Прва збирка песама Марије Јефтимијевић Михајловић
тематски је заокружена, брижљиво компонована и осмишљена тако да оцрта кривуљу,
уједно и раст духовног осећања који је колико личан толико и општи. Подељена је
на циклусе Обасјања, Сновиђења, Озарења, Спознања, са програмски
конципираним прологом Реч – Мелодија – Тишина и песмом Срце
руже која се налази на повлашћеном епилошком месту као једина песма у
циклусу Сагласја.
У пролошком лирско-медитативном запису Марија
Јефтимијевић Михајловић своју аутопоетичку мисао или иманентну философију
песништва вртложи око неколико кључних појмова, истакнутих и у наслову: реч –
мелодија – тишина. Мирјана Бечејски тачно je у предговору књиге приметила да су
у питању неосимболистички концептуални топоси који су раније били предмет
интерпретативне и херменеутичке пажње ауторке збирке у домену њеног
књижевнонаучног рада. Међутим, сентенце у прологу ове књиге упућују на
онтогенетски развој поезије, на њене изворишне и исходишне тачке.
Док систематично излаже свој мисаони ток, ауторка се
поступно, стратификацијски, расклањајући слој по слој који чини песму,
приближава песничкој есенцији, односно почелу. Од најмлађе и материјално
најоспољеније, али за поезију и песнички језик конститутивне речи, она долази
до мелодије као највише сагласности песниковог унутрашњег ритма са космичким
ритмом. Мелодија се дотиче тишине, то јест води у тишину. Та, матерња, мелодија
у овој збирци није само унутрашња, тематска, већ и спољашња, формална. Аутопоетички
замишљена над мелодијом, Марија Јефтимијевић Михајловић подједнако је
усредсређена и на звучни, чулни утисак својих песама, на њихов одјек у уху
читаоца. Зато их ваља читати наглас. Песникињини саговорници на плану
промишљања порекла и сврхе песничког говора јесу Јохан Георг Хаман и Јохан
Готфрид фон Хердер, будући да је за њих поезија потреба човека да изнова
артикулише изворну логосност света, као матерњи, изворни језик човека. Њихово
гледиште, као и Маријино уосталом, поезију афирмише као духовно узвишенији
облик уметности. Хаман верује у првобитно свејединство религије, знања и мита,
тврдећи да је читав свет Божји језик, а да је песништво ништа друго доли
подражавање Божјег језика. Хердер указује на првобитни синкретизам музике,
песме и плеса. Маријине поетске визије нису директно наслоњене на тезе ових
мислилаца, али у својим песмама она такође исказује идеју да посредством
поезије сазнајемо космос, док је основ света песма која се може певати, јер јој
је носећи стуб мелодија, матерња мелодија. Књижевност је отуда одраз божанског
стваралаштва, док је поезија уметност непосредно везана за душу – музику душе,
јер звуци и језик у поезији имају душу и значење.
Поетско средиште ове збирке је тишина. Марија
конфигурише концепт апсолутне тишине. Он је донекле аналоган Настасијевићевом
концепту апсолутне поезије и Малармеовом чисте поезије, с тим што се овде не
ради о неком поетичком задатку или програму, већ начину да се именује и
проникне у изохимене поезије и да се поопшти искуство тишине које стваралачки
акт жели да постигне. Песникиња се ту не задржава на половини доживљаја нити на
идеји о уметничком генију из којег све потиче, као у, на пример, романтичарском
виђењу стваралаштва. Она иде даље и од месијанског естетизма који у поезији и
уметности види супституцију религијског наратива. За њу је поетски чин сублимно
искуство продирања у суштину, а та суштина је логосна тишина и доживљај Љубави.
У тишини се одвијају спознања суштина. До њих се, међутим, не долази логички,
већ интуитивно, доживљајно, каткад и интелигибилно. Тишина не објашњава саму
себе, њено значење изједначено је са Богом као највишим обликом љубави. Иако
захтева тумачење, она, као неизрецива, скрива се од сваког говора. Боравак у
тишини, како, на пример, сматра Жан-Лик Марион, јесте дар који нам је дат и
који ми дарујемо Богу. Божје биће присутно је у тишини нашег срца. Чувајући
тишину песник постаје гласник божанске тишине. За Марију насушна самоспознаја –
која је и богоспознаја – могућа је тек у тишини: „Ходај, корачај, ка себи самом
/ за речите тишине отвори слух (Мисао). Тишина је дакле обремењена речима, то
јест смислом, који је у тишини снажнији и пунији.
