ОКТАВИО ПАЗ, Лук и лира

Једна Хераклитова слика послужила је као полазна тачка за ову књигу.[1] Излази ми пред очи у тренутку кад је завршавам: лира, која посвећује човека и на тај начин му даје место у космосу; лук, који га одапиње даље од њега самог. Свака песничка творевина је историјска; свака је песма жудња да се негира постепеност и заснује трајно краљвство. Ако је човек пролазност, превазилажење самог себе, песма је најјаснији знак тог вечитог превазилажења самог себе, сталног замишљања самог себе. Човек је слика јер сам себе превазилази. Можда су историјска свест и потребе да се превазиђе историја само имена која сада дајемо том старом и вечном расипању бића, увек одвојеног од себе, увек у потрази за собом. Човек хоће да буде једно са својим творевинама, да се споји сам са собом и својим ближњима: да буде свет не престајући да буде он сам. Наша је поезија свест о раздвојености и покушај да се споји оно што је било одвојено. У песми, биће и жеља склапају савез за тренутак, као плод и усне. Поезија је тренутно измирење између: јуче, данас, сутра; овде и тамо; ти, ја, он, ми. Све је присутно, биће присуство.

О. Паз, Лук и лира, у преводу Радоја Татића, «Просвета», Београд, 1990, стр. 278.

---

[1] Лук и лира, прим. М.Ј.М.

ОКТАВИО ПАЗ, Поезија је тражење смисла

Сваки спис је позив читаоцу. Рукопис наступајуће песме подстиче слику неке церемоније: игре, рецитације, страданија (никада спектакла). Песма ће бити изнова створена колективно. У неким тренуцима и на извесним местима поезију могу сви да доживе: уметност светковине очекује своје ускрснуће. Старинска светковина заснивала се на концентрацији или оваплоћавању митског времена у једном затвореном простору, који се силаском божанства изненада претварао у центар света. Модерна светковина пре би одговарала супротном принципу: растурању речи у разним просторима и њеном кретању тамо-амо од једног до другог, њеном вечном преображавању, рачвању и умножавању и коначном окупљању у само једном простору и само једној реченици. Ритам сачињен од двоструког кретања, раздвајања и спајања. Плуралитет и симултаност, призивање и гравитација речи у једно магнетско овде. И кад се тако у тишини и усамљености чита или слуша можда у интерпретацији неке групе, песма асоцира на појам позоришта. Реч, ритмичка целина: слика је једина личност тог позоришног комада; страница је сцена, трг или нека пољана; радња, непрестано спајање и раздвајање песме, усамљеног и множинског хероја који је у вечном дијалогу са самим собом: заменица која се распршује у све заменице и поново апсорбује у једну једину и огромну, која никад неће бити оно "ја" модерне књижевности. Та заменица је говор у свом контрадикторном јединству: ја нисам ти, а ти си моје ја.

Поезија се рађа у тишини и муцању, у немогућности да се искаже, али неодољиво тежећи да поврати назад језик као потпуну реалност. Песник претвара у реч све што додирне, не искључујући ћутање и белине у тексту. Недавни покушаји да се речи замене обичним звуковима – словима и другим шумовима – још су неуспелији и неинвентивнији од калиграма: поезија губи, а музика ништа не добија. Једно је поезија музике, а друго музика поезије. Песма прихвата крик, обрт речи, реч захваћену гангреном, мрмор, шум и несхватљиво, али не и безначајно. Уништавање смисла имало је смисла у време дадаистичке побуне и могло би га и сада имати када би садржала неки ризик и не би представљало уступак више анонимности пропаганде. У добу у коме је смисао речи нестао, таква делатност се ни по чему не би разликовала од војске која митраљира лешеве. Данас поезија не може бити уништавање, него тражење смисла. О томе смислу ништа не знамо, јер се значење не налази у ономе што се сада говори, него тамо, даље, на неком хоризонту који се једва назире. Пред нама је стварност без лица, не као зид, него као празан простор. Ко би знао како ће заиста изгледати оно што долази и каква је слика која се ствара у свету, који је, по први пут свестан да је нестабилна равнотежа која лебди над потпуним бескрајем, једна случајност између безбројних могућности енергије? Спис у променљивом простору, реч у ваздуху или на страници, церемонија: песма је скуп знакова који траже једно значење, идеограм који кружи сам око себе и око сунца које се још не рађа. Значење је престало да осветљава свет: због тога данас имамо реалност а не слику. Вртимо се око неког одсуства пред којим се поништавају сва наша значења. У свом окретању, песма одашиље зраке који се наизменично пале и гасе. Значење тог трептања није коначно значење, али је тренутни спој оног нашег ја и ти: Песма: потрага за оним "ти".

