Категорије

среда, 30. јануар 2019.

МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Реч као мера Истине


Sicut dervus desiderat
ad fontes aquarium
ita desiderat anima mea
ad te Deus.


Од наслова збирке Аd fontes (из извора) читалац ће пре очекивати неко документарно штиво, прожето личним доживљајем или пак неку вест, информацију другима непознату, коју би талентовани песник провукао кроз поетску визуру свог доживљаја, него што ће очекивати лирско, исповедно казивање о тајнама Стварања, о моћи Ћутања и/или Говора, о мисији Песника и снази Љубави. Сугеришићи читаоцу, још на почетку, да је то песничко казивање „лишено свих историјских одређења и тумачења, већ да је исходишно, изворишно сабирање капљица росе на усне жудне, песник Радинко Крулановић апострофира особену врсту исповести која није (само) поетско поимање тајни живота, већ је то лирски дијалог са Творцем, али и дијалог са онима кроз које се Творац  проказао – кроз оне који су Љубав.
Какав је то Извор одакле песник износи читаоцу своју грађу? Да се којим случајем песник определио да уместо Аd fontes употреби израз Тамни вилајет (који, како показује наша стваралачка традиција, у себи обједињује бројне архетипове), свакако не би променио значење онога што износи на светлост дана, а то је – Реч. У том смислу, ова Крулановићева песничка збирка кореспондира са насловом његове претходне збирке – Речи које не дајем олако. Схваћена у свом најдубљем значењу као arhe, као Логос, као Живот и као Љубав, Реч је за Радинка Крулановића одавно постала мера односа према човеку, али пре свега и изнад свега – према Творцу, од Кога му је и дарована. И управо је то она диференцијална тачка која разликује његово лирско обраћање, односно која утиче на то да његова Реч има два адресата: један је – Творац, а други је – човек. Реципрочно томе, песме у којима се исповедно, скоро молитвено, песник обраћа Творцу, и квалитативно далеко надилазе оне друге у којима се песник, као Божји „ехо“, обраћа свету којим је завладало „време мртвих душа“. Као да адресат прећутно диктира и тон песме, па док се поједине могу квалификовати као узвишена и молитвена, а исповедна и искрена обраћања Творцу, дотле су друге обележене извесном дозом резигнације, па често и ироније, којом се покушава пробудити успавана савест човечанства и апеловати на славну историју и предачка пострадања.
Крулановићевом доживљају света, његовом односу према другоме, најблискија је (иако нигде није експлицитно исказана) народна мудрост да се „човек веже за језик“. Јер, Реч је за њега обећање, одговорност, поверење; она је част и она је крст, коју Песник с тежином носи, али с лакоћом губи. Проповедникове речи да „постоји време када се ћути и време када се говори“ (3, 1–9) постају етички образац којег се песник, руковођен својом свешћу и својом савешћу,  строго придржава.
Конципирајући књигу као седам аутопоетичких исповести (први циклус: „Аутопоетика исповијести“, други: „Аутопоетика поетике“, трећи: „Ауто(по)етика српског отечества“, четврти: „Аутопоетика лика“, пети: „Аутопоетика лирике“, шести: „Аутопоетика ријечи“, седми: „Епилог“), аутор се „ослобађа стега“ претходне збирке да своје речи „неће давати олако“, јер иако је Реч мера одговорности и мера свести, у песнички зрелијој новој збирци Аd fontes, она постаје и мера савести пробуђеног човека да својим песничким „прогласом“ позове на Истину. Усвајајући принцип Алексеја Ремизова да се „тајна речи отвара осећањем“, а да „избијање осећања запаљује реч“[1], песничка исповест све време балансира између најдубљег лирског трептаја душе и рефлексије о тежини/одговорности  изговорене/написане речи. Тиме се заправо потврђује истина да је „мисао о човеку непрожета поезијом математички можда тачна, али сува“, као што је „поезија ненатопљена мишљу плитка“.[2]
