Категорије

петак, 3. јануар 2020.

РАДОЈЕ ФЕМИЋ, ОБРАЗЛОЖЕНА ПРЕГЛЕДНОСТ КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКОГ КЊИЖЕВНОГ ТОКА (Марија Јефтимијевић Михајловић, Знамења и значења: огледи о српској књижевности Косова и Метохије)




Свеобухваност монографске форме нужно истиче императив методолошког плурализма, нарочито у домену науке о књижевности, чије дисциплинарно браздање се може тек условно прихватити. Удобност искључиве усмјерености на књижевноисторијски или књижевнокритички диксурс изостаје нарочито у приликама када треба дочарати дијахронијску виталност одређеног књижевног тока, али и естетску сложеност репрезентативних ауторских поетика које имају пресудан значај у обликовању традиције.
Монографијом Знамења и значења, Марија Јефтимијевић Михајловић је демонстрирала пуноћу рецепцијског захвата, равноправно поклањајући пажњу свим релевантним сегментима специфичног литерарног корпуса, какав је косовско-метохијски. У том свијетлу може се разумијевати и формулисана насловна синтагма, што у пролошком дијелу ауторка и напомиње: „желели смо да читаоцу укажемо колико на значај тренутка у коме се о српској књижевности ове покрајине пише, када се решава вековна проблематика њене одрживости у границама матичне државе Србије, толико и значај саме те књижевности, настајале у специфичним друштвено-политичким и историјским околностима и њима условљеној културној и духовној клими“. Назначено јединство знамења и значења ваља, дакле, поимати и као јединство текста и контекста чији обликотворни потенцијал није занемарљив. Напротив, изузети контекст у поступку тумачења дјела насталих на простору Косова и Метохије значи пренебрегнути фундаментално питање списатељског надахнућа. Када је косовско књижевно искуство у питању, тумачење престаје да буде уобичајена „надлежност“ поетике и/или херменеутике: оно мора рачунати с метафизичком димензијом духовноисторијске аутентичности, чега је ауторка студије изузетно свјесна.
Уводним поглављем под називом Српски роман и његово место у књижевној традицији Косова и Метохије, ауторка евоцира најзначајније моменте поетичке еволуције романа у цјелокупној српској књижевности, градећи увертиру за експликацију романескног искуства на подручју Косова и Метохије. Почетак својеврснс књижевне  периодизације овог простора ауторка везује за 1957. годину, која представља „први прави датум српског романа на просторима Косова и Метохије“. Те године, наиме, Вук Филиповић објављује роман Трагови, који ситуира у поетички контекст послератних година, у којима је утилитаристичко разумијевање литературе остваривано науштрб естетске компоненте. Стога и назначени роман карактерише као иновацију, будући да је њиме „простор Косова и Метохије први пут добио своју романескну пројекцију рата и револуције“.
Утемељење критичке ријечи ауторка везује за 1960. годину, откад на КиМ почиње да излази часопис Стремљења, „који ће означити једну нову етапу у развоју српске књижевности“.
Правећи преглед књижевноисторијских чињеница, ауторка се ослања на референтне ауторе, попут Радомира Ивановића, Драгомира Костића, Данице Андрејевић и других, али показује аналитичку самосвојност у третирању појединих писаца, на основу чега би се могло рећи да њена студија функционише и као механизам превредновања ауторких поетика које су уобличене у овом временском интервалу. Ауторка баштини периодизацију Драгомира Костића, која укључује три основне еволутивне фазе косовско-метохијске литературе: традиционалистичку (1945–1972), модернистичку (од 1972. до краја осамдесетих година 20. вијека) и артистичку (од краја осамдесетих до завршетка 20. вијека). Да наведена типологија не би остала предвидљиво књижевноисторијско уопштавање, ауторка на примјеру свог повлашћеног писца, Петра Сарића – „најплоднијег романописца српске књижевности овог поднебља“ – показује примјенљивост назначене подјеле, којој валидност осигуравају промјене поетичких струјања, како на индивидуалном, тако и на парадигматском нивоу: „крећући се од класичног реалистичког духа приповедања са израженим осећањем поштовања традиционалних вредности нашег народа, преко модернистичког и артистичког промишљања смисла људске егзистенције, Сарић је ʹрастаоʹ ка савршенијем уметничком поступку, модернијим и атуелнијим темама, не губећи никада из вида елиотовски схваћен поредак или традицију.“
