Пред жанровски разноврсним
и обимним опусом једног књижевника
критичар/ тумач изабраног дела тог писца редовно се налази пред истом дилемом:
дилемом оправданости тумачења само једног дела изван контекста који чини његов
целокупан опус, односно, пред питањем: да ли је у том делу писац сав, сви
елементи његове поетике, оно најбоље од њега? Досадашња књижевна критика је,
бавећи се различитим сегментима књижевног света Драгана Лакићевића, и песничког
и прозног, овог књижевника већ сврстала у ред оних који се огледају у
различитим поетикама, поступцима, идејама и облицима. И сâм Лакићевић каже да
припада „оној врсти писаца који имају сто прича или сто књига“, али да такође „поштује
и оне који целог живота пишу само једну књигу“. [1]
Јер, и једнима и другима циљ је исти – написати књигу која би требало да се
памти толико и разуме тако да ће бити „свачија“[2].
Када писац, у свом вишедеценијском животном и стваралачком труду, дође до такве
књиге, заврши је и стави пред суд читалаца и тумача, онда оправданост „читања
писца“ кроз једно његово остварење постаје сасвим аргументована. Таква свачија
или општа, унивезална књига – књига универзалних вредности и порука – постаје
вредност и у односу на оно што јој је претходило, али и вредност по себи, као
дело које постаје, на одређен начин, лична карта једног писца.
Роман Замак: фантазмагорија Драгана
Лакићевића је књига која у опусу овог песника, приповедача, публицисте,
критичара, уредника, човека коме је, како сам каже, књига – религија,
заузима управо такво истакнуто место, будући да по тематици и проблематици, по
особеном приповедачком поступку и универзалности и актуелности (књижевних и некњижевних)
порука, симболичким слојевима и алегоријским значењима, надилази препознатљив
реалистички поступак његових прича и романа и садржински разнолик
тематко-мотивски комплекс, али притом не искључује теме, мотиве и феномене који
су и раније заокупљали његову пажњу и стваралачку креативност. У њих пре свега
спадају оне теме које су везане за статус писца у друштву, његову
слободу и ограничења у систему епохе и друштва којем припада, његове
амбиције, однос према књижевним наградама, националном идентитету,
прошлости, историји и традицији, затим однос
књижевности и политике,
поезије и прозе, схватање сврховитости и смисла књижевне
критике на крају 20. века и изнад свих – питање одговорности писца,
личне колико и националне. Отуда је упутно о овом роману говорити
полазећи и од ауторових (ауто)поетичких ставова изречених експлицитно (у
различитим интервјуима, пригодиним говорима и сл.) и имплицитно (у бројним
приповеткама и стиховима).
Опредељујући се (поднасловом: фантазмагорија)
да природу своје приповести одреди и као нешто фантастично, измишљено, одсањано
и/или нешто настало у стваралачком магновењу, писац читаоцу латентно сугерише и
могућност вишеструког и вишеслојног читања, односно значења, као и идеју да у
свету, па и свету књижевности, није све очигледно и сагледиво на први
поглед, већ да испод видљивих облика и релација, пулсира један другачији
живот, који је све, само не идеалистички, духован и, у крајњем – моралан. Због
тога би најпре требало кренути од раније изреченог Лакићевићевог схватања књижевности
као паралелног света, као врсте живота, која има много лица:
Књижевност
је, с једне стране, свеобухватна; с друге, издвојена, наша, лична, посебна. Ова
прва обухвата све што је усмено или писмено, на различитим језицима и у разним
епохама, створио људски дух. Ова друга – оно што наш појединачни ум може
сагледати. (...)
Постоји
још једна легитимна књижевност: национална, или матерња. Она је ограничена
језиком – најужа, али богатством смисла, осећања, продора ума – најшира и
најслободнија, на личном плану – најважнија.[3]
Како би читаоцу предочио сва лица књижевности,
и при том осветлио оно најважније – национално, Лакићевић се одлучује да
у лику писца, изразито негативног јунака, амбициозног човека коме су уске
границе сопствене земље, покаже не само како се писац, под утицајем великих
обећања (и понуђених, идеалних услова за рад!), која би му донела „европску и
светску славу“ – мења, него на једном вишем, значењском нивоу, апострофира
идеју о књижевности као полигону на коме се супротстављају и сукобљавају
опречна виђења историје једног народа; у крајњем – како књижевност постаје или последња
одбрана његове части или, пак, улазница за европски књижевни пиједестал, која је
нека врста уговора са Мефистом.
