МАРГЕРИТ ЈУРСЕНАР, О теорији додира

Понекад сам сањао о томе да изградим систем људског сазнања саздан на еротичном, једну теорију додира, где би се тајна и достојанство оног другог састојали баш у том пружању подршке неког другог света нашем Ја. Уживање и у тој филозофији био би један потпунији, али и посебнији облик прилажења Другом, још један начин у служби сазнавања онога што нисам ја. И у најмање чулним сусретима ипак се доживљај или радња довршавају додиром (...) Такви најмањи и најповршнији додири са већином бића довољни су за нашу жељу, чак је и превазилазе. Ако јачају, онда се множе око једног јединог створа док га целог не обавију, ако сваки делић тела има за нас исто толико потресних значења колико и црте једног лица; кад једно једино биће, уместо да у нама изазове, у најбољем случају, раздраженост, задовољство или досаду, почиње да нас опседа као музика или нас мучи као проблем, ако са периферије нашег света доспе у његово средише и постане најзад неопходније но што смо ми сами себи, онда се догоди то неочекивано чудо, где ја пре видим најезду духа на пут но просту игру пути.

М. Јурсенар, Хадријанови мемоари, превела Иванка Павловић, Нолит, Београд, 1983. стр. 26.

МАРГЕРИТ ЈУРСЕНАР, И признајем да се разум збуњује пред самим чудом љубави...

Повероваћу у то сврставање љубави међу чисто физичка уживања (уколико таква уопште постоје) онда када будем видео гурмана како јеца од среће над омиљеним јелом као што љубавник јеца на младом рамену. Од свих наших игара ова једино може да потресе душу и једина је у којој се играч обавезно препушта телесном делиријуму. Није неопходно да се онај који пије одрекне разума, али љубавник хладне главе није до краја одан свом богу.

(...)

И признајем да се разум збуњује пред самим чудом љубави, чудном опсесијом кад та иста пут – о којој се тако мало старамо кад представља наше сопствено тело, бринући се само да је оперемо, исхранимо и, ако је могуће, да је спречимо да нас боли – може да изазове у нама такву страст за миловањцм само зато што је оживљава нека друга, туђа индивидуалност, различита од наше и представља извесне линије лепоте, у чему се, уосталом, ни најбољи суци не слажу. Овде људска логика подбацује као и у откривању Тајни. Народна традиција се ту није преварила, јер у љубави увек види неки облик иницијације, једну од додирних тачака тајне и светиње. Чулно искуство се пореди са Тајнама утолико пре што први додир код неупућеног оставља утисак обреда, мање–више страшног, срамно далеког од присних радњи спавања, пијења и једења, предмет шале, стида или ужаса. Као и игра или лудило Корибанта, наша нас љубав одвлачи у један други свет, где нам је иначе забрањен приступ и где престајемо да се сналазимо чим жар угасне и уживање се расплине. Прикован за вољено тело као распет на крст сазнао сам неколико тајни живота, које већ бледе у мом сећању, као што се у складу са том истом законитошћу болесник на путу оздрављења не сналази у тајанственим истинама своје болести, затвореник пуштен на слободу заборавља своје мучење, а отрежњени победник своју славу.

М. Јурсенар, Хадријанови мемоари, превела Иванка Павловић, Нолит, Београд, 1983. стр. 24-26.

МАРГЕРИТ ЈУРСЕНАР, Поетика снова

„Сваки спавач је Нарцис који се бруси и  ослушкује на полеђини 

космичког огледала“

Желела бих да испричам неколико снова који снажно узнемирују или охрабрују једно биће које је много сањало. Од ране младости (осим два или три изузетка, уопште се не сећам својих снова из детињства) моје ноћи пратило је десетак снова, узнемирујућих или милостивих, препознатљивих попут музичких мотива и баш попут њих подложних безбројним варијацијама. У јасно подвојеној породици ови снови су се опет делили по групама. Појава једне исте личности, једног истог предмета, детаља неког предмета, једног истог узбуђења у мојој уснулој глави омогућавала ми је да упамтим те ноћне пределе у које су ме већ раније одводили моји снови, а нисам била сигурна да ћу их икада наново видети.

