У
години великог јубилеја – сто тридесет година од оснивања Српске књижевне
задруге – важно је указати и на једну линију доследности коју ова велика и
престижна установа српске културе негује више од века, а која се тиче идеје о
важности обухвата српског културног простора, посебно простора Косова и
Метохије. Остајући верна начелу које њен први председник Стојан Новаковић дефинисао, према којем се „просветни живот само онда у
пуном здрављу развија када црпе снагу из широкога и дубоког врела целокупне
духовне тековине народне“, Српска књижевна задруга је својим програмом рада,
издавачком делатношћу и својом просветитељском улогом од почетка поимала Косово
и Метохију као историјску, културну и духовну основу на којој почива свеколика
српска култура. Томе нимало није сметала програмска оријентација Српске
књижевне задруге која је подразумевала отвореност за савремена уметничка и
књижевна достигнућа, за модерне токове европске и светске књижевности и
културе. Напротив. У том укрштају традиционалног и модерног налази се и
њена тачка ослонца која никада није дозволила да се национално повлачи пред
анационалним, нити да се, с друге стране, традиционално затвори пред модерним.
О
томе можда најбоље сведочи обимна библиографија издања Српске књижевне задруге,
затим разноврсне едиције из области историје, историје уметности, књижевности,
философије и религије, чувено „Коло“, посебне библиотеке итд. При томе, број
библиографских јединица које се директно или индиректно тичу Косова и Метохије
је толико бројан и тако свеобухватан да се стиче утисак како у развоју и раду
ове институције и није било периода у којем је изневерена идеја „косовске
мисли“ (И. Андрић) или „косовског опредељења“ (З. Мишић).
Уопштено
говорећи, Косово и Метохија је у Српској књижевној задрузи присутно на више
различитих начина: првенствено је присутно у издањима из области књижевности
(како народне, тако и писане; како прозе, тако и поезије), затим у историјским
издањима, монографијама и зборницима из области историје уметности,
архитектуре и сликарства. Затим, велики је број књижевника са простора Косова и
Метохије који су своја дела објављивали у овој престижној установи током
протеклих сто тридесет година. Међутим, чини се најважнијим у свему томе
одговорити на оно суштинско питање: шта сва та издања уједињује, то јест шта је
оно фундаментално о самом Косову и Метохији према чему су се одређивали и
опредељивали бројни историчари, историчари уметности и књижевници који су о
њему писали?
За
разумевање идеје „косовске мисли“ у Српској књижевној задрузи није неважна
чињеница то што је Стојан Новаковић, и пре оснивања ове институције, већ 1878.
године (уочи петстогодишњице Косовског боја, када су се почела појављивати
научна дела великог значаја и трајне вредности о том догађају у историји и
легенди) објавио Народна предања о боју
косовском и Српске народне песме о боју
Косовском. Критичке студије. То сведочи да су ову институцију основали и
утемељили тако велики умови и људи тако широког духа, који су, разумевајући
величину и значај Косовског боја за српску националну, књижевну и научну мисао,
у темељ и програм рада ове институције то и уградили, оставивши једну врсту
трајног духовног завештања генерацијама које долазе.
Прво
значајно дело које се у Српској књижевној задрузи појављује, а везано је за
Косово и Метохију јесте Лазарица или бој
на Косову 1906. године, народна епопеја у двадесет и четири песме, које се
приредио и поговор написао Срета Ј. Стојковић. Ту је дата целокупна историја
Косовског боја у епској поезији и представља најобухватнију и утолико
значајнију студију у српској књижевнодти и култури. Ова књига је, разуме се,
због своје важности током једног века постојања и рада Српске књижевне задруге
доживела више издања.
Година
1926. значајна је пре свега по томе што се тада у издању Српске књижевне
задруге, у чувеном Колу, објављују приповетке једног писца са простора Косова и
Метохије, чије је дело после 1945. године читавих пола века било забрањено и
недоступно књижевној јавности Србије – Приповетке Григорија Божовића.
Овај „косовски Андрић“, како су га називали, највећи и најбољи приповедач
српског југа и Старе Србије је своју књижевну репутацију, између осталог,
учврстио захваљујући и томе што је своје приче о историјским страдањима Срба у
Старој Србији, објавио у овој институцији. Његова друга књига приповедака
објављена је 1940. године и такође је доживела велики књижевни успех. Од прве
Божовићеве књиге у „Колу“ до следећег писца са Косова и Метохије који је
објавио у тој престижној едицији прошло је читавих сто година. На то су свакако
утицале и одређене друштвенополитичке околности после Другог светског рата,
када је владала тенденција да се све оно што се стварало на простору јужне
српске покрајине сврста у корпус такозване „косовске књижевности“.
