ЧЕСЛАВ МИЛОШ, Раздаљина

На извесној раздаљини идем за Тобом, стидећи се да

приђем ближе.

Мада си ме изабрао за радника Твог винограда, и

мада сам муљао грожђе Твога гнева.

Сваком према његовој природи, оно што је крхко не

треба увек да буде излечено.

Чак не знам је ли могуће бити слободан, јер сам се

трудио против своје воље.

Ухваћен за врат, као дечачић који удара ногама и

гризе.

Док га не посаде да учи и нареде му да пише слова.

Хтео сам да будем исти као сви, а добио сам

горчину издвојености.

Мислио сам да ћу бити међу једнакима, а пробудио

сам се туђ.

Посматрајући обичаје, као да сам овамо стигао из

другог времена,

Крив због одвојености од заједнице у обреду.

Толико је много добрих и праведних, с највише права

они су били позвани.

Куда год ступао по земљи, иду тамо и прате Те.

Можда је истина да сам Те у тајности волео.

Али без велике наде да ћу бити крај Тебе као они.

1980.

Ч. Милош, Химна о перли, са пољског превео Петар Вујичић, Народна књига, Београд, 1985. 

ЧЕСЛАВ МИЛОШ, Кутија

Тајна сваког живота

у црној кутији закључаној бнојчаном бравом,

оплетеној коренима храста,

лежи до судњег дана

у шуми пуној рике невероватних животиња

и праскања електричних пражњења.

1978.

Ч. Милош, Химна о перли, са пољског превео Петар Вујичић, Народна књига, Београд, 1985. 

ЧЕСЛАВ МИЛОШ, Пред величанством

Горко је Бога у несрећи хвалити, мислећи да није

спасао, мада је могао.

Јеховин анђео није дотакао капке човека кога

држим за руку, ја, сведок безвољни патње без

кривице.

Несаслушана је молитва његова и моја.

Несаслушана молба: удари у мене

а њему у замену дај свакодневни живот.

Ходницима болничким иде слабо људско смиловање,

које је као једва ојужена зима.

А ја ко сам, следбеник што игра пред Величанством?

1978.

Ч. Милош, Химна о перли, са пољског превео Петар Вујичић, Народна књига, Београд, 1985. 

ЧЕСЛАВ МИЛОШ, Шта сам научио од Жане Херш

1. Да је разум велики дар божији и да треба веровати у његову способност познавања света.

2. Да су варали они који су подривали поверење у разум, наводећи од чега он зависи: од борбе класâ, од либида, од снаге воље.

3. Да треба да будемо свесни своје затворености у кругу сопствених доживљаја, ипак, не зато да бисмо сводили стварност на снове и привиђења свог ума.

4. Да је истинољубивост доказ слободе, а по лажи се препознаје  ропство.

5. Да је први став према бићу поштовање, зато треба избегавати друштво особâ које понижавају живот својим сарказмом и хвале ништавило.

6. Да, макар нас оптуживали за ароганцију, у духовном животу обавезује начело строге хијерархиије.

7. Да је рђава страст интелектуалаца двадесетог века била „баратин“ или неодговорно блебетање.

8. Да у хијерархији људских радњи уметност стоји изнад филозофије, али лоша филозофија може да поквари уметност.

9. Да постоји објективна истина, значи, да је од две опречне тврдње једна истинита, друга лажна, с изузетком одређених случајева, кад је одржавање противуречности дозвољено.

10. Да смо, без обзира на судбину верских исповести, дужни да сачувамо „филозофску веру“, односно, веру у трансценденцију,  као битну одлику наше људскости.

11. Да време искључује и осуђује на заборав само она дела наших руку и ума које ће се показати као некорисна у подизању, из века у век, велике зграде цивилизације.

12. Да у свом животу не смемо да се предајемо очајању због својих грешака и грехова, јер прошлост није затворена и добија смисао који јој дају наша каснија дела.

Чеслав Милош, Други простор, превела: Љ. Росић