Бранислав Петровић, НЕ УМЕМ ДА ЖИВИМ

 

Не умем да живим а живи ми се.

Кад умрем, родићу се, чини ми се.

О, боже, боже, шта учини твој син?

Ти му даде лиру, он је окачи о клин.

И јаукну страшно, ко нико пре њега,

Одричући се и песме и себе и свега.

Србија је земља у којој за пића

Песнике туку за нова открића.

Кад постигнем циљ и доспем у тмину,

Нек се зна да нисам имʼо отаџбину.

Време је свемоћно, оно звезде меље,

Да се зна да нисам имʼо родитеље.

Па и мајку своју, најсветију зору,

Сам сам измислио као метафору.

Мајку, то сазвежђе што кроз бескрај броди,

Дуго сам молио да ме живог роди.

И родила ме живог ко жаруљу,

Ал ме без оружја пустила у руљу.

И будући да сам први пут ван тмине,

Не умедох да се браним од светине.

 

И дотле је дошло, о, мајко, опрости,

Враћам се натраг у тебе кроз кости.

Само сазвежђа мудра памте у свом сјају

Како ми је било тесно у бескрају.

Божидар Кнежевић, О ПРАВОЈ ФИЛОСОФИЈИ ЖИВОТА

 

Од свега што човек добија на дар од Бога и  што сам може стећи, најограниченију количину капитала има у времену. Само време, од свега онога чиме човек може располагати, јесте одређена и ограничена количина; све друго, знање и положај, наука и богатство – нису тако одређених граница. Стога мудро располагање временом јесте основ све мудрости и живота; уштеда времена јесте основна уштеда на којој почивају све друге уштеде и тековине човекове.

*

Права је философија живота сматрати сваки дан као целину, и то целину једног слова у речи и књизи. Сваки дан радити оно што ће се увек радити, и ниједног дана не радити оно што не треба никад радити. Само тако се може постићи онај прави, природни а свесни континуитет и чврста веза у једном животу колевке с гробом. Само тако живот добија неког извесног смисла; само тако човек може створити од себе неку вредност. Отуд је живот већине људи без смисла; у књизи живота њихова многи су листови исцепани или измрљани, јер о многим данима није вођено рачуна. Човек рачуна обично на године, месеце, а не види да је све то састављено из дана.

Божидар Кнежевић, приредио Саша Радојчић, Десет векова српске књижевности, књига 118, Издавачки центар Матице српске, Нови Сад, 2018, стр. 146.