КОНСТАНТИН КАВАФИ, Прва степеница

Теокриту се жалио

једног дана млади песник Еумен.

„Две ће године како пишем,

а само сам једну идилу саставио.

То је моје једино целовито дело.

Високо је, видим, на жалост,

врло високо степениште Поезије;

а с ове прве степенице где сам сада

никад се нећу успети несрећник.“

Рече Теокрит:

„Те су речи

неприличне и хуљење.

Макар и да јеси на првој степеници, треба

да будеш поносан и срећан.

То докле си стигао – није мало,

то што си постигао – слава је велика.

Јер већ и та прва степеница

много је од обичног света удаљена.

На степеницу ту да закорачиш,

треба да пуноправан грађанин

постанеш у граду мисли.

А тешко је у томе граду

и ретко бива да те прихвате за суграђана.

На његовом ћеш тргу затећи законодавце

којима се не подсмева ниједан авантуриста.

То докле си стигао – није мало.

То што си постигао – слава је велика."

КОНСТАНТИН КАВАФИ, Оно што можеш

Ако баш не можеш од свог живота да учиниш

оно што хоћеш,

покушај бар да постигнеш

оно што можеш: не унижавај га

пречестим дружењем са светом,

силним изласцима и разговорима.

Не унижавај га разбацивањем,

честим развлачењем и излагањем

свакодневној глупости

веза и сусрета

да не постане досадан као да је туђ.

 

Превод: Ксенија Марицки Гађански

КОНСТАНТИН КАВАФИ, Итака

Када кренеш на пут за Итаку

зажели да дуг то буде пут,

потхвата пун, опасности и сазнања.

Лестригонаца, Киклопа

и срдитог Посејдона не плаши се!

На такве никада наићи нећеш

све док мисао је твоја узвишена

и док бирана се осећања тичу твога духа и твог тела.

Нити Лестригонце, нит Киклопа

нити дивљег Посејдона ти сусрести нећеш

ако не носиш их у самоме себи

и ако их душа твоја не износи преда те.

Зажели да дуг буде то пут

свитања летњих пун

у која ћеш – колике ли радости – 

улазит у луке први пут виђене.

Пред феничким застани тезгама

и снабди се финим стварчицама:

седефом, кораљом, амбром, слоновачом;

узми сваковрсних разблудних мириса,

што више управо раскошних мириса.

Пођи у многе градове мисирске

да учиш, и да поучиш се код мудраца њиних.

И на уму увек Итаку задржи.

Стићи на њу твоја је судбина.

Ал' нипошто не жури на том путу.

Боље нека много година потраје

да на оток пристанеш ко старац

богат оним што на путу стекао си

не очекујући да Итака богатство ти дадне.

Она ти је дала дивно путовање.

Без ње не би ни кренуо на пут.

Но ништа ти више она нема дати.

А ако је сиромашном нађеш, знај преварила те није.

Мудар каквим си постао и с толиким искуствима

схватићеш већ што Итаке значе.