У песми Једноставност, која нас мелодијски
подсећа на Књигу Проповедникову и на Елиотова Четири квартета,
Марија Јефтимијевић Михајловић, разлучујући време говора од времена ћутања,
распознаје и два могућа комуникацијска присуства тишине: „постоји тишина за
разговор душа / и Душа која говори тишином“. Тако пружа пример савладаног
искуства тишине које нуди многа, па и дијалошка преимућства. Песма је објава те
тишине. Тишина је услов да се буде у Божјем присуству, али и присуству са
ближњим и са самим собом. Човек постаје права слика Божја управо уласком у
тишину. Тишином се долази до Бога љубави јер је Божја тишина испуњена љубављу.
Зато Марија снагом поетске имагинације пројектује Храм тишине у
којем: „Једна је тишина тиша од свих тишина / Мир дубина, мир дубина / Кад
напуштају нас сенке и насељавају сунца / Кроз затворене капке отварају се
небеса / И тонемо у облаке као у снове”. У храму тишине је могуће ослушнути
васељену и отворити наше биће ка светлости. Сходно наслову ове песме и целе
збирке, Марија изграђује симболичко стециште најдубљих доживљаја и вертикалног
усмерења духовно будног и мудрог песничког субјекта. Он тишину поима као језик
будућег века. Тако се и кроз целу збирку провлачи аутопоетичка мисао да поезија
настаје онда када песма претходи тишини и следи после ње. Песма продире у
тишину, и обратно, чинећи јединствено смисаоно сазвучје. Песма је и залог
тишине, место на којем је најбоље можемо чути, слушајући тако и своје срце. Марија
на самосвојан начин имплементира Новалисову фрагментарно изложену тезу да је
песма моменат дотицаја, садејства песничког, мистичког и религиозног искуства.
Међутим, песникиња, очигледно са аутопоeтичким предумишљајем, изневерава наше
очекивање, и не саставља молитву као традицијски поетско-реторски жанр који би
интегрисао назначене домене простирања поезије.
Поред тишине, један од тежишних појмова збирке, са
високом песничком и духовном резонанцом, јесте Љубав. Већ у пролошком запису
Марија нам открива да је за њу Љубав прапочело, основ, уједно и исходишна тачка
свеколиког стваралаштва. Љубав и тишина су нераскидиве. Из тишине која је
способност да се утишају мисли и негативна осећања исходи љубав.
У песмама циклуса Сновиђења, на пример,
тематско-мотивски усресређеним на љубав, Марија не пева о платонској или
еротској љубави, не пева ни о љубави као агапе. Она пева о љубави која је
омнипотентна, а то је љубав свеприсутног Бога. Та љубав је дубоко дијалектична,
бар када њено разумевање покушамо да сместимо у оквире мишљења и говора. Али,
Марија нам мудро сугерише да је та дијалектика већ препозната у Јеванђељима, и
да је она у основи свега. Љубав је онтичка узајамност не искључиво између Бога
и песника, него између Бога и универзалног човека. Та љубав је двосмерна и
постојана. Дела настала у тој љубави и том медитативном и делатном љубављу
остају. То значи да је песнику пружена привилегија да својим стваралачким
деловањем у слободи сведочи неисцрпну и безмерну Љубав и да обделава тај врт.
За Марију љубав претпоставља излазак из егоцентричног мрака, рушење бедема
самољубиве индивидуе и несебично давање себе за живот ближњег.
У песми У светлости љубав је
обасјана, у њој се додирују душе. „Од прстију наших – загрљених зрака / рађају
се сунца под нашим очима”. Зато нас неретко њене песничке слике и поступак
подсећају на циклус песама Далеко у нама Васка Попе. С тим што је код
Марије љубав узвишенија јер се у љубави ослушкује вечност, слути светлост,
принципи стварања и устројавања света (О космичкој мери ствари) и путује
уназад, до почетка (Прарођење). Ћутањем се воли. У песми Легура тишина
поново игра улогу кључног сведочанства Љубави који онтички међусобно
саусловљени љубавници морају да буду свесни управо зато што њихова љубав има
космичке размере.
У том тематском кругу истиче се песма Зрно.
Значење Љубави се са узајамног односа једног пара сели у домен љубави Бога
према човеку и начин да је човек прими и врати. У моту песме призива се
парабола из Јеванђеља по Јовану. Љубав се одиграва према Божјој промисли.