У књизи се одговарајуће друштвено-политичке прилике акцентују онолико колико су о(не)могућавале аутономно одвијање књижевног живота у другој половини 20. вијека, с тим што се наглашава јединственост третиране грађе. „Политички и друштвени преображаји у јавном животу најјасније су се одразили и на књижевни живот и промене унутар њега, али чини се нигде тако снажно као на територији јужне српске покрајине. Последице су биле двоструке: с једне стране, дошло је до изолованости ове књижевности од књижевности матичне државе; с друге стране, таква изолација је развила одређене поетичке специфичности литературе стваране на српском језику.“ Експлицитно казано, послератна репресија комунистичког бирократског апарата, маргинализујући  обесправљеност српског народа, истицала је паролу привидног братства и јединства, и тиме „ограничила уметничке домете романа“. Коначно ауторка нотира реафирмацију националних и духовних идеала, отјелотворених прославом шестодогишњице Косовске битке, након чега ће наступити заокрет у тематској усмјерености косовско-метохијских писаца, који се „окрећу себи, свом националном етимону, потврђујући и подсећајући на корене свог националног и културног идентитета, своје духовности и своје историје“.
Након образложеног, поетичким фактима утемељеног књижевноисторијског прегледа, ауторка ниже огледе о писцима који чине примјерену илустрацију кровног критичког одређења. У том смислу, остварује се аналитичка дисперзивност и хетерогеност монографске студије. Ипак, упечатљиво мјесто припада поетици Петра Сарића, чијем дјелу ауторка посвећује четири есеја која „покривају“ најзначајнија подручја његовог књижевног рада. Пишући о његовим романима, поезији и драми, Марија Јефтимијевић Михајловић доприноси етаблирању Сарићевог умјетничког опуса. „Његова остварења надовезују се на линију стваралаштва Григорија Божовића и Вука Филиповића, а у ширем контексту на романе Михаила Лалића, Миодрага Булатовића, Ћамила Сијарића, Жарка Команина, са којима га повезује мноштво тематских и стилских сродности.“ Изолујући двоструку логику приповиједања као основни елеменат препознатљивости Сарићевог приповједачког поступка, ауторка надахнуто анализира роман Велики ахавски трг, који самтра „нараторском генезом“ романа Сутра стиже господар, чија сценичност је навела аутора на жанровско прекодирање, тј. драматизацију. Уобличавајући хронотоп Бањана, Сарић је, према ауторкином убједљивом тумачењу, превазишао регионалистичку концепцију, транспонојући локално до универзалног, тако да његови ликови истовремено припадају искуству динарског фолклора, али и искуству савремене свјетске (анти)драмске књижевности. Управо у таквој оцјени садржана је препорука за помно ишчитавање Сарићевог дјела, али и текстова других аутора заступљених у књизи, попут: Григорија Божовића, Миленка Јевтовића, Радосава Стојановића, Мирјане Бечејски, Небојше Лазића и других.
Изнесени став професора Небојше Лазића да критички текстови Марије Јефтимијевић Михајловић, обједињени књигом Знамења и значења, „сваким словом, независно од места где су настајали, припадају српској књижевности и култури у њеном интегралном виду“ на најбољи начин потврђује допринос студије учвршћивању свијести о јединственом српском књижевном простору, у којем ће косовско-метохијскио стваралаштво закономјерно и заслужено имати духовни примат.

мр Радоје Фемић




Текст је објављен у "Баштини", гласнику Института за српску културу - Приштина, свеска 49, 2019, стр. 485-488. 

Нема коментара:

Постави коментар