Хермес Трисмегистос – ОПОМЕНА ДУШИ

 

Својства материјалног света никада нису стална. Она су непрестано у међусобном сукобу и несагласива су. Зато буди опрезна, о душо. Окани се тог привида, јер то су ствари са којима не би требало да се повезујеш.

          Ти си, о душо, једноставна – оне су сложене. Ти си ослобођена – оне су варљиве. Ти си истински жива – оне су истински живот. Ти си таква каква си – оне се зачауравају и прекривају; оне су илузије – непостојане и пролазне.

          Зато буди будна; пази на саму себе да не би постала њихов роб, тако да те оне одврате од циља. Не запуштај, о душо, своју истинску суштину која је једноставна, истинска и високо достојанствена. Немој имати поверење у материјалне ствари које су многоструке – обмањујуће и неверне и међусобно се одбијају, тако да не залуташ и пропаднеш.

              

              (...) Материјални свет је доле, о душо, место је незадовољених жудњи, страха, бешчашћа и туге. Горе је свет духа, мира, за страх неприступачан. Он сведочи високим достојанством и радошћу. Видела си оба света: живела си у оба. Сада изабери у складу са својим искуством. Можеш боравити у оба света. Ниједан од та два света те неће одбацити. Међутим, за човека је немогуће да истовремено буде мучен незадовољеним жељама и да живи у миру, да буде узвишен и одвојен, радостан и задовољан. Љубав према овом свету и љубав према другом свету у човеку не може бити сједињена. То је немогуће.

          Ти си, о душо, рођена из једног посебног стабла. Ти си грана тог стабла. Колико год да је грана удаљена од стабла, ипак остаје веза и склад између стабла и гране. Своју храну добијаш од стабла. Ако се, међутим, нешто постави између стабла и гране, веза и храна бивају прекинуте. Тада грана мора да се осуши и умре.

Размисли о томе, о душо, и у свом бићу учврсти то да си предодређена да се вратиш свом Творцу. Он је стабло из кога растеш. Зато одстрани сву прљавштину и сав терет материјалног света што те спречава да се вратиш свом сопственом узвишеном свету, свом стаблу, свом пореклу.

          (...)

          Чувај се свега што је ниско и недостојно. Ништа од тога не примај у своје биће, да се твој карактер не би изопачио и твојој истинској природи деловао супротно и да не би самој себи постала препрека на стази повратка свом истинском завичају.

          Знај да је цењени и узвишени Творац васионе најплеменитији од свега што постоји. Повежи се с тим Племенитим. А када у свом бићу постанеш једно са Извором, приближаваш се Њему који те је створио. Буди уверена у то да се племенито с племенитим удружује, а неплеменито са неплеменитим.

          Ти си у свету ствари који је створен и у њему тражиш мир. Како може постојати мир у свету који је у покрету? Све док чамац плива на води, он не стоји мирно и мира нема. Ако се, пак, на трен и умири, то је само случајност. Врло брзо вода поново почиње да љуља све што плива на површини. Чамац долази до мира само ако се из воде извуче на копно. То је место одакле чамац потиче и које по густини и тежини личи на чамац. Тада – а не пре тога – чамац заиста долази до мира.

          Исто тако душа, све док је везана за узбуркано море материјалног света, не може да буде мирна или да се мало одмори. Међутим, ако се врати свом извору и корену, ето и тишине и мира. Тада је ослобођена патње, понижења и заблуде у земљи туђинској.

 

Хермес Трисмегистос, Опомена души, превео Небојша Бараћ, Београд, 2005, стр. 25–30.

Милан Кашанин, УМЕТНОСТ И УМЕТНИЦИ

 

 

Ђорђе Јовановић, "Наука и уметност" 

 У историји уметности појам времена је илузоран и идеја прогреса је у њој неприменљива. Асирски рељеф из Ниниве, грчка статуа из Атике, српска фреска из Милешеве, фламански портрет из Анверса по својој унутрашњој вредности су исто толико савремени колико вечни, и они зато и јесу вечни што су трајно савремени и незаменљиви. Све на свету застарева осим човечанства и великих уметничких књижевних дела. Добра слика и скулптура, дубока песма и соната, кад их први пут видимо и чујемо, чини нам се да су створене јутрос или да су вечно постојале; у двадесетим годинама је човеку земља свежа као у први дан постања.

 И најстарије ствари су нове за онога ко их    први пут види и чује за њих. Све зависи од тога  како ће им неко прићи и ко ће га при томе руководити. Нема у уметности и књижевности „дефинитивних“ мишљења и „судова“, и нико не може осетити што не носи у души. Свака генерација, сваки човек, један исти човек у својим разним годинама, друго види и друго чита у једној слици, грађевини, статуи, причи или песми. У мишљењу о уметности не постоји само „предмет“; и ми постојимо.

Распознавати у прошлости уметничке личности и мисли, то је једино у чему нам може помоћи историја уметности. Уметничко дело превазилази науку о себи, као што живот превазилази човека и његове мисли о животу. Нико не може гледати и осећати место нас. Кад би се нашла формула лепоте и наш однос према њој се исцрпљивао у тој формули, лепоте би нестало. Драж лепоте је не у томе што је има, већ што се у разним видовима беспрекидно открива. Интензитет лепоте се мења према нашем осећању, као што се интензитет боја слика на стаклу мења према интензитету светлости која пролази кроз њих. Посматрање уметничког дела није пасиван однос, него креативан.