О. Паз, Лук и лира, у преводу Радоја Татића, «Просвета», Београд, 1990, стр. 275–276.

ОКТАВИО ПАЗ, Љубав је „ходање у сусрет“

Љубавно искуство даје нам на муњевит начин могућност да, барем за тренутак, назремо нераскидиво јединство супротности. То јединство је биће. Сам Хајдегер каже да је радост због присуства вољеног бића један од путева који воде откровењу нас самих. Мада ту своју тврдњу није разрадио, она је значајна зато што је немачки филозоф потврдио оно што сви знамо и неслућујемо: љубав, људско кретање, љубав је „ходање у сусрет“. У очекивању, читаво наше биће се нагиње напред. То је жеља, једно пружање према нечем што још није присутно и могућност до које може и да не дође: појављивање жене. Чекање нас држи у неизвесности, ван себе смо, напети. Само пре минут били смо у нашем свету и с таквом природношћу и лакоћом смо се кретали међу стварима и бићима да нисмо ни примећивали њихову удаљеност. Сада, како расту нестрпљење и жеља, тако се удаљава и пејзаж, зид и ствари преко пута се повлаче и увлаче сами у себе, сат иде спорије. Све је почело да живи неким посебним, недокучивим животом. Свет се отуђује. Већ смо сами. Само чекање претвара се у очајање, јер је наду у присуство заменила извесност усамљености. Неће доћи. Неће бити никог. Нема никог. И ја сам нико. Ништавило се пред нама раскриљује. И у тренутку се дешава неочекивано, оно што више нисмо очекивали. Задовољство које осетимо при појави вољене особе је као замирање душе: тло нам измиче испод ногу, недостају нам речи, радост нам прекида дисање. Све застаје на половини скока у празно. Недокучиви, неразумљиви свет који се не може именовати, тешко се сваљује сам на себе, изненада се пропиње, подиже и полеће у сусрет присуству. Намагнетисан је паром очију, застао у некој тајанственој равнотежи. Све је било изгубило смисао и били смо на ивици амбиса сировог постојања. Сада је све светло и добија значење. Присуство избавља биће. Или, боље рећи, отрже га из хаоса у који је тонуло, поново га ствара. Биће се рађа ни из чега. Али довољно ће бити да ме не погледаш па да све поново пропадне и ја потонем у хаос. Напетост, ходање над понором, ходање по оштрици сабље. Ти си овде, преда мном, шифра света, шифра мене самог, шифра бића.

О. Паз, Лук и лира, у преводу Радоја Татића, «Просвета», Београд, 1990, стр. 154–155.

ОКТАВИО ПАЗ, Песнички чин представља откровење наше судбине

Као и религија, поезија полази од човековог првобитног положаја од тога да смо ми, што знамо да смо ту бачени, у тај непријатељски, односно равнодушни свет – и од чињенице која га чини тако несигурним: временске ограничености, коначности људског живота. Путем који је, на свој начин, такође негативан, песник стиже до руба говора. А тај руб се зове мук, неисписана страница. То ћутање личи на језеро, на једну глатку и компактну површину. У њему, загњурене, чекају речи. И треба се спустити, ићи до дна, ћутати, чекати. Јаловост претходи инспирацији, као и празнина обиљу. Песничка реч избија после читавих епоха суше. Али какав год био њен садржај, њено конкретно значење, поетска реч афирмише живот овог живота. Хоћу да кажем да поетски чин, писање стихова, песничка реч независно од посебног садржаја тог говора – јесте чин који не представља, бар у зачетку, тумачење, него откровење наше судбине. Без обзира на то да ли говори о овоме или ономе, о Ахилу или ружи, умирању или рађању, муњи или таласу, греху или невиности, песничка реч је ритам, временост која избија из саме себе, непрестано се изнова зачињући. И будући да је ритам, она је и слика која обухвата супротности, живот и смрт у једном једином говорењу. Као и само постојање, као живот који и у најузвишенијим тренуцима носи у себи отисак смрти, поетска реч, млаз времена је симултана афирмација и смрти и живота.

О. Паз, Лук и лира, у преводу Радоја Татића, «Просвета», Београд, 1990, стр. 151.

