Сваки
спис је позив читаоцу. Рукопис наступајуће песме подстиче слику неке
церемоније: игре, рецитације, страданија (никада спектакла). Песма ће бити изнова створена колективно. У
неким тренуцима и на извесним местима поезију могу сви да доживе: уметност
светковине очекује своје ускрснуће. Старинска светковина заснивала се на
концентрацији или оваплоћавању митског времена у једном затвореном простору,
који се силаском божанства изненада претварао у центар света. Модерна светковина
пре би одговарала супротном принципу: растурању речи у разним просторима и
њеном кретању тамо-амо од једног до другог, њеном вечном преображавању, рачвању
и умножавању и коначном окупљању у само једном простору и само једној реченици.
Ритам сачињен од двоструког кретања, раздвајања и спајања. Плуралитет и
симултаност, призивање и гравитација речи у једно магнетско овде. И кад се тако
у тишини и усамљености чита или слуша можда у интерпретацији неке групе, песма
асоцира на појам позоришта. Реч, ритмичка целина: слика је једина личност тог
позоришног комада; страница је сцена, трг или нека пољана; радња, непрестано
спајање и раздвајање песме, усамљеног и множинског хероја који је у вечном
дијалогу са самим собом: заменица која се распршује у све заменице и поново
апсорбује у једну једину и огромну, која никад неће бити оно "ја"
модерне књижевности. Та заменица је говор у свом контрадикторном јединству: ја
нисам ти, а ти си моје ја.
Поезија се рађа у тишини и муцању, у немогућности да се
искаже, али неодољиво тежећи да поврати назад језик као потпуну реалност. Песник претвара у реч све што додирне, не искључујући
ћутање и белине у тексту. Недавни покушаји да се речи замене обичним звуковима –
словима и другим шумовима – још су неуспелији и неинвентивнији од калиграма:
поезија губи, а музика ништа не добија. Једно
је поезија музике, а друго музика поезије. Песма прихвата крик, обрт речи,
реч захваћену гангреном, мрмор, шум и несхватљиво, али не и безначајно.
Уништавање смисла имало је смисла у време дадаистичке побуне и могло би га и
сада имати када би садржала неки ризик и не би представљало уступак више
анонимности пропаганде. У добу у коме је смисао речи нестао, таква делатност се
ни по чему не би разликовала од војске која митраљира лешеве. Данас поезија не може бити уништавање, него
тражење смисла. О томе смислу ништа не знамо, јер се значење не налази у
ономе што се сада говори, него тамо, даље, на неком хоризонту који се једва назире.
Пред нама је стварност без лица, не као зид, него као празан простор. Ко би
знао како ће заиста изгледати оно што долази и каква је слика која се ствара у
свету, који је, по први пут свестан да је нестабилна равнотежа која лебди над
потпуним бескрајем, једна случајност између безбројних могућности енергије? Спис у променљивом простору, реч у ваздуху
или на страници, церемонија: песма је скуп знакова који траже једно значење,
идеограм који кружи сам око себе и око сунца које се још не рађа. Значење је престало
да осветљава свет: због тога данас имамо реалност а не слику. Вртимо се око
неког одсуства пред којим се поништавају сва наша значења. У свом окретању,
песма одашиље зраке који се наизменично пале и гасе. Значење тог трептања није
коначно значење, али је тренутни спој оног нашег ја и ти: Песма: потрага за
оним "ти".
О. Паз, Лук и лира,
у преводу Радоја Татића, «Просвета», Београд, 1990, стр. 275–276.
Нема коментара:
Постави коментар