Она изискује од човека заборав себе и спремност душе да се отвори. Она је
дијалектична, јер убија човека да би га оживела. Егоцентричан и
антропоцентричан човек, заробљен својом логиком и мишљу, постаје подложан
пропадљивости. Ако се отвори према духовној светлости и топлоти као извору,
како вели Преподобни Јустин Ћелијски, „онда живи широким и бесмртним животом,
животом божанским”. И тек тада, како Марија химнично истиче у последњем стиху
песме, доживљава потпуну радост живљења. Идеју да су Љубав и смрт нераскидиве
проналазимо и у песми Легуре: „плес суштина плешу и Љубав и Смрт”.
Врхунац тог парадоксалног модуса бивствовања, који је оваплоћен у Речи, јесте
богословски устројена песма Мера бивства, што нас враћа на Маријину
аутопоетичку замисао. Реч је Љубав „праслика крста на Голготи / ‘самог себе без
остатка дати’ – она ће нас поништити / и створити у исти мах / Јер је мера
нашег бивства”. С друге стране, налази се мајчина љубав, која је страшнија и
надмоћнија од пожара историје који изазивају злехуде разорне силе у песми Уочи
дана српског страдања.
У својој збирци песама Марија управо жели да освести
импликације боравка у врту Љубави. А он подразумева изоштренији духовни вид.
Нешто што наликује поетичком постулату налазимо у песми Чудесно призови која
отвара циклус Обасјања и аутопоетичког је усмерења. У њој се у
форми императива слаже глаголски каталог онога што јесте примарни позив
песничког стваралаштва, долажење до суштине која има различите атрибуте и
ознаке до којих језик може да допре. Овде као да се смењују принципи апофатичке
и катафатичке теологије, а који су видови разумевања трансцендентног Бога изван
људског гносеолошког, спознајног хоризонта. Поезија се бави оним што је
појмовно неухватљиво. У томе лежи њена парадоксалност.
На то се надовезује песма Треба изван круга
ићи као својеврсни наговор да се начини радикални заокрет или
премештање, односно да се живот посматра и живи не рационалистички и
егзистенцијалистички сужено, већ из призме трансценденције и есхатологије. Тако
се из невидела приземног, спутавајућег хаоса свет доживљава и обликује као
космос, што значи уређеност и целисходност. Тај позив, али на онтичком нивоу,
нивоу самог бивствовања, јавља се у песми Чежња. Насловом се
сугерише да душа чезне за уређеним обликом постојања: „са собом се сусретати /
опет Цео с Једним бити / бити Љубав – љубав Бити. // Бити светлост, блистав
бити…” Духовни, а тиме и онтички, искорак бића из овосветске маглине прекривене
тамном сенком незнања и силама поднебесја изискује се и у песми Божанством
такнут из циклуса Озарења. Марија спаја платонистички
реалистички концепт о свету идеја са хришћанским поимањем истинског живота у
Богу. „Онај ко слути тај је на прагу / живота што се изван граница крије / да
живот је овај ходајући земљом / тек сенка оног што се изнад вије.”
Тако долазимо до Маријиног концепта среће: „Ако се
сагнеш довољно ниско / можеш дотаћи бездане своје / устремиш ли биће ка небу /
видећеш себе и тамо горе”. (Срећа) Силазак у дубину услов је успона, али
силазак и успон су два модуса постојања. Уместо дијалектике добра и зла у
човеку, на пример, у поезији Новице Тадића, где се песнички субјект из понора
властитог бића у отуђеном, урбаном окружењу, обраћа присутном, али
дистанцираном Богу, Марија је изабрала укрштај, Костићев укрштај, у које смешта
знамење крста као симболичког принципа, упоришта унутрашње разапетости и трвења
као начина постојања. Човеково својство је да обитава и у домену чула и у
домену духа, и у материјалном и у нематеријалном свету. Њиховим укрштањем и
мером тог укрштаја остварује се пунота крстоносне личности: „Укрштај тај –
мирна је тачка / у којој почиње мера твог раста / – ка лику Творца у себи
самом”. Човек је крстоносац и по томе налик распетом и васкрслом Богу.
Међутим, страсна/страдалничка мера распећа није само
лична, већ је и колективна. Песнички субјект Марије тај крстоносни потенцијал
проналази у породичној и колективној патњи која се историјски перпетуира. У
крстоносном страдању, које је саставни део нашег идентитета, она је у стању да
угледа светло васкрсења. Српска заједница страдањем осваја могућност
бивствовања с Богом, односно спасења. Али, као што је наговештено у песми Зрно,
ни на историјском плану смрти саме по себи нема, из ње исходи живот.