Кад би се једна слика и једна скулптура могле превести у речи, не би се сликало ни вајало. Слика и скулптура кажу оно што се не може саопштити друкчије него очима, као што има ствари у животу које се не могу изрећи друкчије но погледом. Може се и треба о уметничким делима говорити и читати; али их пре свега, и више свега, треба гледати. Проћи кроз један велики стари музеј, једну модерну галерију, један савремени уметнички атеље, и живети са оним што се у њима види, важније је него прочитати десет књига о њима. О уметности најбоље говори онај који ју је прво дуго слушао.

Будност духа остаје врлина и пред распрострањеним мишљењем научника. У свим историјама уметности чита се да византијско сликарство не зна за живот и природу и да је равнодушно према простору и анатомији. Прича је постала на основу посматрања првих византијских мозаика и последњих икона. Византијске и српске фреске ХII, XIII и ХIV века знају и за покрет, и природу, и човечна осећања, — по хуманости и лепоти оне су равне скулптурама готских катедрала.

Заиста се византијско сликарство иначе мало служи геометријском перспективом и слабо мари за природан пејзаж и човеков живот на земљи. Али је оно такво не због тога што друкчије не уме и не зна, већ што неће друкчије. Византијско монументално, дидактично и стилско сликарство је у служби вере и у основи својој је различито од рационалистичког и сензуалистичког европског сликарства. Рад византијских сликара је свети, верски, заједнички рада не рад индивидуалан и научан. Византијски и српски сликар не слика фигуре по живом моделу, већ по моделима минијатура и икона својих претходника. Као што је у цркви утврђено како се има служити служба, тако је у атељеу утврђено како се има сликати. Чак ни перспектива на византијским сликама није материјална, већ духовна; божанске личности на сликама, без обзира у ком су плану, веће су од других, јер су божанске. Византијско сликарство није мало по ономе што у њему нема, него је велико по ономе што има у њему. По смислу за монументалност и духовност, и по недостижном осећању стила и колорита, то је највеће сликарство које се може видети на свету. Ништа не чини што је оно ближе Матису него Рубенсу. Сликар Реноар је говорио да су му све западњачке цркве хладне и да се први пут топло осетио међу мозаицима и разнобојним мрамором цркве Светог Марка. Византијско сликарство је и духовно и технички толико пречишћено и попето у светачку атмосферу, да свако друго религиозно сликарство изгледа одвише људско и помало вулгарно у поређењу с њим.

Постоји у историји уметности и прича о Ренесансу. Изгледа по њој да су италијански и фламански сликари ХV века одједном одлучили да напусте средњовековне традиције као недостојне и да се, као на једину велику уметност, угледају на античку. Није тако било. Оно што се зове Ренесанс, то је резултат једног дугог, постепеног и независног духовног рада, чији почеци залазе још у ХII век. Тај рад није, у почетку, никакво васкрсавање античког духа, него је то стварање једног новог, реалистичког, емпиријског, научног сликарства, које се интересује за човека, проучава природу, глорификује земаљски живот и сања о сласти. Ренесансно сликарство није никло ни из каквих књига и рушевина, него из духа оног грађанског друштва, рационалистички расположеног, које је дошло до пресудне моћи у Италији и Фландрији у ХV веку; инспирисање антиком је било у другом плану и јавило се само код појединих италијанских сликара. Ако су где античке традиције живеле, живеле су у Византији. И ако се говори о класичном духу, класичним мотивима и класичној техници у сликарству, онда је тачно да их је Византија очувала, а не Запад открио. Истина је само толико да у Византији у ХV веку није било онаквог реалистичког и сензуалистичког сликарства какво се створило у Италији и Фландрији. Али тада већ није било ни Византије.

Не уступајући неоснован примат, такав примат не треба ни присвајати. Нама свима је драга наша народна прошлост, као што нам је драго наше родно место и детињство. Али прошлошћу се не треба само поносити; њу треба и познавати. Ненакнадива су врела која даје земља и народ једном уметнику који хоће да говори у њихово име; све се може импровизовати сем наслеђа. Наше средњовековне уметничке творевине, чија се вредност није ни слутила док није дошла наша генерација, одиста су велике. Али, као што нико од нас није сам на земљи, тако ни наши споменици у прошлости, ни наши напори у садашњости, нису на свету једини. Величина се примећује само у пространству, и вредност се утврђује само поређењем. Једна фреска из Сопоћана добива своју историјску пластичност не само онда када се стави поред једне фреске Ђотове, него и једне слике Ван Ајкове. Уметничко дело је, као и човек, исто тако члан заједнице колико јединка.

Уметничка култура се не поклања; за њу се тражи напора. Она се и не састоји само у знању које је поцрпено из већег или мањег броја књига. Поред културе коју дају елементарна научна знања, постоји и једна култура сензибилитета, и једна култура укуса, и једна култура заједничких тежњи и потреба, постоји неколико видова унутрашњег духовног рада, — расуђивања, традиције, искрености, интелектуалног поштења, — што истом све заједно чини једног човека и једно друштво у уметничким стварима високо културним.

