ДАНИЦА МАРКОВИЋ, Летње подне

Подневно сунце са зенита када

Обујми земљу загрљајем врелим,

Свемоћни целив оплођења пада

Његов на ресна недра њена. Тада

Зрикавац само звуком песме смелим

Просече ваздух успламтели вас:

Тихо је у тај освештани час.

Човек и друга свеколика бића

Склоне се или будне склопе очи

У тренут овај чудесна открића

И с недогледних поља из цветића

Мирисних круна миријада точи

У атмосферу свој обилни кȃд

И земљу стару креће нагон млад.

 

Застанем онда да ме сву обаспе

Зрак животворни сунчев, и упијам

Сву раскош боја што их земља распе,

Ca мирисима што их страсно саспе

Пољубац сунцу враћајући. Свијам

Побожно руке, што их купа зрак,

Са земљом сунце кад светкује брак.

Сведок небеске тајне, сва прожета

Светлошћу звезде, дахом земље плодним,

И причешћена из путира лета,

Осећам силно да у мени цвета

Обиље земље са клицама родним,

И зрачи сунчев благодатни жар –

Женика вечних васионски дар.

Даница Марковић, Тренуци и расположења (из циклуса „Космички мотиви“), СКЗ, Београд, 1928.

ДАНИЦА МАРКОВИЋ, Екстаза

Огромно небо, c понором звезданим,

Са дубинама незнаним и тајним,

Са неслућеним просторима страним

И материје менама бескрајним;

Мистиком тамна етира привлачном

И хармоније снагом бесконачном.

Не познајем те, небо тајанствено,

Али те схватам и ја те разумем,

И снагу твоју и величанствено

Нештедну раскош да осетим умем.

И ритми твоје вечности страствени

Свим одјекују жудњама у мени.

 

И у ноћ топлу распламтела лета

– У августовску ноћ звезда и чежња

Кад горостасним нагоном процвета

Човечјег срца праисконска тежња;

Усхитом чар ме твоја победничка,

Бесмртна моја љубави космичка,

У твој загрљај баца недогледни.

И предајем се теби, небо силно,

Свом страсти смртна бића и нештедни

Источник твој ме напаја обилно.

И тај највиши тренут заборава

Спаја ме с тобом и уједињава.

И док пуцају све земаљске споне,

Ту на свагда ми оплођена душа

Добија крила и све мисаоне

Пределе она осваја и куша,

Носећи собом преко свих граница

Саздања плодну моћ небесних клица.

Даница Марковић, Тренуци и расположења (из циклуса „Космички мотиви“), СКЗ, Београд, 1928.

ДАНИЦА МАРКОВИЋ, Доживљај

Васиона је постојбина душе моје,

Сунца далека мени фарови су;

И светови сви, што се у недоглед роје,

Духу и уму мојем домашни су.

И симфонија чарн'а, космоса бескрајна

Песма је срца мојег што прелива;

И свих векова светла у мени је тајна,

Што маглом смисô вечна Бога скрива.

Тамо, где никад време постојало није,

Бића је мога колевка чудесна,

И рефрен чежње, којим свак' мој дамар бије,

Одјек је звучна простора небесна.

И тамо маште моје жарко је огњиште

И мисли моје завичај блистави,

И гостопримно, драго, добро уточиште

И све утехе и сви заборави.

И кад ноћ ведра етир океаном чини,

Хола ми душа у небо зарони:

Тад путевима звезда по вечној пучини

– Библиска песма где победно звони –

Дух мој се пушта до највишег лета

И преживљује мит постања света.

Даница Марковић, Тренуци и расположења (из циклуса „Космички мотиви“), СКЗ, Београд, 1928.