Свог јунака писац измешта на крајњи
север Европе, где у скандинавској, снежној белини и чистоти, у средњовековном раскошном
замку, по сопственој замисли, али и жељи свог европског издавача и домаћина
Лудвига треба да напише кратак љубавни роман. Оно што драму главног јунака чини
сложенијом, јесте прави, налогодавни захтев домаћина, да уз љубавни роман (који
ће се показати само као изговор) напише политички памфлет или есеј о Србији, у
којем ће демитологизовати њену историјску прошлост и осудити је за
догађаје на крају 20. века, односно пребацити јој терет колективне кривице. На
тај начин, добиће улазницу за европску књижевну сцену и „признање какво
заслужује“. Иако се номинално замак не одређује као симбол ограђеног простора,
већ као комфоран физички и духован простор, са бројним угодностима какве би
сваки писац пожелео за рад, његова симболика (па и фантастика) блиско је
повезана са доживљајем главног јунака на крају романа, да је он заправо све
време заточеник – заточеник идеја и захтева свог домаћина, издавача Лудвига и
његове жене, софистицираног изгледа и префињених манира, Фреје, колико и
услужног батлера Ханса, како ће се испоставити, убице, бившег робијаша. Фантазмагоријски
елеменат препознатљив је и у одређењу замка као „болнице“[4]
(како ће у једној освешћујућој ноћи узвикнути главни јунак), у коју је
„смештен“ да би се „лечио“ од српске митоманије. Иако је аналогија са Сингеровим или Кафкиним
Замком непорецива, она није и директна, будући да својој фантазмагорији,
писац даје извесну ноту актуелности, односно проблематизује једно од
кључних моралних питања и дилема српског интелектуалца/књижевника с краја 20. и
почетка 21. века. За тај задатак, књижевни јунак, како Лакићевић у једном
интервјуу сведочи, није изабран насумице: „Он је и раније показивао
предиспозиције за политичку критику своје земље и народа. Овај пут нуди му се
да ʼса европске дистанцеʼ (...) напише не само политичку критику већ и
историјску осуду. Он није никакав патриота, али га донекле ипак шокира тај
захтев – задатак. Чак и њега!“[5]
Симболику мистичног средњовековног замка
на северу Европе (као затвора или казамата) аутор додатно оснажује и тиме што
потенцира север као страну света која у хришћанској традицији
симболизује таму, хладноћу, предео Луцифера и злих моћи.[6]
Тако се белина[7]
– као препознатљива поетичка константа Лакићевићевог стваралашта (и
песничког и прозног), као простор чежње за чистотом и повратком у стање пре
пада у грех, о чему су критичари више пута говорили, и тишина – као
нулти степен звука (или покрета), апсолутна тачка мира којој стреми сваки
стваралац, претачу у један другачији, измењени, метафизички простор –
простор сусретања писца са самим собом, својим најдубљим моралним дилемама и идентитетским
питањем: „Ко сам заправо ја?“; односно: „Ко је или шта је Писац?“ Рефлексије
овог питања лако се могу пронаћи и у ранијим Лакићевићевим делима, нарочито
прозним. Тако у причи, „Писац и његова сенка“, чији наслов представља аналогију
са насловом чувенe естетичке
студије Гаетана Пикона, писац свој друштвени статус гради само на основу своје сенке,
то јест измишљеног пријатеља Б. Б., „чувеног критичара из Беча“ (!), који „пише критике и памфлете
– обара књижевне величине и мења статусе писаца; разара дневне вредности и
политичке митове“[8].
На другачијим, али не нужно
супротстваљеним основама аутор Замка гради „европски“ ауторитет свог
јунака (или прецицније: представља процес његовог стицања), при чему се сенка
манифестује, слично као и у поменутој причи, као пишчев его, односно
потреба за европским и светским признањем и славом. За такву врсту признања,
писац је индиректно уцењен да изда своју земљу, најпре кроз писмо (ћирилицу),
затим кроз језик (српски) и на крају кроз директну историјску осуду за догађаје
у Југославији. Како се од идеје о роману Љубавна ноћ (који би требало да
буде пишчева Ноћ скупља вијека – нека врста књижевног врхунца) долази до
издајничког памфлета о сопственој земљи, односно како се прелази пут од поезије
(са елементима личног, аутобиографског) до прозе (са елементима општег,
друштвеног и колективног); како се од љубави долази до мржње, од љубавне
до политичке страсти? Ова питања би се могла довести у индиректну
везу са Лакићевићевим аутопоетичким ставом (из интервјуа датом Милошу Јевтићу) да
писац док је млад „нема другог искуства осим личног“, због чега је „склон
песништву“, а тек касније „прими друга искуства: докумената, историјских
сазнања, познавања људи“.[9]
Односно, да сви аутобиографски елементи, када једном уђу у састав романа,
престају да буду ауторови и постају „романескни – припадају јунаку романа, или
наратору“, те да их је због тога „непристојно (...) повезивати с грађанским
животом, било чијим, па и животом писца“,[10]
чиме се директно апострофира питање његове одговорности.
Почетна идеја о љубавном роману главног
јунака Замка, иницирана снажним осећањем издаје или преваре од стране
вољене жене – Маријане, иако знатним делом доминантна у роману, губи примат
пред другим током или другом причом, која је такође – прича о издаји. Љубавна
ноћ је, управо због издаје, допола љубавна, отпола политичка[11]
(јер је љубав – предмет уметности, а мржња – предмет политике) и представља
парадигму српског бића, човека и народа („располућеност на љубавну нежност и
политичку страст“[12]).
