СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИН, ***

 

"Нема одмора на земљи онима који желе спасење."

Добрица Ерић - НОЋИ КАДА НАМ ЈЕ ЖАО ДА ЗАСПИМО

 

Постоје неке летње ноћи кад нам је жао да заспимо.

Наши родитељи су давно вечерали и полегали, а ми још лебдимо у авлији као да су нам порасла крила.

Небо се расцветало над нашом кућом као столетна трешња на којој стоји месец.

Башта нам мирише на све биље које цвета на земљи.

Попци зврје под липама као скривени сатови тишине, који раде по звездама и показују колико ће нам дуго родитељи живети.

Поток жубори у близини, тихо, као да разговара с камичцима, лепо осећамо како нам запљускује душу.

Хтели бисмо у поље, у реку, на брдо, хтели бисмо некуда, ни сами не знамо куда, али не можемо да прекинемо кончиће бојажљивости којима смо привезани за стабла јабука.

Свици нас просто чикају да изађемо из авлије и ми их хватамо и мажемо њиховим златом лица.

По једна звездица нам стоји у грлу, као коштица од шљиве коју не можемо да прогутамо.

Више нико није будан сем цврчци, свици и ми, лишће трепери само од нашег дисања, месечина је тако плава и густа да би се по њој могло пливати.

Александра Грозданић – ЖЕНСКА ПЕСМА

 

Журим:

Да сломим врат,

Да успорим сат,

Да преварим време,

Да скупим поене,

Да се свима свидим,

Да их све постидим,

Да услужим госта,

Да пређем три моста,

Да се у шарм уздам,

Да лудога обуздам,

Да упалим свећу,

Да пожелим срећу,

Да умесим хлеб,

Да поштујем ред.

Па кад паднем с ногу,

Да се јавим Богу.

Марија Јефтимијевић Михајловић - НА ВЕСТ О СМРТИ БОЖЈЕГ БИЋА

 

         Александри Сашки Грозданић

Између столова, књига, каталога

кретала се нечујно као сенка

чувајући тишину читаонице

и мир наших умова и светова.

Спуштала нам књиге на полице

тихо, као да приноси нека трећа рука.

Осмехивала се мило и срдачно

уносећи благост на наша сива лица.

Нисмо ни знали када је ту

а када у својој књижевности пребива.

О свом писању, као и свему другом,

говорила је са стидом детета.

Звали смо је Божјим бићем

иако то она никад није знала,

јер би се и од тих речи постидела.

Била је анђео чувар

васељене саткане од милион наслова

и анђео нашег личног универзума.

Да сад крочим у тај велики простор

знала бих да је ту,

иако сад грађу

анђелима на столове спушта.

БЕЛА ХАМВАШ, ***

 

Блистати може само онај ко пати. Ово је смисао блешавог крста. Ведрина је зато тако незасењиво сјајна, и зато искри, јер су у њој радост и бол сједињени. Осмехивати се уме само онај ко је ову равнотежу остварио.

Тајни записник, 4. фебруар 1962. (одломак)

Васко Попа – КУЋА НАСРЕД ДРУМА

 

Кућа нам је насред друма

Што прво сунце са последњим спаја

Црна наша срећа златних руку

Неимар нам сама била

Смишљала изгледа небеску ћуприју

Изгледа сунчеве теразије

А испала кућа

На друм отада немани избијају

И опасници и громовници

И трговци сунцем

Куће тад лепе нестане

У хрвању неба и земље

И шкргуту таме и вапају светлости

У топоту копита на крову

Небо се од земље кад-тад раздвоји

Кућа се опет појави насред друма

Појави се лепа

Управо ко небеска ћуприја

Ко сунчеве теразије

 

Друм боље гледа своја посла

Прво сунце са последњим спаја

Само ветрови што око куће служе

Разгоне задах изгорелих рогова

 

Политика, 1. јануар 1963. године

Милосав Тешић – АКСИОМ И БИНОМ

 

Од птице у небу до рибе у виру

котрља се разум по незбира збиру.

У слици и речи, тек секунд што важе,

комада се збиља на шарене лаже.

Идеје и мисли у трину се дробе.

Шта друго је живот но истовар робе!

Пред тријумфом општим финансијских чуда

шта приче и драме, шта лирика худа!