Постоје у пределима снова успомене у којима доминира личност мог мртвог оца; постоји круг снова о амбицији и поносу кроз који сам прошла у ноћима када сам имала двадесет година; кругови страха, најгори од свих, настањени чудовиштима, затворима, губавцима, змајевима, ишчупаним срцима, али који ме походе ређе него пре, јер с временом страх одлази од нас баш као и нада и старимо ослобођени попут сиромаха који се не боје да ће им неко украсти њихову беду. Постоји круг испуњен лутањима у коме настојим да дотакнем сенку једне ишчезле жене која се претворила у фантома; постоји круг смрти испуњен вртовима који заправо обједињује све друге јер не можемо ни да сневамо дубоко, а да се не загњуримо у то велико црно ништавило; постоји круг о црквама у којима непрестано лебди једна катедрала величанствена и смирујућа попут гроба. Једном је то тамна црква виђена изнутра, испуњена светлуцањем свеца и пуна тишине која подсећа на свечану музику; понекад је виђена извана и њена врата одбијају да се отворе пред уморним ходочасником који нема неопходни кључ да би ушао у њену таму. Постоје снови о звезданој ноћи и вртлозима земље и тела; постоје снови о језеру, један плави сан који се спушта до детињства и једини који се понавља из године у годину не подлежући променама. Постоје снови о љубави које не бих желела да оптерећујем непотребним коментарима, јер су једини тумачи ових осећања оргуље и чело. Снови су се ипак између себе повезивали; снови о амбицији, љубави или смрти често су се смештали у унутрашњост катедрале као и сан о језеру, који је исто тако испуњен побожним страхом. Сневам један сан испуњен нежном срећом, препознатљив по томе што се увек дешава под куполом ружичастог неба, а има један сан апсолутне среће који сам сањала само једном и где се дешава само једно незаборавно плаветнило.

(...)

Казати да се сневач служи својим сновима да би нешто рекао, значи апсолутно довести у сумњу судбински део снова. Аутор префињених снова такође је заточен у свом унутарњем небу попут шкртице који сања како му се разбија чинија; али што се више дижемо Јаковљевим лествама, по којима се људи пењу и спуштају, слобода и фаталност се преливају једно у друго и формирају чврсто оно што називамо судбином. Један писац, који је у току тридесет година пажљиво пратио своје снове са великом знатижељом и луцидношћу, признао ми је да је успео, захваљујући властитом напору, да се спасе кошмарних снова. Кошмари су се преображавали, завршавали су се срећно, очигледно зато што је човек поседовао фантастичну снагу да порази спољашњу судбину, што је сигурно привилегија бића која чврсто држе своју судбину у својим рукама. Дар снова као и дар наслућивања нема ничег заједничког са снагом интелигенције и један изузетно генијалан човек може да буде прави идиот у својим сновима. И, насупрот томе, извесне наклоности ка мистичном, извесна одрицања, извесне претече атмосфере пуне дубоког бола као и велике усамљености, погодују настанку халуцинантних снова. Из властитог искуства знам да се проценат изломљених и ситничавих снова смањује код оних који се труде да ситним недаћама свакодневног живота супротставе брану мудрости. Као што се каже да је после четрдесет година човек одговоран за своје лице, а сигурно и за своју судбину, може се исто тако рећи да су зрело доба и старост одговорни за своје снове.

(...)

Једно префињено персијско веровање каже да сваки долазак људског бића на свет одговара рођењу једног бића које припада раси Духова, који се не умножавају осим као човеков одраз. Та бића нису ни наши чувари, ни наше утваре, ни наши двојници у окултном значењу речи, него један вид одраза који шаљемо у непознато. Када човеково дете плаче у колевци, то га његов бестелесни брат чупа за косу: ако се смеје анђелима, то му његов бајковити брат прича шале. Немоћ женска објашњава љубомором тих бестелесних бића, која завиде људима на привилегији љубави. Ето, зато је, да би се избегла њихова зловоља, мудро оставити упаљено светло уз узглавље младих супружника. И, коначно када умре човек или жена, народ духова долази да тражи тело свог земаљског брата или сестре да би их сахранио на небу. Сваки пут кад размишљам о том веровању, које људском животу даје лепоту дворца који се огледа у језеру и док његов одраз трепери као од неке мистерије које не би било без њих, као да се њихова слика огледа у њима, кажем себи да и узнемирени предели снова припадају можда том истом свету бајки, сенки и обмана, огледала и пустиње. Није довољно истакнуто да је у популарним књигама за гатање свет симбола увек обрнут, као што су и творци наивних сановника збуњени што треба да тумаче вештачки свет изокренут игром огледала. Огледало исправља слику, деформише је или преокреће – те три могућности одговарају трима врстама снова. Лепи снови који враћају реалности свој блистави идеал; кошмари који нам шаљу гротескну слику нашег властитог живота, колико гротексну толико и застрашујућу управо што је гротексна и, на крају, снови у којима изокренути симболи служе да заварају истине, тајне и опоре, отприлике као што је изокренуто писмо помогло Леонарду да Винчију да се спасе ломаче. Сваки спавач је Нарцис који се бруси и ослушкује на полеђини космичког огледала. Дух човека који не сања не мора бити ни сиромашнији ни ускогруднији од оног који сања, једноставно од подсећа на собу у којој нема те чаробне увале огледала.