Истина је да су уметничка дела приступачна целом свету и да се за њихово разумевање не мора бити специјалист као за резултате егзактних наука. Али, ако се уметности може прићи са улице, не може се о њој са улице суверено судити и говорити. То што човек има очи, не значи да има све услове за гледање уметничких дела. Највећи непријатељ уметничких посматрања, то је наша сујета здружена с незнањем. Човечје око треба неговати, као што се негује и говор, и слух. Постоји исто тако једна култура гледања као што постоји култура музичког слушања на концертима и књижевног читања.

Однос уметников према материји сличан је односу посматрачеву према делу. Стваралачки уметнички рад је исто толико техника и занат колико осећање. Могу се, са великим изузетком, без правог заната дати дела која су дирљива у својој спонтаности и наивности; пуну реакцију на појаве у животу, свестран израз осећања и мисли једне личности и једног друштва способан је дати једино онај који савршено располаже занатом. Али као што у књижевности знати писати не значи имати све услове за песника, тако ни знати вешто цртати и стављати боје на платно, или окретно начинити од глине фигуру, не значи још бити сликар и скулптор. Једно је писмен човек, а друго песник, једно виртуоз а друго композитор, — рутина у ликовној уметности није цела уметност. Занат је уметнику само средство, техничка спрема само духовни алат за потпун израз мисли и осећања. Кад би се уметност састојала једино у објективном репродуковању предмета, онда би не само сваки човек, са више или мање напора, могао бити уметник, него би и сва уметничка дела у историји била слична, па чак и иста. Нема за правог уметника објективног предмета истоветног за све људе; за уметника има на првом месту његовог осећања поводом једног предмета, и зато што је код људи осећање различито. Различит је и исти „предмет“ код разних уметника. Наше тело и природа исти су од Грка до данас, али су друкчији у уметности грчкој, а друкчији у романској. Уметник не слика и не ваја толико човека и природу, колико своје време и своје друштво и, кроз њих, себе самог. Нису то теме и технике које чине да је уметност увек друкчија, него је то људско осећање које је чини неисцрпном. Ствари су на свету увек исте, али човек није.

Уметника и гледаоца везује слична или иста способност осећања, а не занат и техничка вештина или прича која је можда у рељефу или слици испричана. Где нема осећајности, где нема пријемчивости, уживљавања, унутрашње побуде за полет и оплемењене сензибилне реакције на живот, ту нема ни правог уметничког стваралаштва ни „разумевања“ уметности, и никаква вештина код уметника, никакво „знање“ код гледаоца, никакве идеје ни племенити циљеви не могу их заменити. Осећајност је основни фактор и уметничког рада и гледања уметничких дела.

Једна у својој човечанској основи, осећајност се диференцира у уметничкој примени. Осећајност једног скулптора, који има посла са реалним простором, с реалном светлошћу, с волуменом, са тежином, са интерсекцијом планова, није исто што осећајност једног сликара, који има посла са бојама и цртежом, са фиктивним простором и фиктивном светлошћу. Свака уметност има други језик и друге дијалекте. Али један исти пут, — и само тај један, и никоји други, — води, водио је и водиће ка њихову остварењу: наше чуло вида. У кога сликара нема урођеног дара за боју, и у ком скулптору није дубоко усађено и култивисано осећање форме, томе никакво „душевно богатство", ни „мисија“, ни „солидност“ не помажу. Може бити једна сликарска композиција или једна вајарска група, по спољашњем изгледу, најтрагичнија, најзабавнија или највештије изведена, ако она не говори правим и основним сликарским или вајарским језиком, ако се имплицитно не обраћа гледаоцу бојама, цртежом, формом, композицијом, она не говори уметнички, и ништа је не може спасти од пропасти. Живети кроз векове може само оно што је живо од зачетка.

Гледалац је упућен на чуло вида исто колико и уметник који је једно дело створио. Осећати антитезу и хармонију линија, хладноћу и топлину тона, дубину, звучност или засићеност боја, организованост или разбијеност једног дела, његову визуелну музикалност или глухоћу, то се може само урођеним и развијеним чулом вида. Може један човек бити врло мудар, може чак бити учен археолог и стручан историчар уметности, ако нема спонтане осећајности и култивисаних чула, за њега је уметност књига са седам печата. Где се уметничка дела испитују само онако као што социолог испитује статистичке податке, или као што петрограф испитује камење, ту науке можда и има, али правог и потпуног разумевања уметности нема. Уметничко дело није ни спекулација ни материја; уметничко дело је сложен јединствен организам који је постао на двострукој основи осећајног и занатског стваралачког рада.

Примана чулима и везана за простор, уметност је везана и за епоху у којој је настала, и за друштво у ком се појавила. Велика уметност је само она која је ишла упоредо с временом у ком је стварана, и која је била потпун израз оног друштва у коме је поникла. То не значи да се улога и суштина уметности исцрпљују у служењу. Вере, идеје, обичаји, само су повод уметничког рада. Кад би било друкчије, онда би са верама и државама неповратно пропадала и њихова уметност. Уметничко дело живи без обзира да ли представља Озириса или Афродиту, библијску сцену или предају Бреде, француску маркизу или српског јунака. Прошле су стотине и стотине година, променила су се многа државна и друштвена уређења, а Праксител је једнако велик не зато што и ми верујемо у божанственост личности које је он клесао у мрамору, нити што би његове скулптуре и данас служиле религиозним обредима, него је он једнако велик зато што је велик уметник.

