У Јеванђељу се непрекидно говори
о семену које, када падне на добро тло много плода донесе, о талентима који су
човеку дати и који треба да буду враћени обогаћени. То, заправо, Христос прикривено, у алегоријама, говори
о човековом стваралаштву, о његовом стваралачком позвању. Закопавање дарова у земљу, тј.
одсуство стваралаштва, Христос је осудио. Читаво
учење ап. Павла о разноврсним човековим даровима јесте учење о човековом
стваралачком позвању. Дарови су дати од
Бога и они говоре о стваралачком позвању. Ти дарови су различити, а свако је
позван на стваралачко служење према посебном дару који му је дат. Зато се не може рећи, као што се обично говори, да се
у Светом писму, у Јеванђељу, ништа не говори о стваралаштву. Говори се, али треба
умети прочитати, треба погодити шта Бог жели и очекује од човека. Стваралаштво
је увек прираштај, додавање, грађење новог, оног чега није било у свету. А
проблем стваралаштва јесте у томе да ли је могуће ново, оно чега није било.
Стваралаштво је, по самој својој суштини, стварање ни из чега. Ништа је постало нешто, небиће је постало биће.
Стваралаштво претпоставља небиће, као што код Хегела настајање претпоставља
небиће. Стваралаштво је, попут
Платоновог Ероса, дете оскудице и обиља, помањкања и вишка снаге. Стваралаштво
је повезано са грехом и, истовремено, оно је жртвено. У правом стваралаштву
увек постоји катарза, очишћење, ослобађање духа од душевно–телесне стихије, или
превладавање душевно-телесне стихије путем духа. Стваралаштво се
принципијелно разликује од еманације и рођења. У еманацији долази до емитовања
и одвајања материје. Стваралаштво, такође, није прерасподела материје и
енергије као у еволуцији. Еволуција не само да није стваралаштво, она је
супротна стваралаштву. У еволуцији се не ствара ништа ново, само се смењује
старо. Еволуција је нужност,
стваралаштво је слобода. Стваралаштво је
највећа тајна живота, тајна појаве новог, оног чега није било, што се ни из чега не изводи, ни из
чега не проистиче, ни из чега не рађа. Стваралаштво претпоставља ништа.
Taj меон је тајна исконске,
примарне, пресветске, пребивствене слободе у човеку. Тајна стваралаштва управо je тајна слободе. Стваралаштво је
једино и могуће из бескрајне слободе, јер је само из бескрајне слободе могуће
стварање новог, чега није било. Од
нечега, од бића, немогуће је саздати ново, оно чега није било. Могуће је само
проистицање, рађање, прерасподела. Стваралаштво је, пак, пробој из ничега, из
небића, из слободе у биће и свет. Тајна стваралаштва
разоткрива се у библијско–хришћанском миту о Божјем стварању света. Бог је
створио свет ни из чега, тј. слободно и из слободе. Свет није био еманација Бога, рађање
или еволуција, већ стварање, тј. апсолутна новина, оно чега није било. Стваралаштво је у свету и могуће једино због тога
што је свет створен, што постоји Творац. А човек, кога је створио Творац према свом лику и
обличју, и сам је творац и позван је да ствара. Али
стварање је веома сложено. Оно подразумева не само слободу, исконску, меоничку,
нестворену човекову слободу; оно, такође, подразумева дарове које су човеку
дати од Бога–Творца, исдразумева свет као арену стварања. Човеково стваралаштво
претпоставља три елемента – елемент
слободе, захваљујући којој је једино и могуће стварање новог и оног чега
није било, елемент дара и с њим
повезаног позвања, и елемент већ
створеног света, у коме се обавља стваралачки чин, и из кога човек узима
материјале. Није човек сам виновник свог дара и свог генија. Он га
је добио од Бога и зато себе доживљава као да је у руци Божјој, као да је оруђе
Божјег дела у свету. Нема ничег
смешнијег и жалоснијег него бити поносан на сонствени геније. Још се и може
бити поносан на своју светост, али не и на свој геније. Зато геније осећа да не делује сам, већ да је опседнут Богом, да је
оруђе Божјих дела и намера. Сократов демон није он сам, већ биће које се у њега
уселило. Стваралац стално осећа да је опседнут демоном, генијем који га је запосео.
