Категорије

субота, 14. март 2020.

ВОЛТЕР, Осећање




 Шкољке, како се тврди, имају два чула; кртице, четири ; друге животињe, као људи, пет: неки признају и шесто; али очигледно је да се сладострасно осећање, о коме хоће да говоре, своди на осећај додира, а да нама припадају пет чула. Изнад њих, немогуће нам је ни да замишљамо ни да желимо.
Могуће је да на другим планетама постоје чула која ми не можемо замислити; могуће је да број чула расте од планете до планете, и да биће које има безброј чула, све савршених, представља крај свих бића.
 Али ми остали, са наших пет органа, каква је наша моћ? Ми увек осећамо против своје воље, а никада зато што то хоћемо; немогуће је да немамо осећај који нам наша природа одређује, када неки предмет надражи наше чуло. Осећање је y нама, али не може зависити од нас. Ми га примамо; а како га примамо? довољно је познато да нема никакве везе између одсвиране арије, и речи које се певају за мене, и утиска које те речи производе y мом мозгу.
Нас чуди мисао; али осећање је исто тако дивно. Божанска моћ избија исто тако y осећању последњег инсекта као и y мозгу Њутна. Па ипак, да хиљаду животиња умире под нашим очима, вас нимало не брине шта ће бити са њиховом моћи осећаја, иако је та моћ дело Бића над бићима; ви их посматрате као стројеве природе, рођене да умру и да начине место другима.
Зашто би и како њихово осећање опстало када оне више не би постојале? Какву би потребу творац свега што постоји имао да сачува својства чији је субјект уништен? Вредело би исто тако рећи да биљке, које се називају осетљивима, задржавају моћ да своје лишће увлаче према петељкама, чак и када је биљка мртва. Без сумње ћете питати како то да, ако осећање животиња умире c њима, мисао човека не нестаје. На то питање не могу одговорити, не знам толико да бих га могao решити. Вечни творац осећања и мисли једини зна како их даје и како их одржава.  
Цело античко доба тврдило је да y нашем разуму нема ничега што није било y нашим чулима. Декарт y својим романима тврди да смо имали метафизичке идеје y себи и пре него што смо осетили сису наше дојиље; један теолошки факултет осудио је то учење, не зато што је било заблуда, већ зато што је било новост: касније је прихватио ту заблуду, зато што ју је уништио енглески филозоф Лок и што је морало испасти да Енглез није y праву. Најзад, после толико честих промена мишљења, факултет је поново осудио ту стару истину да су чула врата разума. Поступио је као презадужена влада која час даје вредност новцу, час је смањује; али већ одавно нико више не жели новчанице тог факултета.
Сви факултети на свету неће спречити филозофе да виде да ми најпре осећамо, и да нам је памћење само продужено осећање. Човек који би се родио лишен свих пет чула не би имао никакве идеје, ако би уотпште могао живети. Метафизички појмови долазе само преко чула; јер како се може измерити круг или троугао, ако нико није видео или дотакао крут или троугао? Може ли се стећи несавршена идеја о бесконачности, сем померајући границе? а како удаљавати границе, ако их нисмо видели ни осетили?
Осећање обухвата све наше способности, каже један велики филозоф.[1]
Шта закључити из свега тога? Ви који читате и мислите, закључујте.
Грци су измислили способност Психе за осећања, и способност Ноумена за мисли. Ми, на жалост, не знамо шта су те две способности; имамо их, али њихово порекло није ништа више познато нама него што је познато шкољкама, морској коприви, полипу, црвима и биљкама. Каквом несхватљивом механиком је осећај у целом мом телу, а мисао само у глави? Ако вам одсеку главу, нема изгледа да тада можете решити неки геометријски проблем: међутим, ваша пинеална жлезда, ваша мождана кора, где ви смештате вашу душу, још дуго остају без промене; ваша одсечена глава је тако пуна виталног флуида да често поскочи и пошто буде одвојена од свог трупа: чини се да би y том тренутку морала имати врло живахне идеје и бити слична Орфејевој глави која је још увек свирала и певала Еурицики када су је бацили y воде Ебра.
Ако не мислите када више немате главу, откуда то да вам је срце тако осетљиво и када је ишчупано? 
Ви осећате, кажете, зато што сви живци почињу y мозгу; а, међутим, ако су вам отворили главу и сагорели мозак, ви не осећате ништа. Људи који знају разлоге свему томе врло су вешти.

Волтер, Филозофски речник, превео с француског Ђорђе Димитријевић, Матица Српска, Нови Сад, 1990, стр. 271–273.  


[1] Кондијак, Трактат о осећањима

Нема коментара:

Постави коментар