликује од претходних песама и песничких образаца, саобразних оним већ утврђеним, то би свакако била нека врста субјективног лиризма. Песме ове збирке носе лирску сугестивност, а духовни лик песника изграђен је и профилисан у лирским круговима, из којих се животно и песничко искуство приближавају до оне линије у којој је живот могућ једино као песнички, а песма могућа једино као – животна. Као на уласку и изласку из песничког света збирке Плачем у тами, стоје две песме које апострофирају две основне идеје књиге – да за песника нема живота без поезије и да сваки сегмент живота може бити поезија, сагласно Хелдерлиновој тврдњи да је људска егзистенција једино могућа као песничка, односно да „песнички станује човек на овој земљи“.  

За Драгана Лакићевића песма има онтолошки статус – живот је близак карактеру и природи поезије: „Све може бити поезија / ако говори песник“ („Карвер, хвала на посети“) и живот, као папир, „пристаје на било какву судбину / само да буде песма“ („Папир за песму“). Скраћенице, матични, телефонски и ISBN бројеви, листић у блокчићу, датуми, рокови – све може бити песма и све јесте песма када се животно искуство непрестано претаче у песничко као код Лакићевића, за кога је поезија, односно књига – религија. Али, с друге стране, поезија и живот стоје и у некој врсти поларитета и антагонизма, отимајући од времена време за себе, при чему су њихово „бојно поље“ свест и савест песника: „Напуштао сам живот / због поезије // Напуштао поезију због живота // Не знам чега сам имао више // Сад поезија напушта мене / због живота // А живот напушта поезију / због мене // Хтео бих да сам свуда / а нисам нигде“ („Напуштао сам живот“). Субјект поезије јесте сама песма, односно поезија. Различите манифестације и видови под којима се појављују питања поезије (стварање, однос поезије и живота, песнички дијалог са живим и упокојеним песницима, белина папира, питање будућности поезије) сведоче песникову аутентичну слику света и живота и граде његову аутопоетику.

Иако по основном тону и атмосфери, меланхолији и носталгији над трошношћу и пролазношћу свега, лако може да се подведе под лирику „меког и нежног штимунга“, рефлексивни слој Лакићевићевих песама, изражен метафорама и песничким сликама, сликама-симболима призора свакодневног живота и пошастима које су обележиле наше доба (попут короне), као и оним евоцираним из прошлости, на догађаје, људе који су обележили његов (књижевни) живот, носе неку врсту трансцендентног оптимизма и поверења у тријумф поезије.

Поезија се ставља у позицију медијума преко којег се остварује пуноћа смисла, а сама позиција песничког субјекта мења се у односу на раније песме: песник заузима неку врсту метафизичког видика над животом – његова перспектива је тријумфална, али је тријумф сетан и носи „тамну енергију михољског лета“ („Трепери песма“). Поред њега промиче живот – догађаји, људи, појаве и призори, промиче поезија. Песнички субјект окреће се тишинама унутрашњег бића, чији су простори белине – као и папира – несагледиви, али не и онеспокојавајући. Чулна перцепција пуну меру остварује преко синестезијских слика – бело је време, бео бескрај, бела даљина; све је у знаку вечне белине снега, као једног од препознатљивих песничких симбола Драгана Лакићевића.

Чак су и „пејзажна архитектура“ („Дрвеће Београда“) и „урбана архитектура“ („Улице песника“), као спољашњи песнички простори у централним циклусима збирке, такође у функцији наглашавања основне идеје о поезији као тачки свејединства човека и света. Дрво и човек, нарочито песник, наликују један другом; они су близанци, каже песник, и деле судбину историје и времена, немоћни пред силама времена-варвара, које руши велике песнике попут стабала, и савремених варвара који мењају лице града и паркова. Страдање је опште и судбина пред силницима неизбежна. Идентификација песника и дрвећа диктира и нешто другачији карактер песничког језика у самој збирци. Бели борови, магнолија и вишња у Старом Кошутњаку, Чарапићев брест на Авали, пањ крај језерца у Топчидеру – свему је, баш као и човеку, намењена иста судбина: пролазност.