Године
2008. у „Колу“ је један од својих најбољих романа Сара објавио највећи
живи књижевник са Косова и Метохије – Петар Сарић. Међутим, треба рећи да је Сарић
и пре тога у Српској књижевној задрузи објављивао своје романе (Дечак из
Ластве, Петруша и Милуша и Сутра стиже Господар), а прошле, 2021. године објавио и најновији
роман Клобук. Овакво присуство дела једног косовскометохијског и српског
писца у овој институцији не говори само о квалитету његовог рада већ и о
третману српске књижевности стваране на овом простору као делу матичног тога
свеукупне српске књижевности, културној, просветној и националној оријентацији
ове установе.
Разуме
се да је између Божовићевих књига приповедака и Сарићевих романа објављено на
десетине књижевних и историјских дела, антологија, зборника, појединачних
издања аутора са Косова и Метохије (попут Данила Николића, Алека Вукадиновића)
или оних који су на Косову живели и стварали (Радосава Стојановића, Даринке
Јеврић, Ратка Поповића), али су се током протеклих деценија у СКЗ-у појавила
репрезентативна остварења која су у много чему померила границе схватања и
разумевања историје, уметности и културе Косова и Метохије, Косовског боја,
косовског мита и косовског опредељења.
Управо
из тог разлога посебно би требало издвојити есеј Зорана Мишића из књиге Критика песничког искуства (1976), објављен под називом „Шта је то косовско опредељење?“, који
је, како се чини, у многоме променио схватање идеје косовског опредељења. Третирајући вековну српску књижевну и
културну традицију као део светске и европске баштине, аутор посебно потенцира
значај Косовског мита који је
давно превазишао границе националног мита; својом суштином „он се придружио
оним највишим творевинама људског духа, сакупљеним у Имагинарном музеју једне
јединствене европске културе“. О
косовском опредељењу он говори као о највишем етичком принципу који нам је
уручен од Грка и који је постао наше историјско искуство, али и више од тога –
наше духовно и песничко начело.
Хронолошки
и историјски посматрано, есеј Зорана Мишића је био нека врста припреме за
деценију у којој се обележавала шестогодишњица
Косовског боја и буђења националне свести која се осећала на свим
пољима. Већ уочи 1989. године у српској књижевности, али и проучавању
књижевности, затим историји, историји уметности и културе јављају се дела у
којима доминира актуелизација и ремитологизација Косовског мита, као и шире
историјско и надисторијско контекстуализовање Косовског боја у историји српског народа и то је била
карактеристика рада и пројеката многих националних институција, издавачких
кућа, научних и образовних установа.
Међутим,
Српска књижевна задруга је
учинила много више од других објавивши неколико капиталних издања у којима су сумирана дотадашња научна и историјска знања, књижевне и
уметничке вредности, али и створене велике синтезе у виду значајних и капиталних едиција.
Тако
се већ 1988. године појављује хрестоматија текстова Савременици о Косову и Метохији
1852–1912 коју је сачинио и предговор написао Душан Батаковић. Избор текстова о
Косову и Метохији из пера Хаџи Серафима Ристића, Саве Дечанца, Бранислава
Нушића, Зарије Поповића, Јанићија Поповића и других, са изванредним предговором
приређивача, значајан је пре свега због тога што је права слика стања српског
живља на простору Старе Србије, о којој широка јавност није много знала. Ови
текстови су различити по жанровима, али чине драгоцену врсту историјске
књижевности која делује као заједничко прегнуће једног нараштаја.
У
периоду од 1989. до 1994. године
у Српској књижевној задрузи појавило неколико антологија песничког и прозног стваралаштва са Косова и
Метохије, али и песама и прича о Косову и Метохији, збирки поезије мотивисаних
Косовским бојем и Косовским заветом итд. Међу њима су свакако најзначајније
следеће књиге: Остала је реч (српске народне умотворине из Метохије), 1988, песме,
кратке умотворине, припиветке, обичаји, веровања, заклетве, клетве, благослови
итд, које је приредио Милорад Радуновић; Темељи
(избор нове српске поезије о Косову), 1989, приредио Павле Зорић; Љубомир
Симовић је 1989. објавио чувену драму Бој
на Косову; Косовско опредељење Радована Самарџића (1990), о историјском и
легендарном у Косовском опредељењу, светосављу и косовском завету, историјском
карактеру Срба, Косову и Метохији, његовом историјском успону и паду; Данило
Николић је 1991. објавио збирку изабраних приповека Повратак у Метохију; следеће године (1992) се појављује књига
Атанасија Јевтића Свети Сава и Косовски
завет; избор текстова из старе књижевности Списи о Косову објављен је 1993, као и Сабрани списи Патријарха Пајсија (1993), познатог као Пајсије
Јањевац; следеће године (1994) Владимир
Цветановић је објавио значајну Антологију косовскометохијских приповедака
(1871–1941), где су заступљени: Манојло Ђорђевић Призренац, Никодим
Савић, Зарија Поповић, Јанићије Поповић, Григорије Божовић и др).