Везано за епоху и за друштво, уметничко дело дугује њима свој постанак исто толико колико сликару или вајару који га је створио. Да није било Фиренце и Рима, не би било ни Микеланђела. И једна тако мала варош, као Арецо, могла је, под срећним околностима, наручивати фреске код тако великог уметника као што је Пиеро дела Франческа. Без свог географског, политичког и економског положаја, Венеција не би никад имала Тинторета и Веронеза, нити би њихова уметност била оваква, раскошна и сензуална. Уметничком делу треба атмосфере, као и свему што живи. У позадини моћног сликарства Дирерова и Кранахова стоје моћни немачки градови и бургмајстери ХVI века, исто онако као што за Сезаном и Реноаром стоји рафиновано француско грађанско друштво ХIX века. Док је било краља Уроша I и краља Милутина, било је и Сопоћана и Грачанице; кад су дошли Турци, несуђени уметници су чували овце на Рогозни. И не само уметника и уметничких дела, него и уметничке културе и укуса има једино онде где има просвећеног друштва. Ни највећи архитект не може ништа учинити за један град ако то самим грађанима није потребно. Да би једна улица, једна пијаца, један врт били лепи, нужно је да то жели и хоће, не један човек, не један архитект, него цело једно друштво. Уметничке културе има само онде где има узајамног разумевања и сарадње између друштва и уметника.

(1940)

М. Кашанин, Уметност и уметници, књ. 7. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004, стр. 11–15.

Бела Хамваш, ЕСЕЈ

 

     Есеј више нагиње религији, јер религиозан човек свет не сматра ланцем који на крају личи на ђердан стаклених перли. Проблематика религиозног човека, пак, јесте par excellence проблематика субјективног човека

Есеј није ни филозофија, јер је она увек систем. Шта је систем? Онај свет мисли који се приказује као да је успео на свим линијама да подигне засторе с мистерије под велом која нас окружује. Есеј се задовољава тиме, где год се пружи прилика, да провири кроз рупице вела. И то је стварност. Филозоф не успева ни више ни друго, само да баци један једини поглед. Али нескромно разглашава да је разрешио све тајне.

Сваком есеју је иначе неопходна исто таква прецизна концепција као и филозофском систему. Отуда дакле од сваког есеја, с неопходном подробношћу, може да се начини филозофски систем, и обрнуто, од сваког филозофског система, изостављајући небитно, може се написати есеј. Значи разлика између есејисте и филозофа јесте што филозоф током целог живота има само једну једину битну концепцију, а есејиста има онолико колико есеја напише. Филозоф је дакле човек бескрајно сиромашнији у идејама. Он животари целог живота од оног једног јединог надахнућа које је добио. Залуд, више нема. И ако би ипак било, боји се да га узме озбиљно, јер би претходну идеју довео у опасност. Евентуалне нове интуиције, можда противречне претходној, присиљен је да прећути и потисне због система.

Естетика есеја није ништа друго до естетика прозе. У језику есеја, односно у par excellence прози сусрећу се весеље, озбиљност, једрина, прозрачна перспектива, тежина и лакоћа, дубина и светлост.

Пророк, научник, песник, филозоф могу себи допустити развученост. А есеј је управо кратак и језгровит, згуснут и малорек. Прави есејиста пише теодицеју у пет редака и историју света на три стране. Дела дужа од тридесет страна неопходна су човеку само онда ако није здрав, а на сто страна се све може рећи.

Бела Хамваш, Хамвашев бревијар: мисли Беле Хамваша, избор и превод Сава Бабић, Дерета, Београд, 2001.

Бела Хамваш, ДАНАС ЖИВИМО УНУТАРЊИ ПОТОП

 

Живимо у време, рекао је Ле Бон пре педесет година, када уместо свесне делатности јединке долази несвесна делатност масе. Онда промена не само да је изгледала безазлено, него и пожељно. Било је оних који су масу подстицали на побуну. Маркс и апостоли социјализма припремали су револуцију, а да ни издалека нису били начисто са значајем свога чина. Да су само знали да маса на власти неће остварити велике идеје човечанства онако како су они веровали, штавише, будући да је маса морала понети себе са собом, као што је носила са собом своје укупно биће и природу, она ће просто пребрисати веру у могућност остварења тих идеја, своје револуционарне списе апостоли свакако не би писали тако олако. Када би данас устали Маркс, Енгелс, Ласал, или било ко од револуционара, и кад би видели за што су се тао ватрено залагали, забринули би се. И ако би у њима било, као што је у већини и било, малене искре озбиљности: „Нисам то желео“ – муцали би јадници, поражени саомоптужбом. Сви су они веровали да у масама буде анђеле. Данас би одмах видели да нису били у праву, и видели би да се пробудила неман. Уместо свесне делатности јединке ступила је несвесна делатност масе. Апостоли би очигледно искусили да је друштво функција нечега другога. Владавина масе значи да уместо индивудуалне, јасне, разумне, трезвене, свесне делатности наступа мутна, слепа, магловита, несвесна делатност масе, а тиме се затамљује и тоне цело људско бивство. То је било оно на шта нсу мислили револуционари. 

         Било је оних који су прозрели значење владавине масе. Схватили су да овде није реч о владавини. Изменила се светска ситуација. Процес није друштвени, него много дубљи: задире у темеље устројства живота. Уз масу која је избила на површину нужно је везано избијање на површину и несвесног деловања. Индивидуално и јасно мишљење и деловање почиње да зависи од мутног и несвесног деловања масе. Оно што је једноставно и разумљиво зависи од слепог и мутног, оно што је више зависи од нижег. Настаје обрнута ситуација. Човек почиње да живи висећи наглавачке. Последице су несагледиве.