(...)

Као и сав свет и ја сам често сневала да једнога дана напишем књигу личних успомена. Неколико препрека, разумљивих сваком нормалном човеку, спречиле су ме да остварим овај пројекат, који би само најјача и најчвршћа душа могла извести без лажи. Објављивање овог избора који следи, далеко је лакше и то ме оправдава пред самом собом, што сам се дрзнула да изложим светлости дана ових неколико епизода из Мемоара мог сањаног живота.

М. Јурсенар, „Поетика снова“, предговор књизи Снови и судбине, превела с француског Војка Смиљанић Дикић, "Плави јахач", Београд, 2004.

МАРГЕРИТ ЈУРСЕНАР, "Луд од радости!" - Требало би рећи: "Мудар од бола"

 Надам се да ова књига никад неће бити читана.

*

Међу нама је више од љубави: саучесништво.

*

Кад си одсутан, твоја се фигура шири дотле да испуњава васељену. Прелазиш у флуидно стање, стање утвара. Кад си присутан, она се згушњава; домашаш концентрације најтежих метала, иридијума, живе. Умирем од тог терета кад ми падне на срце.

*

Усамљеност... Не верујем као што они верују, не живим као што они живе, не волим као што они воле... Умрећу као што они умиру.

*

Никада нећу бити побеђена. Бићу побеђена једино побеђујући. Свака осујећена замка затвара ме у љубав која ће најзад бити мој гроб, живот ћу завршити у тамници сазданој од победа. Једино пораз открива кључеве, отвара врата. Да би домашила бегунца, смрт мора да се покрене, да изгуби своју непомичност која нас наводи да у њој препознајемо круту супротност животу. Она нам пружа крај лабуда погођеног у пуном лету, крај Ахила уловљеног за косу због ко зна којег мрачног Разлога. Као за жену угушену на трену своје куће у Помпејима, смрт само продужава у други свет ходније бекства. Моја ће ми смрт бити од камена. Познајем мостиће, покретне мостове, клопке, све поткопе Судбине. Ту се не могу изгубити. Да би ме убила, смрти је неопходно моје саучесништво.

*

Нема несрећне љубави: поседује се само оно што се не поседује. Нема срећне љубави: оно што се поседује, то се не поседује више.

*

Немам се чега бојати. Дотакла сам дно. Од твог срца не могу пасти ниже.

*

Где да нађем спас? Испуњаваш свет. Побећи ти могу само у тебе.

*

Узалуд се мењам: моја коб се не мења. Свака фигура може да буде уписана унутар једног круга.

*

Не дати се више, то значи дати се још. Жртвовати се.

*

Злочин је лудака у томе да он себе претпоставља. Ово богохулно самоистицање ми је гнусно код оних који убијају, а ужасава ме код оних који воле. За те је тврдице вољени створ још само златник око којег грче прсте. Он није ништа до бог: једва нека ствар. Опирем се да те претворим у предмет, ма био то и Вољени Предмет.

*

Могао би у једном једином комаду да се срушиш у ништавило куда одлазе мртви: утешила бих се ако би ми завештао своје руке, без тебе, необјашњиве попут руку мермерних богова прометнутих  у прах и креч њиховог сопственог гроба. Оне би надживеле твоје чинове, надживеле јадна тела која су миловале. Између ствари и тебе, не би више служиле као посреднице: саме би биле преточене у ствари. Поново чедне пошто ти више не би био ту да их учиниш својим саучесницама, тужне попут хртвова без господара, збуњене попут арханђела којима ниједан бог више не издаје наредбе, твоје залудне руке почивале би на коленима таме. Твоје отворене руке, немоћне да пруже или узму икакву радост, оставиле би ме да паднем попут сломљене лутке. У висини њиховог чланка целивам те равнодушне рукекоје твоја воља више не истрже из мојих; милујем плаву артерију, стуб крви која је негда непрестано попут изворске бујице текла из тла твога срца. С кратким задовољним јецајима полажем главу као дете међу те дланове пуне звезда, крстова, понора за оно што је била моја судбина.