Праву меру тог односа између лирског и мисаоног Крулановић успоставља уводним циклусом, нарочито истоименом песмом „Аутопоетика исповијести“. Она је можда и најинтимнија песма читаве збирке, будући да се њоме песник „отвара“ за дијалог са собом (као човеком и као песником), са светом, са вољеном женом. Ако је, као што је тврдио Настасијевић, мерило „специфично духовна реч“, односно „је ли бит проговорила кроз њу или није“, онда је овај циклус носилац духовног значења читаве збирке, а нарочито поменута песма. Остајући доследан свом кратком стиху, уједначеном ритму казивања, где се иза учесталих набрајања и контраста тек долази до поруке песме, песма „Аутопоетика исповијести“ у свом исповедном тону износи основну идеју да човек, „сведен на своју суштину“, у најинтимнијим тренуцима „огољавања душе“ пред Творцем молитвено изговара: „Боже! / Гријешио сам, / падао, / био мали, / завидио птицама, / небу, / годишњим добима, / срећи других. / Осуђивао Те. / Клеветао. / Инатио се! / Уједао за срце. / Тражио више од датог. / Молио се гордо. / У друштву бранио, / насамо нападао. / Говорио / да смо на Ти / и да Ти све видиш / само ћутиш, / нећеш да се јавиш, / Бог си, па Ти се може, / као да ми не знамо да јеси, / да си свуда, / у трави, / глави, / небу што плави, / у чекању / Блудног сина / (...) Теби приличи све / јер си Љубав, / ствараш, / из праха / дигао си Човјека / да васионом влада / и због тога / Ти је тешко, / да и кад пада / губиш / Вјеру у Њега.»
Уопште узевши, Аутопоетика исповијести исповеда све оно што ће се читаоцу презентовати у наредним циклусима, а што би се могло означити трима категоримама: Песник (стварање), Историја и Љубав. Одређивањем позицијe песника као тумача Божијег гласа (Ослушкујем ехо. / Хватам гласе. / Дубином сањам, / Небеса што зраче), који треба да том еху да видљиви, односно чујни облик, да оно несвесно и тешко изрециво учини свесним и изрецивим, истовремено се мења и позиција из које се говори, односно коме се говори. Песник се из молитвеног обраћања Творцу (из позиције ја) окреће ка свету, ка оном ван (ка позицији ти), али то чини такође у тишини, будући да се, како каже Кафка, и други отвара само у тишини. Само тада и само тако, чинећи мост између Бога и човека, између неизрецивог и изрецивог, између невидљивог и видљивог, али и себе и света, песник ће моћи у Реч да смести догађаје разне / и буде(м) Логос / што смислом / све значе.
Због тога је и други, такође веома важан циклус у збирци – Аутопоетика поетике, испеван у једном сасвим особеном тону, у коме се Реч поново узима као мера оног божанског у човеку, јер њена вредност се мери по Смислу који је кадра да понесе и изнесе пред другога. У том смислу, Крулановић је само разрадио своју већ изграђену поетику речи у ранијим збиркама, али је и даље тај израз најснажнији и уметнички најуспелији онда када је изговорен мирним и неегзалтираним тоном, већ тоном дубоког спознања да је песник дарован речју, а то значи и одговоран за оно што ће изговорити. Јер,