         (...)

На концу о нима који су ситуацију схватили на први поглед. Пре свих Кјеркегор и Ниче. Затим малена дружина: Фажо, Мерешковски, Панвиц, Евола, Берђајев, Валери, Ортега, Јасперс. Ни по редоследу нису комплетни. Оно што су видели било је селедеће: маса која се до тада налазила доле, пробила се у више друштвене слојеве. Овај пут, не као у доба сеобе народа, варварин није напао развијеног и узвишеног човека издалека и споља, него одоздо и изнутра. Несвесно се налази у самом човеку, оно је избило и у самом друштву се налази маса која се пробила. То је нова сеоба народа, вертикална провала варварства. Упоредо с тим, ситуација се не мења само споља; протеривањем увишеног човека и разарањем развијеног и узвишеног начина живота преокренула се и психолошка ситуација човека. Оно што је било горе, потонуло је, а оно што је било доле, изронило је. Несвесно израња, свесно тоне. Горе није разум, него нагон, не свестлст, него тама, не рај, него пакао, не узвишено, него ниско, не ред нити трезвеност, него неред и страст. Не свесно мишљње него резидуум и мит. Зато је обрнут ред у избору, у вредновању, у доследу, у укусу.

Слична катастрофа се догодила човеку када је земљу преплавио потоп, а човечанство потонуло у океан. Али је онда тоњење било спољашње, као што је спољашња и сеоба народа: данас човек тоне у сопствену несвесност и друштво у сопствену масу. Океан је несвесно, и несвесно је океан. Потоп значи потонути у несвесно. Данас живимо унутарњи потоп.

Б. Хамваш, Невидљиво збивање – Silentium, превео с мађарског Сава Бабић, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 6–9.

Бела Хамваш, О САКРАЛНОЈ СУШТИНИ ЖЕНСКОГ ТЕЛА

Оно што данас, у периоду Антихриста, најмање могу да поднесем јесте потпуно и савршено заборављање и порицање сакралне суштине тела. Како људи данас једни друге гуркају и обарају и газе и како људе ударају и муче. Највећи грех Антихриста је неопростиво скрнављење светиње. Нестао је и акт чуда, сакрални додир женског тела. Не зна се да је тело концентрисани дух. Или се зна исувише добро? Управо због тога? Ни не слути се шта значи некога додирнути. Мислим да је примордијални акт телесног додира додир женског тела. То је чудо, бити двоје. Кад дотичем жену, дотичем сопствену дубину, сопствени унутрашњи део ребара, онај део од којега је жена створена. То је чудо удвојења. Ce miracle dʼetre deux. То је чаролија то је занос. О, ужаса бестелесности. Кад неко каже чисти дух, починио је хуљење. Какав миракул је остварен у воћу. Шта значи помиловати руку жене, или је обухватити око струка, или је пољубити у слепоочницу. Бадер вели, ако загрлим жену и привијем је уз себе, враћам је на изворно место, међу своја ребра, одакле је и извађена. Антихрист је ужас безличности. Душа која се не може ословити, окамењена и затворена у себе саму, коју узалуд зовеш и дотичеш и узалуд грлиш, она не одговара. Изгубила је моћ. Нема језика. Не уме да прослови. Односно претворила се у непостојећу.

 

Б. Хамваш, Невидљиво збивање – Silentium, превео с мађарског Сава Бабић, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 291–292.

Миодраг Павловић, СВЕТА ГОРА ЈОШ ПОСТОЈИ

Упознавање прошлости понекад ствара човеку осећање да му се живот продужава. Знати како су ствари изгледале некад и како са њима стоји y данашњем времену, није мала привилегија. Може се уживати у томе што се познају спорови древних времена и што смо сведоци како су се давне контроверзе расплеле касније или у наше време. Таквим начином живе у нама мисаони распони више раздобља одједном и ми постајемо умно дуговечни толико да то понекад личи на праву бесмртност. Међутим колико је старих контроверзи временом заиста било решено, a колико је њих било само стављено у страну? Међу старе, важне контроверзе спадало је и питање где је био рај. Једни су веровали да је рај постојао негде на земљи y источним географи ским просторима, други, да је представа раја спадала у алегорије, односно да je рај постојао негде с ону страну нашег света који сматрамо за стварни. Противречна мишљења нису добила свој дефинитивни одговор, И том стању ствари, тој неразрешености ништа не помаже одговор да раја можда није ни било, и да је питање било погрешно постављено. Једино: ми га више не разумемо, па немамо потребе на њега да одговарамо. Или?

Са Светом Гором је било као и са рајем. Већином смо замишљани да је она некада постојала и да је у данашњем свету више и нема, иначе, зар не бисмо два-три пут годишње одлазили тамо на изворишта светости, y простор правог, посвећеног примирја. Но враћала се међу младе људе после другог светског рата идеја да Света Гора још увек постоји и да би се могла потражити, посетити, обићи. Тако je вepyjeм и византијски Грк из Александрије Козма звани Индикоплов решио да отпутује до Индије и да прошири или потврди географска знања свога времена. И поред дуге пловидбе, он до Индије није стигао; најдаља тачка његовог путовања, као што се у нашем веку десило и Херману Хесеу, великом поштоваоцу Индије, била је острво Цејлон. Ни тај домет за она времена није био мали, али открића Козме Индикоплова била су много већа: он је открио бурно место на којем надире океанска вода; место од којег настају океани, где се такозвана хришћанска географија претвара у митску топографију. Мапа реалног света је могла бити закључена. Индија није била откривена иако се морепловац налазио на добром путу.

