Категорије

среда, 13. децембар 2017.

ИВО АНДРИЋ, О уметности суде они који је не разумеју и не воле


В. В. Гог, Клупа са четири особе, 1882. 
 Свашта сам слушао и читао о стваралаштву и ствараоцима у уметности, и увек сам се, право да кажем, чудио откуд то да се та велика и стална жеља, да се говори и суди о уметности, јавља понајчешће код људи који уметност не разумеју и не воле. Вероватно да то долази од потребе тих људи да себи и другима објасне своју немогућност да воле и неспособност да разумеју; да је оправдају пред собом и пред другима. Од природе лишени схватања уметности и љубави за њу, они ипак својим оштрим умом виде колико је велика њена улога у свету и бар наслућују њену снагу, а у исто време увиђају јасно да су неспособни да до краја продру на то подручје. Како неће и не могу да се помире с тим да постоји нешто што је њиховом уму и схватању неприступно, они се бацају на уметност као на „предмет“ својих студија, у несвесној жељи да ту уметност са којом се на сваком кораку сусрећу, а која за њих остаје ,,hortus clausus“, савладају бар споља, да узму њено тумачење у своје руке, да јој они одређују природу, прописују законе и постављају циљеве.
Ту негде, у дубинама црне зависти и тешког осећања мање вредности, треба можда тражити порекло многих бахатих есеја и замршених теорија. То су природни непријатељи уметности и рођени противници уметника, они замрачују и заплићу путеве до уметности и збуњују читаоце (слушаоце или гледаоце), а често и уметнике саме. Немоћ се свети а повређена сујета жели по сваку цену да влада и заповеда, руши и поставља.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Сабрана дела Иве Андрића, књига шеснаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 284-285. 

Нема коментара:

Постави коментар