Међутим,
ако бисмо једном речју или симболом желели да покажемо шта је Косово и Метохија у Српској књижевној
задрузи, то би била у српској култури јединствена едиција, настала такође поводом обележавања шест
векова од Косовског боја, Косовска споменица 1389–1989. Овај
велики пројекат објављен у четири књиге,
по обухвату тема, великим синтезама и минуциозним анализама у области књижевности, историје и ликовне уметности,
разликује се по свему што је пре
и после објављено о Косовском боју на читавој територији наше земље, у свим
издавачким кућама и културним и научним институцијама. И чини се да ће проћи
још много времена да би се у српској култури и просвети појавиле књиге оваквог
значаја и обухвата.
Косовском споменицом (1389–1989) су обухваћене следеће књиге: 1) Косовски
бој у српској историји (1989), коју су написали: Радован Самарџић,
Сима Ћирковић, Олга Зиројевић, Радмила Тричковић, Душан Батаковић, Веселин Ђуретић,
Коста Чавошки и Атанасије Јевтић; 2) Косовски бој у српској књижевности
Војислава Ђурића (1990) је изванредан зборник на преко 650 страна, у коме су
сабрани сви релевантни књижевни и критички текстови о Косовском боју, од
средњег века до дана објављивања ове знамените књиге. То је епска, лирска и
критичка вертикала о Косовском боју у српској књижевности која показује сву
дубину „косовске мисли“ кроз књижевно – песничко и прозно стваралаштво, али и
критичку мисао. Једном речју, све
вредно што се икада певало, опевало, приповедало и промишљало о Косовском
боју нашло се у овој књизи трајне и непролазне вредности; 3) Косовски
бој у ликовним уметностима Дејана Медаковића (1990) такође
улази у ред капиталних остварења, где се говори о одјецима Косова у европској и
југословенској уметности, као и о самом Косовском боју у ликовним уметностима.
Богато опремљена, ова књига чини духовно језгро читаве историје српске ликовне
уметности и 4) Косовски бој у европској књижевности, по свом значају улази
у ред изванредних књига, а обухвата изабране текстове који су настали као одјеци Косовског боја у европској књижевности
и то: староруској, француској, немачкој, шпанској, каталонској, италијанској,
пољској, мађарској, словеначкој, грчкој, енглеској, чешкој, македонској и албанској.
И
као круна свих ових издања о Косову и Метохији, његовој историји и култури кроз
векове, у Српској књижевној задрузи је 2006.
године објављена Књига о Косову Димитрија Богдановића (чије прво
издање датира из 1986, САНУ), вероватно најзначајнија синтеза историјског, научног и уметничког знања о нашој јужној
српској покрајини.
Ова
монографија, као и све овде поменуте књиге, али и бројна друга издања Српске
књижевне задруге од почетка прошог века до данас, говоре пре свега о томе да
Косово и Метохија и и ова институција културе чине духовно јединство више од једног века, јер је у свим издањима, код
свих аутора који су се њиме бавили, Косово и Метохија третирано као
конститутивни елемент српске културе, као темељ на коме почива све вредно,
велико и непролазно у њој. При томе је задивљујућа доследност неговања духовне
баштине у Српској књижевној задрузи, спремност да се и у деценијама највећих
духовних искушења не одустане од јасно назначеног пута развоја и ширења
просвете и културе, који је имао пре свега национални карактер. Та врста
„националне посебности“ (Љ. Трговчевић) је аутентична и препознатљива у Српској
књижевној задрузи, готово колико и њен амблем, али је нарочито дошла до
изражаја кроз неговање косовске идеје. Чињеница
да је та црта доследности видљива у издавачким подухватима и данас, има охрабрујући
и освешћујући значај, јер, како каже Димитрије Богдановић, управо таква
свеобухватна историјска сазнања човека „враћају к себи, оспособљавају га да
ствари види у правој боји и у стварним димензијама.“
Нема коментара:
Постави коментар