Лирски тоналитет песама тријумфује и онда када се осећа стишана атмосфера помирености са судбином (и дрвећа, и човека) и када фуга смрти провејава кроз све. То се нарочито односи на песме којима је обележено једно страхотно време, година болести, 2020. Егзистенцијални простори живота мешају се и сједињују са ирационалним просторима смрти – у песмама су мртви песници живи (Новица Тадић на свом „небеском“ поткровљу, Стеван Раичковић за „небеским столом“ Српске књижевне задруге), а лица живих људи више налик мртвима. У огледалу смрти огледају се и песник и човек, при чему је немогуће заобићи магијско и фолклорно значење огледала у повезивању са оностраним. Рилкеовски речено, и у Лакићевићевој поезији нема овог и оног света, већ само постоји велико јединство. А у њему, песник трага и за својим лицем и одразом „с оне стране“ („шта ће бити с мојим песмама“), загледан у унутрашње космичке тишине бића, где свој једини и прави одраз налази у песми која чека да буде написана.

 Политика, 19. септембар 2023, стр. 6.

Драган Лакићевић, ФОТОГРАФИЈА НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ КАО РАТНЕ БОЛНИЧАРКЕ, У ПРИЗРЕНУ 1913.

 

То се Надежда загледала

Са висине где нема зала –

Види шаторе у долини –

Косово се свуда причини

Запутила се да се сврста

У своје свете рањенике

Носи торбу Црвеног крста

Уместо било које слике

И сунце се ко ружа врти

Као да доле нису мртви

То је фреска: с црном хаљином

Надежда чезне за висином

Д. Лакићевић, Боје у ватри: мали каталог слика Надежде Петровић, предговор Радивоје Микић, „Партенон“, Београд, 2021, 24. 

 

Драган Лакићевић, ПУТЕВИ НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ

 

Пут Кроз јелову шуму

Води ме према уму –

Из Иберзеа слика

Крвоток крајолика

Сваки пут другог лика

Враћам се из Ресника

Од заума зауму

У сусрет медијуму

Надежда Петровић, Пут кроз јелову шуму, 1901. 

 

Измећу светла и таме

Пут ће ући у пламен

И у стабљике танке

Кроз сенке и тишину

Нек нове боје сину

Те боје – успаванке

Д. Лакићевић, Боје у ватри: мали каталог слика Надежде Петровић, предговор Радивоје Микић, „Партенон“, Београд, 2021, 9.  

Драган Лакићевић, БОЈЕ НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ

Сад знам да правим боје снова

Којих на јави није било –

Зревају изнад јабланова

Поље се од њих запалило

 

На свет је пала магла-гама

Морала сам се са њом слити

Док сам спавала у бојама –

Нису се могле поновити

 

Надежда Петровић, Поље косовских божура, 1913. 

Боје нерава, боје чула

Нијансе оних доживљаја

Појаве се из злата јула

Влажне од суза и трептаја

 

Боје из окружења Бога

Из унутрашњих обасјања

Походе ме из каталога

И пре и после умирања

Д. Лакићевић, Боје у ватри: мали каталог слика Надежде Петровић, предговор Радивоје Микић, „Партенон“, Београд, 2021, 18.

Марија Јефтимијевић Михајловић, О ЗАМКАМА И ЗАМКОВИМА КЊИЖЕВНОСТИ (Драган Лакићевић, Замак: фантазмагорија, „Партенон“, Београд, 2021)

 

         Пред жанровски разноврсним и обимним опусом  једног књижевника критичар/ тумач изабраног дела тог писца редовно се налази пред истом дилемом: дилемом оправданости тумачења само једног дела изван контекста који чини његов целокупан опус, односно, пред питањем: да ли је у том делу писац сав, сви елементи његове поетике, оно најбоље од њега? Досадашња књижевна критика је, бавећи се различитим сегментима књижевног света Драгана Лакићевића, и песничког и прозног, овог књижевника већ сврстала у ред оних који се огледају у различитим поетикама, поступцима, идејама и облицима. И сâм Лакићевић каже да припада „оној врсти писаца који имају сто прича или сто књига“, али да такође „поштује и оне који целог живота пишу само једну књигу“. [1] Јер, и једнима и другима циљ је исти – написати књигу која би требало да се памти толико и разуме тако да ће бити „свачија“[2]. Када писац, у свом вишедеценијском животном и стваралачком труду, дође до такве књиге, заврши је и стави пред суд читалаца и тумача, онда оправданост „читања писца“ кроз једно његово остварење постаје сасвим аргументована. Таква свачија или општа, унивезална књига – књига универзалних вредности и порука – постаје вредност и у односу на оно што јој је претходило, али и вредност по себи, као дело које постаје, на одређен начин, лична карта једног писца.