И Света Гора се тако може откривати на телесној географији, а да се промаши као духовно и алегоријско присуство. Она се може открити као исечак рајске природе и истовремено видети да је она за подвижнике предео великог мучилишта по којем искушитељи харају као некада међу првим монасима у скровиштима египатске пустиње. Многи путници који су тамо ходили могу се питати да ли су у Светој Гори заиста били, а они који су у Светој Гори остали, можда је телесним начином, као путници, никада нису ни тражили. Но поред очевидаца Свете Горе и њених искушеника, чувара, малои великосхимника, следбеника мале и велике схеме, не заборавимо постојали су и у овом духовном забрану они коју су из пепела дизали срушене или урушене манастире, у пожарима изгореле конаке, пиргове и тврђаве, они који су из ватре спасавали иконе и свете књиге, који су као свети просјаци ходили по православним земљама молећи за прилоге и поклоне, да би овај простор молитвене чедности могао да опстане, да се не преда ни хујању ноћних демона, нити хотелијерима жељним чистих и пространих плажа, и бистрог мора, модрог и сињег као да је на небесима пречишћавано.

 

Миодраг Павловић, „Отварају се хиландарске двери“, стр. 7-10. Из књиге: Хиландар у књигама, Народна библиотека Србије, 1998, стр. 162-163.  

Владика Николај Велимировић, СРПСКОЈ МАЈЦИ

Шта је то мајка? Мајка је биће најсличније Богу. Питање, које сам често постављао себи и одговор који сам добио приликом једног незаборавног догађаја. Био сам као ђак присутан на стрељању једног разбојника. Осуђен на смрт, везан за колац над ископаном раком, жандарми с пушкама чекају команду за стрељање. У том се појави једна жена, па кршећи руке поче преклињати: „Господо, немојте га убијати, не знате колико је он добар био”. „Наведен је на зло, учинио је једно недјело, а ја знам много његових добрих дјела”. „Ако ви не вјерујете мени, питајте комшије, они ће посвједочити”. „Преклињем вас, не убијајте њега, ево, убијте мене”.

Овај догађај се дубоко урезао у моју душу. А кад сам доцније учио у богословији, како је Христос дошао у свијет да умре за грешнике, да спасе грешнике, ја сам се увијек сјећао ове мајке.

Зашто је Христос пострадао за грешнике, зашто је у сваком грешнику видио неко добро од пепеловог зла, исто као што мајка, и само мајка, може да нађе нешто добро и у најпропалијем сину и у најпропалијој ћерки својој?

Поклонимо се зато материнству, јер су слика љубави Божије. Да није било светих матера, многи Светитељи и Светитељке, и стубови Православља, не би били уписани у наш календар да њихове мајке нису биле свете душе. Кад се сјећамо нашег Светог Саве, зар можемо заборавити мајку његову, свету Ану? И како бисмо могли помислити да су се сви они моћни и плаховити владари наши из династије Немањића – Свети Стефан Првовенчани, па Милутин и Драгутин, Свети Стефан Дечански, па цар Урош – посветили без утицаја њихових светих, богоугодних матера? Из светог корјена, свето је и стабло!

Сјећамо се, мајки, које родише толике витезове и заточенике истине и правде Божије, и безбројне страдалнике и мученике за Крст Часни и Слободу Златну. И да ли би Марко био онакав делија, ненасит правде Божије, међу људима, да није чуо од мајке Јевросиме ону јеванђељску поруку: „Сине Марко, мој очињи виде, боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу”. А без онакве, несравњиве јунак-мајке, зар би Југовићи пошли у смрт свјесно и драговољно, под Крсташем барјаком? О, па Милица, она истинска царица, и за вријеме царства и по пропасти царства? Царица у порфири, царица у монашкој ризи, увијек царица, јер је царица по духу. Тјелесна мајка кћери и синова, али и духовна мајка многе сирочади српске послије слома Косовскога. Царица у Крушевцу, царица у Љубостињи, царица на земљи и, вјерујем, царица у Царству Небескоме. Па, зар да се не сјетимо мајке Ангелине, коју баш мајком зове сав српски народ? Мајка која је изродила свеце и војводе, док се и сама није посветила. Ми се данас сјећамо и кнегиње Љубице Обреновић, која је многим врлинама превасходила свога великога мужа, а у ратном јунаштву није му уступала. Како да се не сјетимо краљице Марије, мајке нашег краља Александра Карађорђевића, за којим је народ наш толико плакао да је, мислим, заувијек сузама осветио и своју бијелу престоницу и сву земљу своју.

Може ми неко замјерити, да ја овде само говорим о краљицама, кнегињама, не о мајкама сељанкама и сиротицама. Нећу се ја огријешити о мајке сељанке, не заборављам ја да сам дијете са села, једног китњастог села Ваљевског. И моја мајка је сељанка, као чист тамјан пред Богом, као свијећа пред Богом. Ја похваљујем у нашим владарским женама и мајкама баш што је у њима вјечно сељачко, неизгубљено, а профињено. И наш календар и наша историја били би сиромашни без сељака, без тежачких матера које су родитељке и прародитељке свих оних чије су слике постале иконе и чије су главе круном крунисане. И чија су бедра мачем опасана била и чији су подвизи ушли у црквене стихире, или у гусларске пјеваније.