Све овчице листом – од библијског мита –

у  маказе хвата божанство профита.

У плусу је минус, у минусу шифра:

на безброј се нула распрскава цифра.

А ово је гесло, аксиом и бином:

и звезде постоје да звече ситнином.

М. Тешић, Са Авале поглед, Београд: Чигоја, 2021. 

Рајко Петров Ного – ТВОЈЕ ЈЕ ДА КОРАЧАШ

 

Не можеш ти у такве послове да се пачаш,

није за тебе тресак нити цепање суво.

Буди оно што јеси, цео пређи у уво –

твоје је да вибрираш, твоје је да корачаш.

У новим пределима слуте се твоји кораци,

док палацају муње, плава те тога штити

(непробуђени у детету чамују пипци смрти)

и твоје опоре речи овде су једини знаци.

 

Не буди разуман, понекад можеш да враћаш

зелено време апокалипсе, на прескок жита зрију

запенушаш у свему, пусти да ти се смију –

по стоти пут ти кажем: твоје је да корачаш.

Бранислав Матић – ОСТРВО

 

Не пловиш ти ка острвима

него постајеш острво.

Престао си да осветљаваш свима

свет саткан од чудноватих острва

и скривених рима.

Удубљујеш се у свемир,

у звездани прах, вучји зов,

у камен, траву, дрво.

Мучи те несагледивост,

смисао непрозира,

мучи те бол света и благодат,

последње и прво.

Зри благост,

пунота што ће обасјати

и тебе-острво.

Б. Матић, Острво, Београд: Српска књижевна задруга, стр. 67.

Бранислав Матић – ЗАПИТКИВАЊЕ

 

А шта ако је свет

само рана на телу Творца,

неопрезно нанета себи

у некој игри ванвременској?

И ако су ови животи

само чишћење ране,

борба белих зрнаца

у крви творитељској

на спољашњим границама

свега познатог?

Шта ако смо само војска

која својим срцем брани

Првог Рањеника?

И ако је овај бескрајни свод

само завој на светој рани

који се мења свакога јутра?

И шта ако управо

чиним самоубиство

питањима?

Раскрварићу

ово свитање

и бити само кап пурпура

на Истоку?

Б. Матић, Хиперборејски летопис: разабране песме, Београд: „Укронија“ – Центар за изучавање Традиције, „Хипербореја“, стр. 45.

Јован Христић - ПО ЦЕО ДАН СЕДИМ У БИБЛИОТЕЦИ

 

По цео дан седим у библиотеци, заједно са научницима

Забринутим за судбину човечанства. Затворим очи

И нађем се у врту пуном сунчеве светлости

И зујања невидљивих пчела. Дани детињства

Полако израњају из заборава, дани

Када је све било на дохват руке,

Када је живот изгледао као једно велико обећање.

Нема више обећања. Ствари почињу да измичу

И ја остајем сам, заједно са научницима

Забринутим за судбину човечанства.

Поново затворим очи, и нађем се на мору

Из мојих давних снова, мору које ми је

Такође измакло, као и живот што се измакао.

Научници забринути за судбину човечанства

Тихо дремају над својим књигама,

Док ја сањам вртове изгубљеног детињства

И мора којима никада нисам и нећу бродити.

Момчило Настасијевић – ЛЕПОТА ЈЕДНЕ СТВАРИ У ОСНОВИ ЈЕ ТАЈНА ТЕ СТВАРИ

 

Лепота једне ствари у основи је тајна те ствари. Први који је осетио ту тајну, продро је и с оне стране ње. То је већ свештеник-песник. Човечији дух је тиме направио џиновски скок навише, наниже, и у сваком правцу. Од тада он више није окретна и довитљива животиња. Њему више није доста да је само сит и обезбеђен од нападаја животиња и других људи. Њему се хоће још који пут да га неко живом речју или кипом или свирком доведе лице у лице с тајном света, с Богом, када ће се он изгубити у њој и заборавити на себе. - Не треба се варати, мистицизам никада није остављао човечанство. Само се тим путем, који је уосталом и једини, дошло до открића лепог. 

М. Настасијевић, Есеји, белешке, мисли. Дечје новине - Српска књижевна задруга, 1991, стр. 21.