Воља за генијалност само је откривање
дара датог одозго, кроз слободу. Исто тако, човек не може да црпи материјал за стварање из
самог себе, из сопствених недара, из ништавила. Природа стваралачког акта је брачна, она је увек сусрет. Стваралачки материјали узимају се из света
који је створио Бог. То видимо у свим врстама уметности. То видимо у свим проналасцима
и открићима. То видимо у стваралаштву сазнања, у философији која подразумева
биће и свет који је створио Бог, свет предметне реалности, без којих се мишљење
одвија у празнини. Бог је човеку дао стваралачки дар,
таленат, геније, дао му је свет у коме и кроз који треба да се одвија
стваралачки чин. Од Бога долази позив да човек изврши стваралачки чин,
да оствари своје позвање, и Бог чека одговор на свој зов. Човеков одговор на Божји зов не може сасвим да се
састави од елемената које је дао Бог и који од Бога потичу. Нешто мора да потекне
и од човека и то је оно што, првенствено, и чини стваралаштво, стварање новог и
оног чега није било. То нешто није
нешто, већ ништа, оно је слобода без које нема стваралачког чина. Слобода, која није
ничим детерминисана, одговара Божјем позиву на творачко деловање, али она тај
одговор даје сједињена са даром, са генијем добијеним од Бога приликом
стварања, и с материјалима који се налазе y створеном свету. Човеково
стваралаштво ни из чега треба схватати у смислу човековог стваралаштва из
слободе. У свакој стваралачкој замисли постоји елемент примарне
слободе која ничим није детерминисана, бескрајне слободе која не долази од
Бога, већ иде ка Богу. Божји зов је упућен том бескрају и од бескраја чека
одговор. Тај бескрај слободе постоји у
сваком стваралаштву, али је стваралачки посао до те мере сложен, да у њему није
лако открити примарни елемент. Стваралачки акт је, такође, узајамно деловање
благодати и слободе, које иду од Бога ка човеку и од човека ка Богу. Стваралачки чин се
може, првенствено, описати терминима благодати, благодатне опседнутости и
надахнућа. Али надахнуће је
немогуће без слободе. Платонизам је философија која није погодна за тумачење
стваралаштва као изградње новог и оног чега није било.
У стваралаштву постоје две
различите стране, два различита акта и, у зависности од тога на коју се страну
усредсређујемо, ми различито описујемо стваралаштво. У стваралаштву постоје унутрашња и спољна страна. Постоји првобитни
стваралачки акт, у коме човек као да стоји пред лицем Божјим, и постоји
секундарни стваралачки акт, у коме човек као да стоји пред лицем људи и света.
Постоји примарна стваралачка интуиција, стваралачка замисао уметника, кад он
чује симфонију, када му се указује сликарски лик или лик песнички, изнутра, кад
је то још неизражено откриће и проналазак, унутрашњи стваралачки чин љубави
према човеку, која се још ни на који начин није изразила. У том стваралачком чину човек стоји пред Богом и још
није обузет реализацијом у свету и за људе. Ако
ми је дато сазнање, онда то сазнање није књига коју сам написао и није научно
откриће које сам формулисао за људе, а које улази у круг људске културе. То је,
пре свега, моје унутрашње сазнање које је свету још непознато и ниje изражено за свет, тајанствено
је. То je право првородно
сазнање, моја права философија, док стојим пред тајном бића. Следи секундарни
стваралачки акт, повезан са чињеницом да је човек социјално биће, реализација
производа стварања. Пише се књига. И ту се појављује оно
што се у стваралаштву назива мајсторством, уметношћу. Примарни стваралачки акт уопште није уметност.
Уметност је секундарна и у њој се стваралачки огањ хлади. Свака уметност је потчињена
закону, и у њој, као примарном стваралачком чину, делују благодат и слобода.