Продорнијим и прозорљивијим духовним видом изводљиво
је есхатолошко сагледање историјског усуда. Он је тематско-мотивски разрађен у
прве четири песме циклуса Спознања: „То што видиш нису моје очи / прозори
су истинскога вида”, оглашава из дубине културног памћења краљица Симонида у
песми Дно душе. Њен непостојећи поглед изједначен је са погледом
Богородице која у сузама посматра мучење свога Сина. Духовни вид, као у
Ракићевој песми, доноси нови живући парадокс. Из ископаних очију на фресци
манастира Грачанице које собом носе вековни бол исијава света, распевана
светлост, светлост будућег века: „Само један бол је од давнина: / – ископана
светлост која пева / са прозора унутрашњег вида / дно је душе – дно зеница
мојих”. Унутрашњим видом посматра се историја на простору Косова и Метохије у
песми Поглед у време, док је поглед у личну и породичну будућност у
песми Сан прадеде Огњана упризорен као сан. Јунак песме,
прадеда Огњан, ковчежић са сновима – метафору личне пројекције животне
будућности – обременио је историјом проживевши голготу српске војске у Првом
светском рату. У овим песмaма породична историја се исписује као палимпсест
преко текста колективне историје.
Поглед издалека, с удаљене перспективе, у песми Гледајући
у Звечан уједно је поглед унатраг, кроз време. Тај поглед је, дакле,
бистрији и уверљивији, њиме се духовно сагледавају историјске и географске
особености једног места на Косову и Метохији које имају своје дубинске
импликације. Тај покајнички поглед има моћ да у песничкој имагинацији и узнесе
град до висина духовних очију ослепљеног краља Стефана Дечанског. Песме у овом
циклусу емотивно су веома сугестивне јер их је записао очевидац, онај који је
са својим прецима проживео распламсану прошлост и који живи пренапету садашњост,
све време покушавајући да јој пружи откривењски и есхатолошки смисао.
Песнички субјект у песмама изнова распознаје свој
идентитет и везује га за дуги ланац предака и потомака. То је веома експлицитно
дато у песми Чежња векова или у песми Душа. Тако
се евоцира цео један традицијски ток српског песништва, почевши од Змаја, преко
Ракића, Раичковића, Нога, па до Маријиног савременика Драгана Хамовића. Као и
тематско-мотивски, Марија, како смо поменули, и поетички уроњена у традицију.
Она одабране утицаје из традиције не скрива, већ их врло прорачунато и свесно
излаже и пружа читаоцу да их препозна. Индикативна су стога њена дијалошки
постављена мота појединих песама.
Егзистенцијални лиризам ове збирке заснива се на
проналажењу смисла у осећању и вери који је резултат не усвајања доктрина, већ
личног усхођења душе и (само)спознаје. Зато је песнички субјект у стању да
пронађе хармонију смисла и лепоте. Управо из тога извире употреба лексике. Због
тога изгледа да на тематском и реторичком плану обилује општим местима
духовно-религијске поезије. Могуће је, међутим, да је песникиња желела да
постигне нешто друго. Тематско-мотивским и семантичким варирањем топоса Лепоте,
Правде, Добра, Царства Божјег, Васељене, Космоса, тишине, Љубави у овим песмама
одражава се новосентименталистички порив да се изнова, пуним устима, изговоре и
новим значењем испуне ове категорије, како би им се вратила њихова примарна
узвишеност. То су оне речи које, према Михаилу Епштејну, након
појмовно-терминолошке израбљености, пражњења а потом и потискивања у XX веку и
морају изнова да задобију своју изворност и употребљивост. Несумњиво да је овај
Маријин наум повезан и са хришћанским уверењем о општој цикличности, а тиме и о
нашем доживљају животних међаша које именујемо никако другачије до овим
топосима. На том уверењу се заснива Маријин лирски сентиментализам, а он није
подложан идеолошким злоупотребама или малициозним интерпретацијама.
Храм тишине је
збирка песама које проговарају сентециозно, нутрином срца и речима са
универзалним зрачењем. Тим речима забележено је сведочанство о томе да у нашем
свету, ако се сагледа духовним видом, прелива се смисао. Зато је ово ретка
књига префињене поетске духовности у нашој савременој књижевности која је
испуњена толиким обиљем наде и светлости. И то је не чини архаичном, напротив.
Захваљујући том доживљају стварности она надраста и иде изван пословичне
епохалне утучености која се затвара у оквире своје епохе и у њој окончава.
Кораци, свеска 1–3, 2024.
https://koraci.net/2024/04/јана-алексићкњига-префињене-поетске/
Нема коментара:
Постави коментар