ТИН УЈЕВИЋ, Звијезде у висини

Не љуби мање који много ћути

он много тражи, и он много слути,

и своју љубав (као парче крува

за гладне зубе) он брижљиво чува

за звијезде у висини

за срца у даљини.

 

Ћутање каже: у туђем свијету

ја сањам још о цвијету и сонету,

и о питару поврх трошне греде,

и о љепоти наше свијетле биједе,

и у зар дана и у плавет ноћи

сним: ја ћу доћи, ја ћу доћи.

ТИН УЈЕВИЋ, Високи јаблани

Они имају висока чела, вијорне косе, широке груди;

од громора њина гласа шума и море се буди,

а када руком махну, обзори свијета се шире

и буне, и продиру у вис, у етире.

Али, за своју снагу они су захвални патњи,

биједи, сужањству, глади и њиној црној пратњи.

Они имају снагу вјере што живи у смаку

и врело свјетлости што тиња у мраку

и сунце у облаку...

Они имају полет орлова, срчаних зрачних птица,

они познају пјесму наших најдубљих жица,

за свијет у слободи. за свијет у љепоти,

људи својих дјела, дјеца својих руку,

рођена у плачу, сазрела у муку.

Њина мушка десна непрестано зида

дворе човјечанства. Дом Прометеида!

И гдје тиња савјест, као искра света

око њих се купи оријашка чета

за слободу права

Али у самоћи њихова је глава

исправна и чиста поврх мрачне руље

гдје их не разумију глупани и хуље,

као вршак дивних, зелених јаблана,

режући до муње ведри обзор дана.

Тако, уистину, до њих воде пути,

гдје се појас ријеке у долини слути,

гдје се ситно цвијеће плави, руји, жути;

нагнути у понор, небескога свода

док црвена јесен друмовима хода.

Ми ступамо бијелим долом у тишини,

они, сами, горди, дршћу у висини,

муче жедну зјену или ревну опну;

што не могу, што не могу да нас у вис попну.

Поврх њина вршка гдје се пјесме гнијезде

само виле лете, или буре језде;

а над њима сунца; само звијезде, звијезде!

ТИН УЈЕВИЋ, Васионац

Сто гласова из стотине грла,

из дубина стоструке ми свијести,

грми, кличе: Још ме није стрла

тешка жалост затајаних вијести.

Сто пјесама из сто мојих врела,

из дубљине стоструке ми воде,

шикну, викну: Није ме распела

заробљена богиња слободе.

Кличе, вапи душа многим умом,

буни се у груди срце шире.

Докле ходам погаженим хумом,

ускрснут ћу Асир и Мисире.

 

Струје мисли као вир зеленца.

Помиче се моја мртва снага.

Себе мотрим усред свога зденца,

усправљам се усред саркофага.

Уске су ми ове мале земље.

Кратке су ми моје бијеле руке.

Горке су ми ове сухе жемље.

Ја бих мого, Свјетло, у хајдуке.

Кроз оцеан неба ја сам ронац

и у мрежу ловим млијечне стазе,

Мјесечић и Сунчић, Васионац.

Мене право само звијезде пазе.

Борци вичу: Коња! А морнари: Једра!

А ја, опит гласом поморкиња вила,

жудим само плавет, Васиона Њедра,

и ја вичем: Крила! - крила, крила!