БОШКО ПЕТРОВИЋ, Рука

Пренут у ноћи

једном пажљивом руком, будно спуштеном

на рамена,

напуштам вреву снова, стаклено

прибран. На нејасној линији ноћи

стоји, међутим, све што сам оставио

прешавши

немирну реку свог тела: поприште

одакле још допиру гласови. Стоји, ипак,

тај свет: звиждук позне железнице, капање олука,

лавеж, моје ствари; и још много шта:

најразличитији

облици у простору. Ипак, не тај свет, мој,

свет мога знања, тешког од мене. Него,

издељено у посебне целине, стадо

некаквих животиња, покрета савршено ми

непознатих даха хладног.

Познајем

само тог из ког се пренух,

са бучним вашаром снова преко

реке. Тог који нисам. Ја не ја,

стаклено прибран, чист, миран од себе. И сам

целина, и сам непојмљив као оне, и сам, најзад,

несвестан силе и пута свога следећег покрета.

А ипак: пун неког великог и лаког знања!

Каква рука, пажљиво спуштена

на рамена.

БОШКО ПЕТРОВИЋ, „Писање је освешћивање"

-                                -  Шта за вас значи писање?

- Писање, кад га је једном почео практиковати, и ако га оно задовољава, доводи човека у положај коме се није надао, пред нове изгледе такође, пред могућности којих захтеве ко зна да ли ће моћи задовољити. То су разноврсности које човек није кадар ни обухватити погледом све, разноврсности ближе, даље и све даље; и он се од једне креће ка другој, трећој, као на путовању које, међутим, није праволинијско; а на којем ко зна да ли ће досећи сврху – ону коју он и не види, али које, по логици ствари, мора бити. Питање, исто тако, да ли ће и хтети, тј. моћи, – јер у овом послу , хтети и моћи, или обратно, изванредно су истоветни. – Али оставимо то сада некој другој прилици и теорији.

Можда би се могло рећи да је свему у основи оно што, засада још увек тражећи праву реч, називам освешћивањем, а што, опет, није ствар нимало тајанствена. Забележите, ако и не водите дневник, нешто из свог данашњег дана па прочитајте то сутра: видећете како је тај протекли дан, и ви онолико у њему, добио некакав облик који незабележени дани немају. То је писање, или још тачније, то је већ сама реч, и изговорена, по оној изредној Његошевој примедби у Шћепану Малом, а о правом значењу и значају битке на Цареву Лазу, које је још несвесно учесницима:

Јошт не знате шта сте урадили

Док чујете од вјешта гуслара.

Писање је схватање доживљаја у свету, и света око њега, а одређивањем себе према њима; одређивањем које има атрибуте практичног и неопозивог чина. И које је најбоље ако је изведено лако и одлучно, секом оштрог мача (али како је то ретко и тешко!) Писање је такво освешћивање или схватање свега онога што се у њ ставља, заједно са писцем, чија је плашљива сенка свеукупна његова истока, ипак.

         То је писање. Као што се назире, пишућему је оно пре свега обликовање његовог лика у свету неких трајнијих закона. Оно је његово налажење и сналажење, и то не само духовно него и физичко што је изванредна и неочекивана последица безазленог и једноставног чина исписивања речи по хартији, и истовремено потпун доказ његове материјалне тежине. Рилке је њоме – сасвим логично баш он –а заокупљен пре свега. За потребу писања он каже да је она само једна, било да изгледа духовна или телесна; јер и духовно стварање потиче од физичкога, исте је природе с њим и као неко тише је, усхићеније и вечније понављање телеснога сладострашћа.

         То значи и тако делује писање, и уколико је он њиме више тако ангажован, утолико оно писцу више значи и на читаоца више делује. Степени снаге ангажмана могу при томе бити, и јесу, различити, њихово трајање такође. Али као чињеница, оно постоји код свих и код свих значи исто. Писцу, писање је пре свега, у корену, самоналажење у свету који му је дат. Оно пак што бива даље, све мање је једино у његовој руци.

Б. Петровић, Усмена реч, Матица српска, Нови Сад, 1991. 

БОШКО ПЕТРОВИЋ, Пртљаг прошлости

Наш живот, дакле, и оно што нам се збива, то је наше време, али и оно сваким даном све даље у будућности. Мало ми ту, онда, маримо и за оно што је било јуче а камоли за оно што је још даље. Па ипак, макар то и не знали, оно што се десило у прошлости, не престаје да постоји у садашњости, и не само да се манифестује у разговорима и асоцијацијама – то је најмање – него се основне покретачке силе, невоље, намере, тежње, питања из прошлости јављају и данас. Исте, мада у новом облику. Живећи на изглед потпуно самостално свој данашњи дан, ми вучемо за њим читав пртљаг прошлих дана, подводни део ледене санте. Тај се део не види, али он зато ништа мање не постоји.  

Бошко Петровић, Усмена реч, Матица српска, Нови Сад, 1991.

БОШКО ПЕТРОВИЋ, Лични апсолут

Сваки песнички опус, наиме, по једна је, неретко страшна, лична судбина, судбоносна верност веома личном апсолуту. Читајући своје стихове, и кад се можебити осмехнем нечему већ давноме, буде то само тренутак. Осмех се канда више односи на оно како сам шта рекао, више на начин, него на доживљај. Мало заставши, враћам му се, или се он враћа себи, и све је, ма како давно и далеко опет ту.

Бошко Петровић, Усмена реч, Матица српска, Нови Сад, 1991.

БОШКО ПЕТРОВИЋ, Превођење

Превођење, то је истраживачка експедиција, не само у страни језик и туђе земље него у други козмос. Зато оно и није лако. Оно тражи – прво – и физички напор. Али, оно – и то је друго – пружа задовољство од откривања и открића. Врло обична и проста ствар покаже се, одједном, врло сложена и необична. Видите, то је друга страна Месеца; сасвим онако као што говори Шопенхауер о користи од познавања више језика. Треће, упознавање свог језика; који – као што нажалост немамо прилике да се свакодневно уверавамо – не значи и да знамо само зато што је наш. Приморани да на њему формулишемо нешто друго и ново, не његово, ми у њ улазимо на начин одговоран и веома озбиљан. Чак и више. У тренуцима човек се ухвати како чини ништа мање него извлачи, исцртава, или само додирује профил свог народа сучељен са новим, непознатим – готово са судбином.

И то, не патетично.

Бошко Петровић, Усмена реч, Матица српска, Нови Сад, 1991.