          Роман Замак: фантазмагорија Драгана Лакићевића је књига која у опусу овог песника, приповедача, публицисте, критичара, уредника, човека коме је, како сам каже, књига – религија, заузима управо такво истакнуто место, будући да по тематици и проблематици, по особеном приповедачком поступку и универзалности и актуелности (књижевних и некњижевних) порука, симболичким слојевима и алегоријским значењима, надилази препознатљив реалистички поступак његових прича и романа и садржински разнолик тематко-мотивски комплекс, али притом не искључује теме, мотиве и феномене који су и раније заокупљали његову пажњу и стваралачку креативност. У њих пре свега спадају оне теме које су везане за статус писца у друштву, његову слободу и ограничења у систему епохе и друштва којем припада, његове амбиције, однос према књижевним наградама, националном идентитету, прошлости, историји и традицији, затим однос књижевности и политике, поезије и прозе, схватање сврховитости и смисла књижевне критике на крају 20. века и изнад свих – питање одговорности писца, личне колико и националне. Отуда је упутно о овом роману говорити полазећи и од ауторових (ауто)поетичких ставова изречених експлицитно (у различитим интервјуима, пригодиним говорима и сл.) и имплицитно (у бројним приповеткама и стиховима).

Опредељујући се (поднасловом: фантазмагорија) да природу своје приповести одреди и као нешто фантастично, измишљено, одсањано и/или нешто настало у стваралачком магновењу, писац читаоцу латентно сугерише и могућност вишеструког и вишеслојног читања, односно значења, као и идеју да у свету, па и свету књижевности, није све очигледно и сагледиво на први поглед, већ да испод видљивих облика и релација, пулсира један другачији живот, који је све, само не идеалистички, духован и, у крајњем – моралан. Због тога би најпре требало кренути од раније изреченог Лакићевићевог схватања књижевности као паралелног света, као врсте живота, која има много лица:

 

Књижевност је, с једне стране, свеобухватна; с друге, издвојена, наша, лична, посебна. Ова прва обухвата све што је усмено или писмено, на различитим језицима и у разним епохама, створио људски дух. Ова друга – оно што наш појединачни ум може сагледати. (...)

Постоји још једна легитимна књижевност: национална, или матерња. Она је ограничена језиком – најужа, али богатством смисла, осећања, продора ума – најшира и најслободнија, на личном плану – најважнија.[3] 

 

Како би читаоцу предочио сва лица књижевности, и при том осветлио оно најважније – национално, Лакићевић се одлучује да у лику писца, изразито негативног јунака, амбициозног човека коме су уске границе сопствене земље, покаже не само како се писац, под утицајем великих обећања (и понуђених, идеалних услова за рад!), која би му донела „европску и светску славу“ – мења, него на једном вишем, значењском нивоу, апострофира идеју о књижевности као полигону на коме се супротстављају и сукобљавају опречна виђења историје једног народа; у крајњем – како књижевност постаје или последња одбрана његове части или, пак, улазница за европски књижевни пиједестал, која је нека врста уговора са Мефистом.

          Свог јунака писац измешта на крајњи север Европе, где у скандинавској, снежној белини и чистоти, у средњовековном раскошном замку, по сопственој замисли, али и жељи свог европског издавача и домаћина Лудвига треба да напише кратак љубавни роман. Оно што драму главног јунака чини сложенијом, јесте прави, налогодавни захтев домаћина, да уз љубавни роман (који ће се показати само као изговор) напише политички памфлет или есеј о Србији, у којем ће демитологизовати њену историјску прошлост и осудити је за догађаје на крају 20. века, односно пребацити јој терет колективне кривице. На тај начин, добиће улазницу за европску књижевну сцену и „признање какво заслужује“. Иако се номинално замак не одређује као симбол ограђеног простора, већ као комфоран физички и духован простор, са бројним угодностима какве би сваки писац пожелео за рад, његова симболика (па и фантастика) блиско је повезана са доживљајем главног јунака на крају романа, да је он заправо све време заточеник – заточеник идеја и захтева свог домаћина, издавача Лудвига и његове жене, софистицираног изгледа и префињених манира, Фреје, колико и услужног батлера Ханса, како ће се испоставити, убице, бившег робијаша. Фантазмагоријски елеменат препознатљив је и у одређењу замка као „болнице“[4] (како ће у једној освешћујућој ноћи узвикнути главни јунак), у коју је „смештен“ да би се „лечио“ од српске митоманије.  Иако је аналогија са Сингеровим или Кафкиним Замком непорецива, она није и директна, будући да својој фантазмагорији, писац даје извесну ноту актуелности, односно проблематизује једно од кључних моралних питања и дилема српског интелектуалца/књижевника с краја 20. и почетка 21. века. За тај задатак, књижевни јунак, како Лакићевић у једном интервјуу сведочи, није изабран насумице: „Он је и раније показивао предиспозиције за политичку критику своје земље и народа. Овај пут нуди му се да ʼса европске дистанцеʼ (...) напише не само политичку критику већ и историјску осуду. Он није никакав патриота, али га донекле ипак шокира тај захтев – задатак. Чак и њега!“[5]

