НОВИЦА ТАДИЋ, Тридесет реченица

             1

Розета на фасади цркве у манастиру Жича

Људи су ближи демонима него анђелима.

Дух грабежи овладава светом.

Шири се идеологија успеха.

Све је већа жудња за стицањем.

Машина меље машину.

Дисхармонија је свуда.

Земља се напунила злом.

Уздижу се нови идоли.

Техника царује и кладе ваља.

Од најбољег, ево, направише бабу ћубасту.

2

Тражимо задовољство у поседовању ствари, у новим облицима забаве.

Пораст материјалног благостања није увећао и духовне снаге.

Губи се природност, непосредност и сваки спонтанитет.

Све је на свету поремећено и како не треба.

Гори смо од духова који су пали, који су одозго допутовали.

Уче нас да тражимо утеху у ономе што је ограничено, у лажном познавању ствари и важној мудрости.

Било где да одеш, на зло си место дошао.

Где се продају шрафови, штофови и фрижидери, купићеш и књигу песама.

Где су људи расејани и разбијени, зацари зло.

Секташ звони на врата – купује твоју душу.

             3

За нама је цео један век таме, ратова, страдања и неслободе.

Одстранили смо од себе благодат Божју, и свету пуноћу заменили ругобом и празнином.

Црвена, богомрзна идеја процвета и ових дана; разбокори се.

Раскалашна деца порасту и почине неваљалства.

Грех нас је разбио; ми смо пали у јаму дисхармоније.

Зле су наше мисли и зле су наше жеље.

Научи да живиш од хлеба што ти је од јуче на столу остао.

Тугуј сам; у скровитим местима обитавај.

Поезија је облак из кога се тек понекад зачује глас Господњи.

Све су наша пажња и добро настојање. | 2008

Песници у Жичи (беседе на Преображење), приредио Драган Хамовић, народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2011. 

МИЛОСАВ ТЕШИЋ, Песма као преображење језика

Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало (Јован 1, 3) – то је јеванђељска дефиниција Речи, света порука што нас, и кроз зло и таму, може вратити Божијем извору живота и светлости, која нас, док трпимо земаљске невоље, може окрепити и утешити. Изван ње су, као атрибути тамнила, неживот и несветлост, а у њој су, поред других благодати, и изворишна струјања племенитог нагона, потребитог као зрак, да се из стваралачке врућице, радосне и тешке, о датом свету и дарованом животу и поезијом искаже покоја истина, да се у њима открије понека златоносна слика.

Не морају песници то библијско начело, које је, поред осталог, и општејезичко и песничко, ни прихватати нити га бити свесни, али засигурно не могу избећи да му не служе својим делом као жртвом, што значи и животом  — овострано јединим и кратким. Они усвајањем речника матерњег језика тек располажу певном грађом, стихијно настројеном, која се својом елементарном снагом жилаво опире свакој олако схваћеној обради и непредвидљиво јој узмиче, рачвајући се и распадајући по бесмишљу изван песме, дајући на знање, у сопственој охолости и самодовољности, да је сваки труд око ње беспослица и непотреба, истеривање пшенице из празне сламе.

Како Реч, умножену у безброј појмовних ознака, а измештену из свог првобитног станишта, из тачке поистовећености са Богом (У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч (Јован 1, 1), како њу, дакле, издвојити из хаоса сверечја и удомити је у песму, којој је, што је нова неповољност, једино саобразна она сила што изгони варнице из камена белутка?  — Самопрегором и подвижништвом, уз нужну скрушеност и неизбежно страхопоштовање како према именици и глаголу тако и према везнику и речци – али у срцу и из срца – можемо се умилити речима, може нам се десити да нам оне одшкрину макар једна од ко зна колико својих тајних врата, могу нам се оне, што је знак повлашћености, саучеснички указати и подарити нам тренутак узнесења у простор лебдеће поетичности, из којег је, на пример, могуће оживети мртве жетеоце, а затим их увести у поља зрелог жита, али само под условом да је „ризница“ – како вели владика Николај Велимировић – „пуна блага Божјега“ (Дивно чудо, Ваљево, 1995, 10). Тек кад се то задобије и овлада тиме, језик ће се одобровољити и песнику ће узвратити својим даровима, али искључиво у количини и вредности песниковог улога – ни за сламку више нити мање.

Песнику је, надаље, додељено, што је чин чудесне радости, да копа по задатом језику не би ли некако изнашао дубље лице Речи, не би ли и испод њеног наличја, често и наказног, угледао, закратко, завичај божанске благости и заталасане питомине неког чудесног живљења. То је час, срећан час, кад се у песми предвоји, кад се пречетвори, кад се ослободи те испусти творитељски дах у душин шар.Тад он, преображен и уздигнут у сферу са које се не види његов отпад, залебди негде у области чудесне слике Христовог Преображења (И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост (Матеј 17, 2) – И у песми се, дакле, као и у природи после Преображења, преобразе и гора и вода.