При реализацији производа стваралаштва човека је већ везао свет, везали су га
материјали света, он зависи од других људи, он је отежао и охлађен. Увек постоји трагичан несклад између
стваралачког изгарања, стваралачког огња у коме се замећу стваралачка замисао,
интуиција, лик, и хладноће реализације стваралаштва у оквиру закона. Хлађење, гашење огња, постоји у свакој књизи, слици,
ста– туи, добром делу, социјалној установи. Вероватно су у свету постојали и
постоје ствараоци који нису успели да се изразе, код којих је било унутрашњег
огња и унутрашњег стваралачког чина, али није било реализације, нису саздани
производи. Људи, међутим,
стваралаштвом називају настајање охлађених производа. И закон класичног
стваралаштва захтева максималну охлађеност. Стваралачка ватра, стваралачки
узлет, усмерени су на изградњу новог живота, новог бића, али се као резултат добијају
охлађени производи културе, културне вредности, књиге, слике, установе, добра
дела. Јер, добра дела су такође хлађење
стваралачког огња љубави у људском срцу, као што је философска књига хлађење
стваралачког огња сазнања у људском духу. У томе је трагедија стваралаштва и
граница људског стваралаштва. У тој крајности постоји страшни суд над људским
стваралаштвом. Унутрашњи стваралачки чин морао би у свом огњеном кретању да
напусти тежиште “света“ и да постане “превладавање света“. У својој спољној реализацији, у производима културе,
стваралачки чин се налази у власти “света" и окован је “светом". Али стваралаштво које је огњено кретање из
бескрајне слободе мора не само да се успиње, већ и да силази, и да саопштава
људима и свету оно што је настало у стваралачком поимању, замисли, лику, да се
потчињава законима реализације производа, мајсторства, уметности.
Стваралаштво је по својој природи генијално. И човек је, као
стваралац, створен као генијално биће.
Човекова генијалност одражава y њему лик Бога–Творца. Генијалност није идентична генију.
Генијалност не означава да човек има огроман дар да пише уметничка дела или
философске књиге, да управља државом или да открива и проналази. Генијалност
мора да се сврста y унутрашње стваралаштво, а не у
савремену реализацију стваралаштва у производима. Генијалност је целовит квалитет људске личности, а не специјални дар, и
сведочи о томе да се човек пробија ка праизвору, да је стваралачки процес у
њему првородан, а не одређен социјалним наслагама. Могуће је да то не буде праћено одговарајућом способношћу
реализације, вештином, мајсторством. Спој генијалне природе и првородног стваралачког процеса,
који се пробија ка праизворима, са изузетним даром, талентом за реализацију
стваралаштва у производима, управо и чини генија. Али генијална може бити и љубав
мушкарца према жени, мајке према детету, генијална може бити брига према
ближњима, генијална може бити унутрашња интуиција људи, која се не изражава у
производима, генијално може бити и то што се човек мучи над питањем о смислу
живота и тражењем истине живота. Светитељу може бити својствена генијалност у
самостварању, у претварању самога себе у савршено, озарено створење, иако он не
може да ствара никакве производе. Лажно је свако упоређивање људи према њиховој
генијалности и даровитости, јер то је одрицање индивидуалности. Постоје велика
туга и јад, који су повезани са стваралаштвом. Стваралаштво
је велики неуспех, чак и у својим најсавршенијим производима, који никада у
потпуности не одговарају стваралачкој замисли. Постоји трагични конфликт стваралаштва и личне савршености. Снага, величина, генијалност стваралаштва,
потпуно су несразмерни степену савршености који је постигао човек. Стваралац, чак велики
стваралац, може бити пусти бекрија, може бити најништавнији од све деце ништавног
света. Тај проблем је снагом
правог генија поставио Пушкин изрекавши дивне мисли о стваралаштву. Стваралачки геније се даје човеку ни за
шта, није повезан са религиозним или моралним човековим напором да постигне
савршенство, да се преобрази. Стваралаштво, некако, као да стоји изван етике
искупљења и претпоставља другачију етику. Стваралац се оправдава својим делом,
својим стваралачким подвигом. И ту се срећемо са својеврсним моралним
парадоксом. Ствараоца и стваралаштво не интересују спасење и пропаст. Стваралац у свом стваралаштву заборавља на своју личност,
на себе, одриче се себе. Стваралаштво носи
изразито лични карактер и, истовремено, оно је заборав личности. Стваралаштво увек
претпоставља жртву. Стваралаштво је
увек самоодређење, излазак из оквира сопственог затвореног личног бића.
Стваралац заборавља на спасење, он размишља о натчовечанским вредностима.
Стваралаштво је најмање од свега егоистично. У егоцентричном расположењу ништа
се не може створити, немогуће је препустити се надахнућу и замислити бољи свет.
