Кроз толʼко
си обличја лутô,
кроз Ја и
Ми и Ти,
алʼ вечно и
патио љуто:
рад чега
све се то зби?
Дечије
питање то је.
Тек позно
ти продре у свест:
подноси морање
своје –
смисао,
страст илʼ вест –
као из ко
зна које
даљине заповест.
Снег, руже
илʼ морска ширина –
повену све
што цва,
две ствари
тек има: празнина
и жигосано
Ја.
Бранимир
Живојиновић, Са врхова светске лирике
(препеви), СКЗ, Београд, 2006.
