Не буди ташта, душо моја, и нека
бука твоје испразности не заглуши ухо твога срца. Почуј и ти: сама Реч ти виче да се вратиш, и место
ненарушивог мира је тамо где љубав није напуштена, ако сама то не учини. Ево,
ствари нестају, да би друге дошле на њихово место и да би се сачинила ова
најдоња васељена свим њеним деловима. „Да ли и ја некуда одлазим“? пита Божја
Реч. Тамо
смести своје боравиште, тамо повери све што си од ње добила, душо моја, бар
онда кад си уморна од варки. Повери Истини све што си добила од Истине, и нећеш
изгубити ништа, процветаће што је труло y теби и оздравиће све
болести твоје и што је пролазно на теби преобразиће се и обновиће се и
приљубиће се уз тебе и неће те одвести тамо куда силази, већ ће с тобом стајати
и остати пред увек постојаним и вечним Богом. Зашто
наопака следиш тело своје? Окрени се на нека тело следи тебе. Шта год да њиме
осећаш, само је делимично, и ти не познајеш целину чији су то делови, а ипак те
веселе. Али кад би чувство телесно било способно да разуме целину и кад не би и
оно, за твоју казну, праведно, схватало само део васељене, ти би хтела да прође
све што постоји у садашњости, да би више уживала у целини. Јер и оно што
говоримо, истим чувством телесним чујеш и нимало не желиш да слогови стану, већ
да пролете, да би за њима дошли други и ти чула целину. Увек је тако са целином сачињеном од делова, кад ти
делови од којих је сачињена не постоје истовремено: већу радост доноси целина
него делови, ако се може осетити целина. Али је далеко бољи од овога онај који је све створио, а
то је наш Бог, и он не пролази, јер ништа не долази на његово место.
Аурелије Августин, Исповести, превела с латинског Татјана
Ђурин, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад,
2017, стр. 102–103.
Нема коментара:
Постави коментар