ОКТАВИО ПАЗ, Песник

– Музика и хлеб, млеко и вино, љубав и сан: бесплатно. Велики смртоносни загрљај противникȃ који се воле: свака рана је извор. Пријатељи добро оштре своје оружје, спремни за завршну распру, распру на смрт за цео живот. Крстаре кроз ноћ спојени љубавници, звезда и телеса здружени. Човек је храна човекова. Знање се не разликује од снивања, снивање од чина. Поезија је запалила ватру свим песмама. Престаше речи, престаше слике. Укинуто је растојање између имена и ствари. Именовати значи стварати, а маштати – рађати.

– Привремено, узимај штап, теориши, буди тачан. Плаћај своју цену и стичи своју плату. У слободним часовима паси до распукнућа: има големих брда часописа. Или се накриви сваке вечери на сто кафеа, са језиком натеченим од политике. Чути и гестикулирај: све је исто. У неком граду већ су припремили твоју казну. Нема излаза који не води срамоти или стратишту: имаш снове сувише јасне, потребна ти је чврста филозофија.

О. Паз, Химна међу рушевинама, превео Бранислав Прелевић, БИГЗ, 1985. 

ОКТАВИО ПАЗ, Река

Пробуђени град кружи мојом крвљу као пчела.

И авион који оцртава јесен у облику дугог С,

трамваји који се стрмоглављују на удаљеним угловима,

оно дрво пуно штете које неко тресе у поноћ насред трга;

граје које се дижу и распрскавају и оне које умичу

и шапућу на уво тајну која вијуга

отварају црнило, суноврате гласова а и о, тунеле

ћутљивих самогласника,

сале које претрчавам завезаних очију, дремљиво

писмо пада у јаму као река мастила,

и град иде и долази и његово камено тело ломи се

на комаде у часу приспећа у моју слепоочницу,

сву ноћ једно по једно, кип по кип, извор по извор,

камен по камен, сву ноћ

његови делови се траже на мом челу, сву ноћ град

говори успаван мојим устима

и то је неразумљиви и задихани говор, муцање вода

и камења док се боре за своју историју.

Зауставити се за тренутак, зауставити моју крв која

иде и долази, иде и долази и не казује ништа,

седећи на мени као какав јоги у хладу смоквика,

као Буда на речној обали, зауставити за тренутак,

један тренутак седећи на обали времена, брисати

моју представу реке која уснула говори а

не казује ништа и односи ме са собом,

седећи на обали зауставити реку, отворити тренутак,

проћи његовим зачуђеним салама до

његовог воденог средишта,

на неисцрпном извору пити, бивати слап плавих слогова

који пада са камених усана,

седећи на обали ноћи као Буда на обали самога себе

бити трептај тренутка,

пожар и разарање и рођење тренутка и дисање ноћи

док плови неизмерно ка обали времена,

рећи оно што казује река, дуга реч уснама слична,

дуга реч која се не завршава никад,

рећи оно што казује време у тврдим каменим

реченицама, у широким покретима мора док

покрива светове.

У пола песме шчепа ме увек велика осамљеност,

све ме напушта,

никога нема крај мене, ни макар оних очију које

отпозади проматрају оно што пишем,

нема ни позади ни спреда, перо се буни, нема

почетка ни краја, нема ни зида који прескочити треба,

песма је пусти трг, речено није речено, неречено је

неизрециво,

опустошене вавилонске куле, терасе, море црне соли,

слепо царство,

Не,

да се зауставим, ћутим, да затворим очи док не

избије из мојих трепавица клас, водоскок сунаца,

док се писмо не заталаса дуго под сновним ветром

и плима не нарасте у талас и талас не пробије брану,

да чекам док се папир не прекрије звездама и

песма не постане шума сплетених речи,

Не,

немам шта да кажем, нико нема шта да каже,

ништа и нико осим крв,

ништа до ово одлажење и долажење крви, ово

исписивање

преко исписаног и понављање исте речи у пола песме,

слогови времена, сломљена слова, капи мастила, крв

која иде и долази и не казује ништа и односи

ме са собом.