„Фантазмагоријска“ приповест о јунаку који жели да напише своје највеће и
најбоље дело – љубавни роман, добија на динамици са захтевом да се „изађе“ из
те комфорне зоне, идеје о личном (осећању љубави, бола, припадности –
жени, култури и нацији) и приступи универзалном (мржњи, осуди и
„европским“ ставовима). Писање престаје да буде игра (слобода) и постаје
казна (ропство), али за то (добровољно) ропство писац бива награђен
највећом друштвеном наградом – светском славом и признањем.
Иако се на први поглед чини да је за
сиже свог романа писац искористио један препознатљив друштвени, претежно „српски
феномен“ (како се од српског постаје европски писац –
схватањем да је национализам „дечија болест“ коју треба „прележати“), сâм роман
нема (само ту) једну значењску димензију. Поливалентност његових значења
садржана је у знатно сложенијем (и за самог писца увек актуелним) питањем
односа поезије и прозе. Између човека унутрашњег – песника и човека спољашњег
– писца главни јунак Замка не само да не ставља знак једнакости, већ
јасно диференцира њихове суштинске разлике: први је човек етике, други –
човек естетике; први – идеалиста, други – материјалиста;
први – патриота, други – издајник.[13]
А да би остао доследан „верник поезије“, књижевник мора да заобиђе и
превлада све „чари замка“, односно искушења савременог света – капиталистичког
уређења и глобалистичких назора – која се пред њега стављају. Осим тога, мада
није и експлицитно изражено, у подтексту романа чита се и питање улоге и валидности
савремене књижевне критике. На помало ироничан, али изнад свега ангажован
начин, критика је представљена као продужена рука транцизије, као естетска
хирургија која обезличава дело, то јест уклања јој сва идентитеска обележја. Пожељно
је и прихватљиво оно што је обезличено – универзално, опште, „европско“, и
насупрот томе – непожељно све оно што је задржало печат Личности – аутентично,
самосвојно, национално. „Истина је оно што је у милион примерака.“[14]
И најзад – аутор Замка ни самог читаоца не ставља по страни: фантазмагорија
главног јунака романа није и само његова, нити моралне дилеме муче само
њега. Ако је читалац „двојник јунака, а у суштини, сами јунак“[15],
испред њега су два иста пута: пут доследности и/или пут издаје.
„Замак“ је „испунио своју сврху“[16]
– фантазмагорија је свачија и сваког од нас, а писац досегао свој циљ – написао
књигу која је „свачија“.
Текст је објављен у Летопису Матице српске, год. 198, децембар 2022, књ. 510, св. 6, стр. 1024-1029.
https://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_510_6/Letopis%20510%20decembar%20SAJT.pdf
[1] Милош Јевтић, Верник поезије: разговори са Драганом Лакићевићем,
Београд: Партенон, 2002, 51.
[2] Исто.
[3] Исто, 63.
[4] Драган Лакићевић, Замак: фантазмагорија, Београд: Партенон,
2021, 91.
[5] Драган Богутовић. Интервју – Драган Лакићевић: „Свог јунака писац
никад не осуђује, па ни кад је негативан“, Вечерње новости, 15. 08.
2021. https://www.novosti.rs/c/kultura/vesti/1027069/intervju-dragan-lakicevic-svog-junaka-pisac-nikad-osudjuje-kad-negativan
[6] Dž. K.
Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, preveo Slobodan
Đorđević, Beograd: Nolit, 2004: 149.
[7] Занимљиво је да симболику белине у стваралаштву Драгана Лакићевића,
Александра Жежељ Коцић тумачи не као одсуство боје, већ присуство мањег или
већег процента сиве (видети: Александра Жежељ Коцић, Песник и један читалац:
Огледи о поезији и прози Драгана Лакићевића, Београд, Партенон, 2020,
11–22).
[8] Драган Лакићевић, Слатка је музика: приче, Београд:
Партенон, 2015, 49.
[9] М. Јевтић, Верник поезије: разговори са Драганом Лакићевићем, 51–52.
[10] Исто, 52.
[11] Д. Лакићевић, Замак, 126.
[12] Исто, 126–127.
[13] Овај став, међутим, сасвим је у супротности са Лакићевићевом
целокупном поетиком, у којој песнички и прозни израз чине складно јединство,
јер он је заиста „лирски писац и кад пише прозу“ (Александра Жежељ Коцић, „Кад
пламти белина: Четни ђаво (1987) и Боје у ватри (2021) Драгана
Лакићевића, Летопис Матице Српске, Год. 198, јул-август 2022, Књ. 510,
св. 1-2, 125.
[14] Д. Лакићевић, Замак, 138.
[15] Д. Лакићевић, Слатка је музика: приче, 9.
[16] Д. Лакићевић, Замак, 177.