          Симболику мистичног средњовековног замка на северу Европе (као затвора или казамата) аутор додатно оснажује и тиме што потенцира север као страну света која у хришћанској традицији симболизује таму, хладноћу, предео Луцифера и злих моћи.[6] Тако се белина[7] – као препознатљива поетичка константа Лакићевићевог стваралашта (и песничког и прозног), као простор чежње за чистотом и повратком у стање пре пада у грех, о чему су критичари више пута говорили, и тишина – као нулти степен звука (или покрета), апсолутна тачка мира којој стреми сваки стваралац, претачу у један другачији, измењени, метафизички простор – простор сусретања писца са самим собом, својим најдубљим моралним дилемама и идентитетским питањем: „Ко сам заправо ја?“; односно: „Ко је или шта је Писац?“ Рефлексије овог питања лако се могу пронаћи и у ранијим Лакићевићевим делима, нарочито прозним. Тако у причи, „Писац и његова сенка“, чији наслов представља аналогију са насловом чувенe естетичке студије Гаетана Пикона, писац свој друштвени статус гради само на основу своје сенке, то јест измишљеног пријатеља Б. Б., „чувеног критичара из Беча“ (!), који „пише критике и памфлете – обара књижевне величине и мења статусе писаца; разара дневне вредности и политичке митове“[8].

          На другачијим, али не нужно супротстваљеним основама аутор Замка гради „европски“ ауторитет свог јунака (или прецицније: представља процес његовог стицања), при чему се сенка манифестује, слично као и у поменутој причи, као пишчев его, односно потреба за европским и светским признањем и славом. За такву врсту признања, писац је индиректно уцењен да изда своју земљу, најпре кроз писмо (ћирилицу), затим кроз језик (српски) и на крају кроз директну историјску осуду за догађаје у Југославији. Како се од идеје о роману Љубавна ноћ (који би требало да буде пишчева Ноћ скупља вијека – нека врста књижевног врхунца) долази до издајничког памфлета о сопственој земљи, односно како се прелази пут од поезије (са елементима личног, аутобиографског) до прозе (са елементима општег, друштвеног и колективног); како се од љубави долази до мржње, од љубавне до политичке страсти? Ова питања би се могла довести у индиректну везу са Лакићевићевим аутопоетичким ставом (из интервјуа датом Милошу Јевтићу) да писац док је млад „нема другог искуства осим личног“, због чега је „склон песништву“, а тек касније „прими друга искуства: докумената, историјских сазнања, познавања људи“.[9] Односно, да сви аутобиографски елементи, када једном уђу у састав романа, престају да буду ауторови и постају „романескни – припадају јунаку романа, или наратору“, те да их је због тога „непристојно (...) повезивати с грађанским животом, било чијим, па и животом писца“,[10] чиме се директно апострофира питање његове одговорности.

          Почетна идеја о љубавном роману главног јунака Замка, иницирана снажним осећањем издаје или преваре од стране вољене жене – Маријане, иако знатним делом доминантна у роману, губи примат пред другим током или другом причом, која је такође – прича о издаји. Љубавна ноћ је, управо због издаје, допола љубавна, отпола политичка[11] (јер је љубав – предмет уметности, а мржња – предмет политике) и представља парадигму српског бића, човека и народа („располућеност на љубавну нежност и политичку страст“[12]). „Фантазмагоријска“ приповест о јунаку који жели да напише своје највеће и најбоље дело – љубавни роман, добија на динамици са захтевом да се „изађе“ из те комфорне зоне, идеје о личном (осећању љубави, бола, припадности – жени, култури и нацији) и приступи универзалном (мржњи, осуди и „европским“ ставовима). Писање престаје да буде игра (слобода) и постаје казна (ропство), али за то (добровољно) ропство писац бива награђен највећом друштвеном наградом – светском славом и признањем.