И казујем своје лице нагнуто над папиром и неко

на мојој страни пише док крв иде и долази,

и град иде и долази својом крвљу, хоће нешто да

каже, време би нешто да каже, ноћ хоће да говори,

сву ноћ човек жели да каже једну једину реч, да

каже, најзад, свој говор сачињен од иструлелог камења,

и убадам слух, желео бих да чујем оно што каже

човек, да поновим оно што каже град у заношењу,

сву ноћ разбијено камење тражи се пипајући по мом

челу, сву ноћ с камењем се бори вода,

речи против ноћи, ноћ против ноћи, ништа не осветљава

опака борба,

судар оружја не хвата муњу камена, искру ноћи,

нико да предахне,

то је борба на смрт међу бесмртнима, јао, вратити

се назад, зауставити реку крви, реку мастила,

зауставити реку речи, премостити ток и да враћена

ноћ на самој себи покаже своје златне нутрине горећи,

да вода покаже своје срце које је грозд потопљених

огледала, стаклено дрво које ветар чупа

(и сваки лист дрвета лети и светлуца и губи се у

светлости грубој као што се губе речи у песниковој представи),

да се затвори време и његова рана да буде

невидљиви ожиљак, једва танка линија на кожи света,

да речи положе оружје и песма да буде једна једина

испреплетена реч, непомирљиви блесак који напредује,

и душа да буде равница после пожара, месечеве

груди окамењеног мора које не одражава ништа

до раширено ширење, простор прилегао на самог себе,

огромна раширена крила,

и све да буде као пламен који се клеше и леди на

стени прозирних нутрина,

тежак сјај разрешен већ у стаклу и мироносна јасност

И река мења свој ток савија своја једра, прикупља

своје слике и смешта се у саму себе.

Женева, 1953.

О. Паз, Химна међу рушевинама, превео Бранислав Прелевић, БИГЗ, 1985. 

ОКТАВИО ПАЗ, Посете

Кроз градску ноћ од камена и суше

улази поље у моју собу.

Пружа зелене руке са птичјим наруквицама,

са наруквицама од лишћа.

Носи реку у руци.

Небо из поља такође улази

са својом кошаром тек исеченог драгог камења.

И море седа поред мене,

полажући свој бели реп на тло.

Из тишине избија дрво музике.

Са дрвета висе све лепе речи,

које сјаје зру, падају.

На мом челу пећина у којој пребива муња…

А све се населило крилима.

О. Паз, Химна међу рушевинама, превео Бранислав Прелевић, БИГЗ, 1985. 

ОКТАВИО ПАЗ, Сломљени врч

Унутрашњи поглед се расплиће и свет вртоглавице и

пламена рађа под челом уснулога:

плава сунца, зелене млинове, врхове светла који

отварају звезде као нарове,

самотне сунцокрете, златно око које се окреће у

средишту препеченог обронка,

шуме звуковног стакла, шуме одјекȃ и одговорȃ и

таласȃ, разговор прозрачности,

ветар, водени галоп између бескрајних зидова грла

од црног ћилибара,

коња, комету, ракету која се зарива право у срце ноћи,

пера, водоскоке,

пера, хитро процветавање из буктиња, једра,

крила, најезде белог,

птице са острва које певају под челом уснулога.

Отворих очи, бацих поглед ка небу и видех како се

ноћ покрива звездама.

Жива острва, бразлете пламтећих острва, камење које

гори, дише, гроздови живог камења,

колико извора, каква бистрина, какве витице

на тамним леђима,

колике ли реке тамо горе, и онај далеки звон воде

покрај ватре, светлости покрај сенке!

Харфе, вртови, харфе.

Али крај мене никог није било.

Само равница: кактус, акације, огромно камење

које се распрскавало под сунцем.

Није певао цврчак,

беше неодређеног мириса на креч и спржено семење

улице насеља беху пресахли потоци,

и ваздух би се отворио разбијен у хиљаде комада

да је неко крикнуо: Ко живи?

Врхови, огољени, угашени вулкан, камен и жад

под толиким блиставилом, суша, мирис праха,

бат босих ногу по прашини, и пиру насред равнице

као какав окамењени водоскок.

Реци ми, сушо, реци ми, спржена земљо самлевених

костију, реци ми, месече умирући,

има ли воде,

или само крви, само праха, само трагова голих ногу по трњу,

само отпадака и хране инсеката и дубоког сна под

безверним подневом као златни поглавица?

Има ли коњских рзања на речној обали, између

великог округлог и светлуцавог камења,

у застој под зеленом светлошћу листова и крикова

људи и жена док се купају у зори?

Бог-кукуруз, бог-цвет, бог-вода, бог-крв, о Девице,

јесу ли сви помрли, отишли, јесу ли сломљени врчеви

на рубу угашеног извора?