Негде дубоко у нама, у нашем унутрашњем небу, почетак је вертикале човек – Бог, а негде на средини те усправнице, на путу ка Богу, трепери песма с кореном у библијском ембриону а с листом у нашем срцу, као што, високо уздигнут изнад земаљског кала, молитвено трепери и дух манастира Жиче  — те из тог трепера изговоримо унутарњим гласом део молитвене мелодије Стефана Првовенчаног из његовог дела Житије и жизан Светог Симеона: Не забуди мене лежећа у безакоњима; не забуди мене уваљеног у тину сластну (превод Драгутина Костића), односно: Не заборави мене, који лежим у безакоњима! Не заборави мене, који се ваљам у блату сластном…! (превод Миливоја Башића).

(Што се грчка реч deisa (влага; мокрина; блато), етимолошки доводи у везу са именом Жича, изванредна је симболизација овоземаљских и небеских стања, од којих, по мери сопствених осећања, прве трпимо или не трпимо, али оне друге, патили или не патили, свакако сањамо.).

Корачај љубим ти кораке / Црвена госпођо Жичо – пева Васко Попа, а ја скромно додајем:

Нека у нама, и међу нама, буде као кад се каже Жича. Макар толико.

ЖИЧКИ ДУХОВНИ САБОР, Преображење, 1997.

Песници у Жичи, Беседе на Преображење, Народна библиотека, „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2011.

Преузето са блога Александра Мирковића: 
https://srodstvopoizboru.wordpress.com

ПАБЛО НЕРУДА, Све стазе воде ка истом циљу – пренети другима оно што јесмо

Даме и господо,

Нисам научио из књига никакав рецепт за писање песме, па ћу и ја избећи давање било каквих савета о начину и стилу који би новим песницима могли пружити макар кап некаквог увида. Када се у овом говору присећам давних догађаја, када овом приликом оживљавам незаборавни доживљај, на овом месту тако другачијем од онога, то је зато што сам током живота увек негде налазио неопходну подршку, формулу која ме је чекала – не да би била окамењена у мојим речима, него да би ме објаснила самом себи.

Током тог дугог путовања нашао сам неопходне састојке за стварање песме. Тамо сам добио прилоге од земље и од душе. Верујем да је поезија деловање, пролазно или трајно, у којем се као равноправни партнери јављају усамљеност и солидарност, осећање и чињење, близина самог себе, близина човечанства, и тајних манифестација природе. Осим тога, сматрам да је све ово садржано – човек и његова сенка, човек и његово понашање, човек и његова поезија – у све јачем осећању захедништва, у напору који ће увек окупљати стварност и снове у нама, јер управо тиме их поезија спаја и преплиће. Стога кажем да не знам, после толико година, да ли су лекције које сам научио прелазећи опасну реку, плешући око воловске лобање, купајући се у благотворној води са највиших врхова – не знам да ли су те лекције извирале из мене како би биле пренесене многим другима или је сто све била порука коју су ми други слали као захтев или оптужбу. Не знам да ли сам то искусио или сам га створио, не знам да ли је то била истина или поезија, нешто пролазно или трајно, песме које сам искусио у том часу, искуства која сам касније преточио у стихове.

Из свега овог, пријатељи, израста увид који песник мора да стекне кроз друге људе. Нема несавладиве усамљености. Све стазе воде ка истом циљу: пренети другима то што јесмо. А морамо проћи кроз усамљеност и тешкоће, издвојеност и тишину, како бисмо могли да посегнемо ка оном зачараном месту где ћемо неспретно плесати и певати своју жалобну песму – али у том плесу и у тој песми испуњавају се и најдревнији ритуали наше савести, у свести о људскости и у вери о заједничкој судбини.

Чињеница је да, иако ме неки, или многи, сматрају секташем коме је забрањено да заузме место за заједничким столом пријатељства и одговорности, ја не желим да се браним, јер верујем да ни оптужбе ни одбрана нису задаци песника... Сматрам да непријатељи поезије не могу да се нађу међу онима који се поезијом баве или је чувају, него само у недостатку склада код песника. Зато ниједан песник нема иоле значајног непријатеља осим сопствене неспособности да га разуме чак и последњи заборављени и израбљени савременик, и то важи за сва раздобља и за све земље.

Песник није „мали бог“. Не, није он „мали бог“. Није га нека мистична судбина издвојила од оних који се баве другим занатима. Често сам виђао да је најбољи песник онај који нам припрема хлеб наш насушни; најближи пекар који и не замишља да је бог. Он обавља свој величанствени и скромни посао мешења векне, ставља је у пећ, пече је до златне боје и предаје нам хлеб наш насушни као своју дужност према заједници. Ако песник успе да постигне ту једноставну свест, и она ће се претворити у елемент огромне активности, у једноставну или сложену структуру од које се састоји изградња заједнице, промена услова који окружују човечанство, у предају производа човечанства: хлеба, истине, вина снова. Ако се песник придружи овој никада незавршеној борби, пружи руке свакоме као свој део овог подухвата, онда он мора учествовати, и учествоваће, у зноју, хлебу, вину, у општем сну човечанства. Само на овај незаменљиви начин, да будемо обични људи, можемо вратити поезији моћну ширину која јој је мало-по-мало одузимана у сваком раздобљу, као што се и ми помало умањујемо у сваком раздобљу.

П. Неруда, „Ка величанственом граду“ (одломак из говора приликом доделе Нобелове награде, 1971), Најлепше беседе књижевника нобеловаца (избор Јован Радуловић), Евро, Београд, 2005.