*

Волети затворених очију, то је волети као слепац. Волети отворених очију, то је можда волети као лудак: избезумљено прихватати. Волим те као лудакиња.

*

У све догађаје живота ступа се девичански чисто. Плашим се да се у њима нећу снаћи са својим Болом.

*

Бог који хоће да живим наложио ти је да ме више не волиш. Не подносим баш срећу. Недостатак навике. У твоме наручју могла бих само умрети.

*

Познавала сам увек само обожавање или раскалашност... Шта то казује? Познавала сам увек само обожавање или самилост.

*

Када губим све остаје ми Бог. Ако изгубим Бога, поново налазим тебе. Не може се истовремено имати неизмерна ноћ и сунце.

*

Нећу пасти. Стижем до средишта. Слушам откуцавање незнано којег божанског часовника кроз танку телесну преграду живота испуњеног крвљу, дрхтајима и даховима. Близу сам тајанственом језгру ствари као што смо ноћу понекад близу неком срцу.

*

Када те поново видим, све изнова постаје прозрачно. Пристајем да патим.

*

А ти одлазиш? Ти одлазиш?... Не, ти не одлазиш: ја те чувам... У рукама ми остављаш своју душу попут неког огртача.

*

Боже мој, предајем своје тело у твоје руке.

*

Каже се: луд од радости. Требало би рећи: мудар од бола.

*

Поседовати је иста ствар што и спознавати: Свето писмо има увек право. Љубав је чаробница: познаје тајне; она је рашљарка: познаје изворе. Равнодушност је ћорава; мржња је слепа; оне посрћу једна уз другу у јарак презира. Равнодушност ниподаштава; љубав зна; она сриче пут. Треба уживати у некоме бићу да би се имала прилика да се оно посматра наго. Било је потребно да те волим да бих разумека како је најосредњија или најгора од личности људских достојна да тамо горе надахне вечито жртвовање Бога.

*

Томе је шест дана, томе је шест месеци, томе је било шест година, то ће бити за шест векова... Ах, умрети да би се зауставило време!...

*

Љубав је казна. Кажњени смо што нисмо могли да останемо сами.
        *

Треба волети неко биће да бисмо се изложили опасности да због тога патимо. Треба те много волети да бих остала способна да те одболујем.

*

Не могу да одолим да у својој љубави не видим неки истанчани облик разврата, смицалицу да ми прође Време, да се ратосиљам Времена. Задовољство изводи усред неба принудно слетање, у буци мотора помахниталог од последњих трзаја срца. Молитва нас пење у лебдећи лет; душа за собом повлачи тело у вазнесењу љубави. Да би вазнесење било могућно, неопходан је неки бог. Ти имаш тачно онолико лепоте, заслепљености и захтева колико је довољно да би оличавао Свемогућег. Од тебе сам у недостатку бољег направила кључ свог свемирског свода.

*

Духа? У боли? Много је соли у сузама.

*

Престати да будеш вољена, то значи постати невидљива. Не запажаш више да имам тело.

*

Између смрти и нас, понекад је само танушност једног јединог бића. Кад се то биће уклони, остаће једино смрт.

*

Како би било отужно бити срећан.

*

Сваку од својих склоности дуговала сам утицају случајних пријатеља, као да сам свет могла да прихватим само посредством људских руку. Од Хијакинта ми је склоност према цвећу, од Филипа склоност према путовањима, од Целеста склоност према лекарству, од Алексиса склоност према чипкама. Од тебе, зашто не, склоност према смрти?

*

Нећу се убити. Мртве брзо заборављају.

*

Срећа се гради само на темељима очаја. Верујем да ћу моћи почети са грађењем.

*

Нека нико не буде оптужен за мој живот.

*

Није у питању самоубиство. У питању је само да се потуче рекорд.

М. Јурсенар, Ватре (одломци), с француског превео Јовица Аћин, „Рад“, Београд, 2001. 

МАРГЕРИТ ЈУРСЕНАР, Дух и бол

"Духа? У боли? Много је соли у сузама."

М. Јурсенар, Ватре, с француског превео Јовица Аћин, "Рад", Београд, 2001.

МАРГЕРИТ ЈУРСЕНАР, Снови и судбине

Постоје снови и постоје судбине: мене нарочито интересују тренуци где се судбина исказује преко снова.