Је ли жив једино жабац,

само светлуца и блешти у мексичкој ноћи зеленкасти жабац,

да ли је само дебели поглавица из Семпоале бесмртан?

Опружен подно божанског дрвета од жада заливаног

крвљу, док га две млађе слуге лепезом хладе,

у данима великих процесија на челу народа,

наслоњен на крст: оружје и штап,

у борбеној одећи извајаног лица од силицијевог

диоксида удишући као прелепи тамјан дим стрељањȃ,

крајем сваке недеље у својој оклопљеној кући

поред мора,

крај своје драгане покривене драгим камењем од

неонског гаса.

Да ли је само жабац бесмртан?

Ево зеленог и хладног беса и његовог репа од

бритава и сеченог стакла,

ево овде пса и његовог шугавог завијања,

ћутљивог магеја, нопала и канделабра најежених,

ево цвета који само крвари,

цвета незарђале и оштре геометрије као финог средства

за мучење,

ево овде ноћи дугих зуба и оштрог погледа,

ноћи која дере кожу са невидљивим кременом,

чуј зубе како ударају једни о друге,

чуј кости како једна другу клеште,

добош људске коже о који удара бедрена кост,

добош груди о који удара бесна пета,

там–там таламасȃ о које удара полудело сунце,

ево овде праха који се диже као жути краљ и све ситни

га и игра самотан и стрмоглављује се

као какво дрво коме се одмах сасушило корење,

као кула која се руши од једног јединог реза,

ево овде човека који пада и који се диже и једе прах

и простире се,

људског инсекта који пробија камен и векове

и нагриза светлост,

ево овде разбијеног камена, разбијеног човека,

разбијене светлости.

Отворити очи или их склопити, зар то није исто?

Унутрашњи замкови које пали мисао зато што се други

чистији подиже, само блесак и пламен,

семе слике које расте и претвара се у дрво

и распрскава лобању,

реч која тражи усне да је кажу,

на старом људском извору паде велико камење,

има камених векова, поплочаних година, масивних

минута на људском извору.

Реци ми, сушо, камену глачан безубим временом,

безубом глађу,

праху млевен зубима који су векови, векови

који су глади,

реци ми сломљени врче, пали у прах, реци,

да ли се светлост рађа трљањем кости о кост, човека

о човека, о глади, о глади,

док се на крају не јави искра, крик, реч,

док на крају не избије вода и не никне дрво широких

листова од рубина?

Требало би спавати отворених очију, требало би

снивати рукама,

сањати радне снове реке трагајући за њеним

коритом, сунчане снове снивајући њихове светове,

требало би снивати гласно, требало би певати док

песма не пусти корење, стабло, гране, птице, звезде,

певати док песма не зачне и док не избије из

спавачевог бока црвени клас ускрснућа,

женска вода, извор из кога се пије, у коме се огледа

и препознаје и поново бива,

кладенац у коме човек спознаје да је човек, вода

која говори сама са собом у ноћи и нашим нас именом зове,

кладенац речи којим казујемо ја, ти, он, ми под

великим животним дрветом кип кише,

којим казујемо лепе заменице и препознајемо се

и бивамо верни нашим именима,

требало би сањати унатраг, у извор, требало би

узвеслати векове горе,

с ону страну детињства, с ону страну почетка,

с ону страну вода крштења,

срушити зидове доле између човека и човека, спојити

опет оно што беше раздвојено,

живот и смрт нису супротни светови, ми смо једна

стабљика са два цвета близанца,

требало би откопати изгубљену реч, снивати у-нутра

и исто тако с-поља,

одгонетнути тетовирани цртеж ноћи и гледати лицем

у лице подне и здерати му образину,

купати се у сунчаној светлости и јести ноћне плодове,

гонетати писмо звезде и писмо реке,

сетити се онога што кажу крв и вртоглавица земља

и тело, вратити се на тачку поласка,

ни изнутра ни споља, ни горе ни доле, на раскршћу

путевȃ одакле путеви почињу,

зато што светлост пева са шумом воде, са шумом

лишћа пева вода

и зора је натоварена плодовима, дан и ноћ измирени

теку као питома река,

дан и ноћ се милују дуго као заљубљени човек и жена,

као једна једина непрекидна река под луковима

векова теку доба и људи,

тамо, даље, ка живом средишту порекла, даље од

краја и почетка.

Мексико, 1955.

О. Паз, Химна међу рушевинама, превео Бранислав Прелевић, БИГЗ, 1985.