Ај, браћо моја, ми се морамо данас сјетити матера коморџија. То су оне оштре Српкиње које су на својим леђима носиле коморе синовима на бојиштима, из рата у рат, из рода у род, из вијека у вијек, кроз вијекове. Ја не могу да се отргнем томе сјећању јер сам их лично негдје, са дивљењем, гледао у рату, широм отаџбине.

Сјетимо се, браћо, и матера коритара. То су оне сироте удовице које су у кориту туђе платно прале, да би дјецу своју усхраниле и школовале. Заиста није мален број високих службеника државних који памте, кад им је мајка, иза туђих корита, сапуњавом руком давала новчиће за буквар и читанке.

Ја сам навео само неколико славних српских матера и жена по имену, премда је број њихов огроман. Но, до сада су историју српску писали само мушкарци, и о мушкарцима. Али доћи ће вријеме, надам се, када ће се историја српскога народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изњети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских мајки на цијело ткиво наше славне историје.

Ај, браћо моја, поштујмо зато мајке, и своје и туђе. Јер свака је мајка по природи, као мајка слична Христу Спаситељу, тим прије мајка Хришћанка. Страдања матера за дјецу њихову, тјелесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски, и тешко да можемо схватити љубав Христову према људима, ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија.

Поклонимо се светим мајкама и женама српским, и помолимо се са блогодарношћу Господу Богу: „O, Свевишњи Господе, Боже, хвала Ти што си даровао српском народу такве и толике матере, које остадоше вјерне закону Твоме. Уведи их, Господе, у Царство Твоје вјечно, тамо гдје се у вишњој и вјечној Србији сија лик Светога Саве и Свете Петке српске, и Духом Твојим Светим, Господе благи, испуни, оснажи и управи садашње и будуће мајке, овога Твога крстоносног поколења, које ће Теби служити и Тобом се прослављати. И помози нам, Оче наш небесни, да се и ми, као дјеца Твоја, вежемо уз Тебе љубављу дјеце према родитељу своме, а Ти се вежи уз нас љубављу родитеља према дјеци својој, да Ти будеш наш и ми Твоји, на вијек вијека. Амин.”

 

Извор: https://www.manastirklisina.com/12357-2/

МИХАИЛ ЕПШТЕЈН, Надживети Достојевског

Сваки пут, када достигнем године y којима је умро неки писац или мислилац који ми је близак изнутра, ја као да прелазим нови праг одговорности. Као да ме је он проводио до наредног одвајања путева, опростио се и отишао, а ја сад морам да наставим пут у пратњи других сапутника, али њихов број се проређује на свакој раскрсници. Наравно, гениј није ограничен старосним добом, и Љермонтов је у двадесет седмој схватао оно што многи неће разумети ни када доживе стоту. Па ипак, свако животно доба има свој обим и квалитет доживљеног и промишљеног, а y зрелости се више не може живети на оном духовном менију који храни младића, па чак и генијалног. Зато ја, када се по годинама поредим са Чеховом, Владимиром Соловјовом, Достојевским, чујем како кврцка полуга која ме избацује y празнину новостечене слободе и усамљености. Па ето, сад ћу морати сам да крчим пут y непознато, већ без њих, који су ме водили и гледали напред.

 

М. Епштејн, Лепљиви листићи: мисли без реда и обзира, са руског превела Радмила Мечанин, «Дерета», Београд, 2015, стр. 117.  

МИХАИЛ ЕПШТЕЈН, Нај, нај (максимум у минимуму)

 

 

                   Најинтересантније... Најлепше... Најбоље... Најмудрије... У одредбама свих тих појмова је заједничко: изражавају однос максимума и минимума.

Што је идеја веродостојнија и што је мање вероватна, тим је интересантнија. С научне тачке гледишта, најбоља теорија је она која најубедљивије доказује нешто што је најмање очигледно. Или, по Нилсу Бору: је ли та теорија довољно луда да би била истина?

С етичке тачке гледишта, најбоља радња је она која доноси добро читавом човечанству, али коју може извршити само један човек. Ради то, што би морао урадити свако на твом месту, али што не може да уради нико уместо тебе. Што је више објеката y радњи и што је мање субјеката (то јест што је незаменљивији субјекат), тим је већи његов морални потенцијал.

С естетичке тачке гледишта, најбољи сиже је онај y коме се спајају највећа природност и најмања предвидљивост: сваки догађај, сваки обрт радње морају се доживљавати као дубоко закономерни, али су при томе неочекивани.

Тако да и y науци, и у етици, и y уметности дејствује опште правило: највеће у најмањем.

„Нај–нај“ није просто понављање једне речи, то је скраћена формула: највеће и најмање образују јединство. Тај закон је открио философ Никола Кузански: подударање апсолутног максимума и апсолутног минимума.

И тај исти закон дејствује y религиозној сфери. Највеће – Царство Божије изједначава се са најмањим, горушичиним зрном. Сам Бог се умањује, не само до човекове него до најсрамотније судбине, трпи прогоне и смрт на крсту. И, напротив, мали овога света, за paзлику од богаташа и силника, стећи ће Царство Небеско. Будите као деца и порашћете до небеса. Такав је закон крајње интензивности: максимум y минимуму.

