 |
| М. Нестеров, "Света Русија" |
Младићу,
не заборављај молитву. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, појавиће се
ново осећање а у њему и нова мисао, коју раније ниси знао и која ће те поново
ободрити; и схватићеш да је молитва – васпитање. Запамти још и ово: сваког
дана, и кад год можеш, понављај y себи: »Господе, смилуј се свима који су данас
изашли пред тебе.“ Јер сваког часа и сваког тренутка хиљаде људи напуштају овај
земаљски живот и њихове душе излазе пред господа, и како је много међу њима
оних што су се растали са земљом отуђени, ником познати, у тузи и јаду што их
нико неће пожалити и чак уопште не зна за њих: да ли су живели или нису. И ето,
можда ће се са другог краја земљиног винути ка господу твоја молитва за покој
његове душе, иако га ти уопште ниси познавао нити он тебе. Како је утешно души
његовој, која је у страху стала пред господа, кад у том тренутку осети да постоји
неко ко се и за њега моли богу, да је остало на земљи биће људско које и њега
воли. А и бог ће милосрдније погледати обојицу вас, јер ако си ти њега тако
пожалио, колико ће га више пожалити он, бескрајно милосрднији и болећивији од
тебе. И опростиће мy тебе ради. Браћо,
не бојте се греха људског, волите човека и у греху његовом, јер та слика
божанске љубави и јесте врхунац љубави на земљи. Волите све што је бог створио, и целину и свако зрнце песка. Сваки
листак и сваку зраку божју волите. Волите животиње, волите биљке, волите сваку
ствар. Ако будеш волео сваку ствар, схватићеш и тајну божију у стварима.
Схватићеш једном и почећеш је неуморно сазнавати све даље и више, сваки дан. И
најзад ћеш заволети свет апсолутном, васионском љубављу. Животиње волите:
њима је бог дао клицу мисли и радост непомућену. Немојте им је мутити, не
мучите их, не отимајте им радост, не противите се мисли божјој. Човече, не
горди се над животињама: оне су безгрешне, а ти, са својом величином, прљаш
земљу својом појавом на њој и за собом остављаш свој прљави траг авај, скоро
сваки од нас! Волите нарочито децу, јер
она су такође безгрешна, као анђели, и живе ради усхићења нашег, ради очишћења
срца наших и као извесни путоказ наш. Тешко оном ко увреди дете! (...)
Пред неком мишљу станеш у недоумици, особито гледајући
грех људски, и упиташ себе: »Треба ли освајати силом или смиреном љубављу?“
Увек одлучи: »Освојићу смиреном љубављу.“ Ако се одлучиш тако једном заувек,
моћи ћеш цео свет покорити. Кротка љубав је страшна снага, најмоћнија, којој
нема ништа слично на свету. Сваки дан и час, сваког тренутка контролиши себе и пази
на себе, да би лик твој био диван. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си
љут, са ружном речју, са гневном душом; ниси, можда, ни приметио дете, а оно је
тебе видело и твој лик, ружан и безбожан, можда је остао у његовом незаштићеном
срцу. Ти и ниси за то знао, а можда си тиме већ у њега бацио рђаво семе, и оно
ће, вероватно, нићи, а све зато што се ниси уздржао пред дететом, зато што ниси
изградио у себи брижљиву и активну љубав. Браћо,
љубав је учитељица, али је треба умети стећи, јер се она тешко стиче, скупо се
плаћа, дугим радом и на дуги рок, јер треба волети не у једном случајном тренутку,
већ целог живота. А случајно свако
може заволети, и злочинац може заволети. Мој млади брат је птице молио за
опроштај: изгледа бесмислено, а истина је, јер све је као океан, све тече и
спаја се, на једном месту дотакнеш – а одрази се на другом крају света. Нека је
безумно молити птице за опроштај, али и птичицама би било лакше, и детету, и
свакој животињи око тебе, кад би ти био лепши и племенитији него што си сада,
макар за једну кап, али било би лакше. Све је као океан, кажем вам. Тада би се
и птицама почео молити, мучен апсолутном љубављу, као у неком одушевљењу, и
молити и њих да ти грех твој опросте. Цените веома то одушевљење, ма како
изгледало људима бесмислено.
Пријатељи
моји, молите и тражите од бога весеље. Будите весели као деца, као птице
небеске. И нека вас не збуњује у вашем раду грех људски; не бојте се да ће он
избрисати ваше дело и неће му дати да се оствари, немојте говорити: »Моћан је
грех, силна безбожност, силна покварена средина, а ми смо сами и немоћни,
смрвиће нас гадна средина и неће дати да се оствари добро дело.» Клоните се, децо,
ове малодушности! У томе је једини спас: савладај се и учини себе одговорним за
сав грех људски. Јер то је, пријатељу, заиста тако –– чим себе искрено учиниш
одговорним за све и за сваког, одмах ћеш увидети да у суштини тако и јесте и да
си крив за све људе и сва зла. А пребацујући своју лењост и своју немоћ на
људе, завршићеш тако што ћеш се надахнути сатанском гордошћу и почећеш роптати
на бога. А о гордости сатанској мислим овако: нама на земљи је тешко да је
схватимо, зато је лако пасти у грешку и задахнути се њоме, и то још мислећи да
нешто велико и лепо чинимо. И много шта од најјачих осећања и побуда наше
природе ми на земљи засад не можемо схватити, али не саблажњавај се тиме и не
мисли да ти то може послужити као оправдање, јер ћеш пред вечним судијом
одговарати за оно што си могао схватити, а не за то што ниси могао, y то ћеш се
сам уверити, јер тада ћеш правилно видети и нећеш више полемисати. Ми на земљи
заиста као да лутамо, и кад не би било драгоценог Христовог лика пред нама, ми
бисмо сасвим залутали и пропали као род људски пре потопа. Много шта је на земљи од нас скривено, али у замену за то даровано нам
је тајанствено, интимно осећање наше живе везе са другим светом, са светом
вишим и узвишеним, а и корену наших мисли и осећања нису овде него у другим
световима. Ето зашто филозофи говоре
да се суштина ствари не може схватити на земљи. Бог је узео семена из других
светова и посејао по земљи, и узгајао врт свој, и никло је све што је могло
нићи, али оно што је одрасло, живи и живо је само осећањем своје везе са
тајанственим другим световима. Ако слаби или изумире у теби то осећање,
онда умире и оно што је одгајено у теби. Тада ћеш постати равноцушан према
животу и чак ћеш га омрзнути. Тако ја мислим.
Ф.
М. Достојевски, «Из беседа и поука старца Зосиме», Браћа Карамазови, 1, превео Милосав Бабовић, «Рад», Београд, 1990,
стр. 437-440.
Нема коментара:
Постави коментар