          Иако се на први поглед чини да је за сиже свог романа писац искористио један препознатљив друштвени, претежно „српски феномен“ (како се од српског постаје европски писац – схватањем да је национализам „дечија болест“ коју треба „прележати“), сâм роман нема (само ту) једну значењску димензију. Поливалентност његових значења садржана је у знатно сложенијем (и за самог писца увек актуелним) питањем односа поезије и прозе. Између човека унутрашњег – песника и човека спољашњег – писца главни јунак Замка не само да не ставља знак једнакости, већ јасно диференцира њихове суштинске разлике: први је човек етике, други – човек естетике; први – идеалиста, други – материјалиста; први – патриота, други – издајник.[13] А да би остао доследан „верник поезије“, књижевник мора да заобиђе и превлада све „чари замка“, односно искушења савременог света – капиталистичког уређења и глобалистичких назора – која се пред њега стављају. Осим тога, мада није и експлицитно изражено, у подтексту романа чита се и питање улоге и валидности савремене књижевне критике. На помало ироничан, али изнад свега ангажован начин, критика је представљена као продужена рука транцизије, као естетска хирургија која обезличава дело, то јест уклања јој сва идентитеска обележја. Пожељно је и прихватљиво оно што је обезличено – универзално, опште, „европско“, и насупрот томе – непожељно све оно што је задржало печат Личности – аутентично, самосвојно, национално. „Истина је оно што је у милион примерака.“[14] И најзад – аутор Замка ни самог читаоца не ставља по страни: фантазмагорија главног јунака романа није и само његова, нити моралне дилеме муче само њега. Ако је читалац „двојник јунака, а у суштини, сами јунак“[15], испред њега су два иста пута: пут доследности и/или пут издаје. „Замак“ је „испунио своју сврху“[16] – фантазмагорија је свачија и сваког од нас, а писац досегао свој циљ – написао књигу која је „свачија“. 

 

Текст је објављен у Летопису Матице српске, год. 198, децембар 2022, књ. 510, св. 6, стр. 1024-1029. 

https://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_510_6/Letopis%20510%20decembar%20SAJT.pdf

---

[1] Милош Јевтић, Верник поезије: разговори са Драганом Лакићевићем, Београд: Партенон, 2002, 51.

[2] Исто.

[3] Исто, 63.

[4] Драган Лакићевић, Замак: фантазмагорија, Београд: Партенон, 2021, 91.

[5] Драган Богутовић. Интервју – Драган Лакићевић: „Свог јунака писац никад не осуђује, па ни кад је негативан“, Вечерње новости, 15. 08. 2021. https://www.novosti.rs/c/kultura/vesti/1027069/intervju-dragan-lakicevic-svog-junaka-pisac-nikad-osudjuje-kad-negativan

[6] Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, preveo Slobodan Đorđević, Beograd: Nolit, 2004: 149.

[7] Занимљиво је да симболику белине у стваралаштву Драгана Лакићевића, Александра Жежељ Коцић тумачи не као одсуство боје, већ присуство мањег или већег процента сиве (видети: Александра Жежељ Коцић, Песник и један читалац: Огледи о поезији и прози Драгана Лакићевића, Београд, Партенон, 2020, 11–22). 

[8] Драган Лакићевић, Слатка је музика: приче, Београд: Партенон, 2015, 49.

[9] М. Јевтић, Верник поезије: разговори са Драганом Лакићевићем, 51–52. 

[10] Исто, 52.

[11] Д. Лакићевић, Замак, 126.

[12] Исто, 126–127. 

[13] Овај став, међутим, сасвим је у супротности са Лакићевићевом целокупном поетиком, у којој песнички и прозни израз чине складно јединство, јер он је заиста „лирски писац и кад пише прозу“ (Александра Жежељ Коцић, „Кад пламти белина: Четни ђаво (1987) и Боје у ватри (2021) Драгана Лакићевића, Летопис Матице Српске, Год. 198, јул-август 2022, Књ. 510, св. 1-2, 125.

[14] Д. Лакићевић, Замак, 138.

[15] Д. Лакићевић, Слатка је музика: приче, 9.

[16] Д. Лакићевић, Замак, 177.