 

М. Епштејн, Лепљиви листићи: мисли без реда и обзира, са руског превела Радмила Мечанин, «Дерета», Београд, 2015, стр. 118–119.  

МИХАИЛ ЕПШТЕЈН, Универзуми

 

Мени је мало овај универзум. Али и њему сам, наравно, мало ја. Зато је он испунио себе милијардама људи и свести. А ја, као одговор, испуњавам себе барем стотином универзума. Што и значи: мислити конструктивно.

М. Епштејн, Лепљиви листићи: мисли без реда и обзира, са руског превела Радмила Мечанин, «Дерета», Београд, 2015, стр. 209.

МИХАИЛ ЕПШТЕЈН, Умиљење

 

  Умиљење једно од најдубљих, a y исти мах најзагонетнијих осећања. Чиме се оно изазива? Умиљавамо се слабом, крхком, када оно открива снагу y себи. Умиљавамо се детету, кад изговара прве речи, прави прве кораке, кад отвара очи, прати играчку итд. Умиљавамо се лептирићима, врапчићима, малим створењима која савесно врше своју намену и налазе себи место на гозби живота. Сила се реализује y немоћи.

У томе је тајна умиљавања: то је немоћ, нехотичност, непосредност, незавршеност, све саме негације, „не“ кроз које се остварује света тајна живота, његовог кретања y сусрет нама. Његова незаштићеност нас разоружава.

Умиљење не треба бркати са сажаљењем, које је усмерено одозго наниже, на слабијег који има потребу за потпором, нити с одушевљењем које је, напротив, усмерено одоздо навише, на оног који нас превазилази лепотом, снагом. Умиљење је својеврсна синтеза одушевљења и сажаљења, a y исти мах није ни једно, ни друго. То је одушевљење кроз сажаљење, то је доживљавање нечег слабог, детињег, немоћног, и истовремено Одушевљавање његовим достојанством, снагом, целовитошћу то је однос, не по вертикали увис или наниже, већ по хоризонтали, и зато је оно још људскије.

 

М. Епштејн, Лепљиви листићи: мисли без реда и обзира, са руског превела Радмила Мечанин, «Дерета», Београд, 2015, стр. 208.

МИХАИЛ ЕПШТЕЈН, Захвалност учи летењу

После једног, не баш угодног летења, почео сам да се плашим ваздушних путовања. Свако од њих претварало ми се y тешко искушење, за које сам се дуго и мучно спремао. Највише сам се плашио самог стања страха и молио се за избављење од њега. И ето једном сам, већ y току узлетања, осетио наједном даровану лакоћу... А истовремено – захвалност за њу. Почео сам се плашити да ће ми лакоћа нестати брзо, онако како је и дошла, али сама захвалност је појачавала y мени то стање лакоће.

И одједном сам схватио да захвалност заслужује не само то што ми лет протиче мирно већ и то што ја дишем, гледам, постојим, јер ништа од тога не зависи од мене него ми је дато. Од самог рођења пребивам y летењу – и шта ме држи? Каква ме је сила узнела изнад земље? Мене лично, као таквог, у суштини нема. Све ми је даровано: и светлост, и ваздух, и тело, и свака ћелија у њему. Јер ништа од тога нисам ја створио. Ако се из мене одузме оно што ми је дато, шта ће ми остати? Ништа. Мене y себи нема.

Осећати све своје биће управо као дар –– и значи захваљивати. Ако ми је то дато, значи, постоји Неко ко даје. Моје постојање добија двоструки смисао, као сусрет са Даваоцем Захвалности, као со, придаје снагу и укус сваком искуству.

Авион је почео да се тресе, што је раније изазивало у мени скамењеност: размишљао сам са које висине ћемо падати. Срце би почињало да ослушкује сваки поремећај y звучању авиона. Али овога пута осећај захвалности ме је помирио и с том глупошћу. При сваком потресу ја сам y мислима понављао: „и за то захваљујем!“ Осетио сам да се не само свака моја влас него и сваки трен мог живота налази y нечијим рукама и траје нечијим дарежљивим старањем.

Захвалност превазилази страх. Он достиже максимум када се осећаш као господар свега постојећег и бојиш се да ћеш изгубити оно што поседујеш. Што је више гордости, уверености y себе, тим је јачи унутрашњи страх. А кад све твоје – није твоје, нема ни страха: немаш шта да изгубиш, јер ти се све даје.

Јуз Алешковски има изузетну дефиницију: „Срећа је стање несвесне захвалности Свевишњем апсолутно за све.“ Захвалност – философски је камен, који чак и одвратности живота претвара у честице среће. Кад ти се догоди нешто тешко, алармантно, опасно, почни да захваљујеш – и одмах ћеш осетити радост и прилив снаге!

Раније сам осећао огроман терет на себи: све је зависило од мене, све сам морао да радим сам, чудовишним трудом, као робијаш, да окрећем точак свог живота. Тачно је речено: „Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако.“ Довољно је захвално примити јарам на себе – и живот постаје лак.

 

М. Епштејн, Лепљиви листићи: мисли без реда и обзира, са руског превела Радмила Мечанин, «Дерета», Београд, 2015, стр. 58–59.