Категорије

среда, 31. октобар 2018.

НИКОЛАЈ БЕРЂАЈЕВ, Пакао или губитак целовитости личности




Пакао, као и рај, само су симболи духовног пута. Искуство пaкла управо је затварање у субјект, немогућност да се уђе у објективно биће, оно је самоурањање за које се затвара вечност и остаје само рђава бесконачност. Вечни пакао је неправилна и противречна фраза. Пакао је одрицање вечности, немогућност да се уђе у вечни живот и ступи у вечност. Не може бити никакве паклене и ђаволске вечности, могућа је само божанска вечност, вечност Царства Божјег, а напоредо с њом не може постојати никакво биће. Али у субјекту, у затвореној субјективној сфери може се открити рђава бесконачност мука. Искуство, из којег је преузета идеја вечног пакла, дато је у човековом осећању, које је у субјективној сфери, да је мучење нешто што нема краја у времену. У искуству овог нашег живота дато нам је да доживимо муке, које нам изгледају бесконачне, али паклене и страшне су једино оне муке које нису за минут, час или дан, већ за бесконачност. Али, та бесконачност уопште није вечност и никако није објективно биће. Ту бесконачност одређује затварање субјекта у сопствену усамљеничку муку, немогућност да се из ње изађе у објективно биће. Та бесконачност мучења објективно може трајати магновење, часак или дан, али се оно назива вечним пакленим мукама. Доживљај вечних паклених мука јесте немогућност да се човек истргне из затворености субјекта у свом мучном доживљају. Пакла нигде и нема осим у привидној, небивственој сфери лишеној сваке објективности, у којој је субјект затворен у самога себе и немоћан да уђе у вечност. Пакао уопште није вечност, пакао је бесконачно трајање у времену. Паклена мука је управо привремена, јер се налази у рђавом времену, а никако није вечна и уопште не означава пребивање у вечности другачијој од вечности Царства Божјег. У паклу су они који остају у времену и не прелазе у вечност, у паклу су они који остају у субјективној затвореној сфери и не прелазе у објективну сферу Царства Божјег. Пакао је, у суштини, привидна, фантазмагорична, небивствена сфера. Али он може бити највећа психолошка, субјективна реалност за човека.
Пакао је фантазмагорија, кошмарни сан који не може да буде вечан, који човек не може да доживљава као вечан. Фантазми, који се рађају у људским страстима, бацају човека y пакао. Тако се тка привидно ткиво кошмара и снова од кошх човек не може да се пробуди у вечности, али који управо због тога могу бити вечни. Ничег објективно-бивственог у човековим пакленим кошмарима нема. Није објективна праведност Бога та која предодређује човека за доживљавање паклених кошмара и злих снова, већ ирационална човекова слобода која вуче ка пресветском небићу. Али то небиће добија карактер пакла после искуства бића, после искуства живота у Божјем свету. Твар може да осећа паклене муке једино уколико се у њој није сасвим угасио лик Божји, уколико божанска светлост још осветљава таму злих фантазмагорија. Ако замислимо да ће се лик и обличје Божје коначно угасити и да ће божанска светлост потпуно престати да светли, онда ће престати и паклене муке, догодиће се коначни повратак y небиће. Коначна погибељ замислива је једино као небиће које више не зна за муке. У пакленим мукама човека не мучи Бог, већ човек сам себе мучи, али мучи себе Богом, Божјом идејом. Божанска светлост је извор мучења, као подсећање на оно што је човеково позвање. Борба против сила пакла јесте борба за такву трезвеност, снагу и целовитост свести, које омогућују буђење у вечности, буђење из кошмарног сна који као да траје у бесконачном времену. Паклена фантазмагорија јесте губитак целовитости личности и синтетизујуће силе свести, али у њој и даље постоје и сањају раскомадани парчићи личности и траје раздробљена свест личности. Ти раскомадани парчићи личности преживљавају апсолутну усамљеност. Ослобађање од пакленог кошмара и мучних снова, који су пребивање између бића и небића, јесте или победа целовите свести (може се рећи и надсвести) личности, њен повратак правом бићу и прелазак у вечност, или коначно уништење раздробљене свести и прелазак на коначно небиће. Човек иде од подсвесног, преко свести, ка надсвесном. Целовитост и пуноћа постижу се само у надсвесном животу. Наш “свесни" живот, од рођења до смрти, садржи у себи претећа и сневачка стања, која су наговештаји пакленог кошмара. Та стања су плод грешних страсти. У њима је свест раздробљена и обогаљена непросветљеним и непреображеним подсвесним. Али у човековом животу постоје и други снови и сновиђења у којима постоји наговештај раја. У њима се открива живот надсвесног, у коме се подсвесно преображава и уздиже. Проблем пакла као субјективне сфере, јесте проблем корелације подсвесног, свести и надсвесног. Борба против пакла јесте буђење надсвести, тј. духовног живота. У супротном, однос подсвесног и свести ствара кошмарна и зла сновиђења. Свест, сама по себи, још није постизање целовитости личности. Једино постизање целовитости личности омогућава борбу са оним раздробљеним комадићима свести који бацају у пакао. Целовитост личности нестаје у паклу услед урањања и затварања личности y себе, егоцентричности, зле усамљености, тј. немоћи да се воли и постигне надсвесна целовитост. Ми све то знамо и можемо да изучавамо према искуству сопственог живота који протиче у средњој зони, тј. у међузони свести. У разлагању личности клизимо надоле, у кошмарне снове и сањарије. Коначно буђење, пак, постиже она духовна трезвеност која води ка светлости целовите надсвести. Духовна трезвеност и светла екстаза подједнако говоре о настанку такве целовитости која ће учинити немогућим повратак на кошмарно, паклено полубиће. Првобитна подсвесна, стихијска целовитост постаје немогућа после разбуктавања свести и проласка кроз раздвајање свести. После тога могуће је или кретање увис, y paj надсвесног, или разлагање и пад у паклена стања у којима остају сачувани комадићи свести. Бол и мука повезани су са свешћу, али свест се не може уништити коначно. Сам настанак свести већ је раскомаданост и свест се мучи због целовитости. Али раздвојеност свести може да пређе у потпуну раскомаданост, а у тој раскомаданости бол и мука се појачавају. Престанак бола и муке јесте настанак надсвесне целовитости или коначног небића.

Н. Берђајев, О човековом позвању: оглед из парадоксалне етике, Превела Мирјана Грбић, Zepter Book World, Београд, 2000, стр. 291–293.

Нема коментара:

Постави коментар