Парадокс је у томе што аскетско искуство
урања човека у самога себе, усредсређује га на сопствено савршенство и спасење,
а стваралачко искуство ослобађа човека од самога себе и усмерава га на виши
свет. У стваралаштву постоји права аскеза и право самоограничење, али друге
врсте. Хришћански правац, који
предлаже да се, најпре, треба позабавити аскезом и постићи савршенство, а тек
онда стварати, нема ни најмању представу о стваралаштву. У стваралаштву постоји аскеза, али је она другачијег квалитета него што
је то аскеза усмерена на лично усавршавање и лично спасење. Никаквом аскезом не
могу се достићи не само геније и таленат, већ ни најмањи дар и способности. Јер, стваралачка генијалност се не зарађује, она се
бесплатно дарује одозго, као благодат. Од ствараоца се захтева стваралачки
напор његове првородне слободе, а не аскетски подвиг самоусавршавања. Да је Пушкин почео да се бави аскезом и самоспасењем,
вероватно више не би био велики песник. Стваралаштво је повезано са
несавршенством. А савршенство може бити неповољно за стваралаштво. У томе је сва морална
парадоксалност проблема стваралаштва.
Кад човек ступи на пут
самоусавршавања, свеједно да ли католичког, православног, толстојевског,
самоусавршавања јоге, теософског или каквог другог, може се показати да је он
за стваралаштво изгубљен. Стваралаштво претпоставља заборав личног савршенства,
подразумева жртвовање личности.
Пут стваралаштва је херојски пут, али је то другачији пут од пута личног
усавршавања и спасења. Стваралаштво је
потребно за Царство Божје, за Божја дела у свету, али уопште није нужно за
лично спасење. Или, ако је и нужно, онда је то само зато што се стваралац
оправдава стваралаштвом. Немогуће је стварати ако се непрестано осећа једино
грешност, ако се осећа једино смирење. Стваралаштво означава прелазак душе у
други план бића. А душа може да живи истовремено у
различитим равнима бића, може бити на висини и у низинама, може смело да ствара
и смерно да се каје. Али стваралаштво у свим сферама, и у сфери чисто
моралној, јер морално стваралаштво постоји, говори о оном човековом начелу на
коме може бити изграђена другачија етика, него што је етика закона и етика
искупљења. Стваралаштво је оно што највише личи на човеково позвање које претходи
првом греху, оно што се, у извесном смислу, налази c “оне стране добра и зла". Пошто је људска природа
грешна, грех искривљује и изопачава стваралаштво, па је могуће и зло
стваралаштво. Једино стваралаштво говори
о човековом позвању и Његовој мисији у свету. Закон ништа не говори о
позвању, етика искупљења, сама по себи, о томе такође не говори. Уколико
Јеванђеље и апостол Павле говоре о човековим даровима и човековом позвању, онда
је то једино зато што излазе ван граница тајне искупљења греха; Истинско бивствено, стваралаштво увек је у
Духу, у Духу Светом, јер се једино у
Духу догађа оно сједињавање благодати и слободе које видимо у стваралаштву. Па, какав је онда значај стваралаштва у етици? Тај значај
је двојак. Пре свега, етика мора да постави питање значаја сваког стваралаштва,
чак и када то стваралаштво нема непосредне везе са моралним животом. Сазнајно
стваралаштво или уметничко стваралаштво има морални значај, јер све што ствара
више вредности има морални значај. Друго, етика мора да постави питање
стваралачког значаја моралног чина. Сам морални живот, моралне оцене и дела
носе стваралачки карактер. Етика закона и норме још не подразумева стваралачки
карактер моралног чина, те је неизбежан прелазак на етику стваралаштва, етику
истинског човековог позвања и мисије. Стваралаштво,
стваралачки однос према целокупном животу, није човеково право, већ човеков дуг
и обавеза. Стваралачки напор је
морални императив, и то у свим областима живота. Стваралачки напор y caзнајном и уметничком чину има моралну вредност. Остваривање истине и
лепоте такође је морално добро. Али у етици стваралаштва може да се открије
нови конфликт између стваралаштва савршених културних вредности и стваралаштва
савршене људске личности. Пут
стваралаштва, такође, је пут моралног и религиозног савршенства, пут
остваривања пуноће живота. Тако често цитиране Гетеове речи: “... сива је
свака теорија, a вечно је зелено дрво
живота" – могу се окренути: “Сив је сваки живот, а вечно је зелено дрво
теорије." А ево шта би то значило. “Теорија" је стваралаштво, то је
Платон или Хегел; “живот" не може бити сива свакодневица, борба за
егзистенцију, породичне зађевице, неуспеси, разочарања и слично. У том смислу
теорија може имати карактер моралног успона.
Николај Берђајев, О човековом позвању: оглед из парадоксалне
етике, одломак из огледа «Етика стваралаштва», превела са руског Мирјана
Грбић, Zepter Book World, Београд, 2000, стр. 138–144.
Нема коментара:
Постави коментар