Он је хук над празнином,
Свједок да Бог је Ријеч
и да то што пјесник
Ријечи не даје олако,
могло би да значи
да не треба узлалуд
узимати Ријечи Господње.

(Пјеснички манифест)

Тачно је да је ово време када многи говоре у име Бога, а мало је оних који умеју да ћуте у име Бога, свесни да управо из најдубље тишине долази Његов глас[3], и управо је то оно што Крулановића чини самосвесним као песником који у најбољим својим песмама преиспитује тежину изговорених/написаних речи. Разумевајући славу овога света као песникову превремену смрт (Кад пјесник заврши / своју промоцију / од велике хвале / и бираних ријечи / помисли / да је био на сопственој / сахрани), Крулановић истовремено истиче и идеју коју су пре њега тако радо и тако често певали многи песници кроз векове – а то је идеја о вечном животу аутора кроз читање. При томе су веома упечатљиве песничке слике које користи како би код читаоца изазвао доживљај смрти, док се књига одлаже на полицу као ковчег у ископану раку. Живот песме (и песника) наставља се изван временског и просторног оквира у коме је она стварана, у свести читаоца који ће јој, сразмерно својој имагинацији и визуелизацији, проширити значења до у – вечност. 
          Наредним циклусом, Ауто(по)етика српског отечества, песников глас се окреће ка свету, где из тихости, скрушеног, молитвеног обраћања Творцу, одједном постаје снажнији, отворенији, скоро императиван. И премда је очекивано да се само таквом интонацијом може  певати и опомињати се историјских и савремених страдања, као да се са јачином гласа губи и снага песме, па ће читав овај циклус помало остати у сенци гласне тишине његових молитвених и аутопоетичких песама из прва два циклуса, у којима се песничко искуство показало као мера доброг укуса између снажне идеје и добро нађеног песничког израза. Актуелизација савременог историјског тренутка није увек најбољи терен да се искаже снага песничког талента, јер од песника захтева да историју разуме и доживи не у њеном „земаљском“ него њеном „надземаљском“ значењу, односно да њене догађаје сагледа у контексту ванвремености или вечности. У том смислу се могу издвојити неколике веома успеле песничке слике, међу којима је свакако она о Косову као глави на пладњу, која је „за Небо објешена“. Висарион Бјелински је писао да „филозоф говори силогизмима, песник и сликама“, да „први показује, а други доказује, али да нас обојица уверавају“; „један уз помоћ логичке дедукције, други уз помоћ имагинације“. У увом случају, код песника и филозофа Радинка Крулановића, где год је логика уступила место имагинацији, отворен је простор за путовања у нова значења, и обрнуто: свака превласт логике над имагинацијом често је означавала и ослабљену моћ песничког доживљаја, но таквих је песма у врло малом броју.
          Међутим, сасвим особен, назваћемо га трећи круг збирке Ad fontes, чине песме три циклуса: „Аутопоетика лика“, „Аутопоетика лирике“ и „Аутопоетика ријечи“, у ком је два претходно сасвим раличита тона (молитвени и гласан, опомињујући) заменила суптилност лирског поимања света, живота и – Љубави. Таквом лирском казивању и не приличи гласно изговарање, бука и галама „обичног“ света; његово средиште је тишина бића (баш као и у песмама првог циклуса у којима исповедно казивање највише личи на разговор са сопственом душом), чиме се потврђује да је и молитви и љубави друго име – тајна, а највећа Тајна је Творац сам. Индикативно је да се и у овим песмама Реч показује као исходишна тачка која повезује и у којој се повезују све противуречности, све крајности људских жеља и прохтева, његових духовних и физичких манифестација; све се то слива у миран тренутак вечности и безвремености у којем је реч постала мера Смисла живота у љубави: „Срели смо се прије сусрета, / прије догађаја који нас везују, / прије свега што знамо. / Неочекивано. / Ти у тајни, / а Ја у ријечи. / И тако ријеч по ријеч, / Тајна по тајна, / живот, / прије живота. Тиме се показује да љубав није само сазнање, већ је пут сазнавања Истине.
          Збирку Ad fontes заокружује „Епилог“, којом се песник преиспутује и поново апострофира „дрскост“ да узме „прометејску ватру“ и њоме осветљава мрак човечанства и један особен запис „Уместо биографије“, којим (се) песник опомиње да „не заборави да сања“. Између ове две крајности: смелости побуне и мирног прихватања истине (живота), саграђен је песнички свет Радинка Крулановића, интонативно врло разнолик, али смисаоно усмерен на старе, изречене истине: на сазнање да живот јесте страдање, али да то страдање, прожето Духом Љубави, води ка путу највише Истине, односно на кафкијанску мисао да је „циљ нашег пута да откријемо пут до нашег циља“. Свестан да је Реч Божја дарованост, али и да је ограниченост, сведеност и да сваки покушај превођења исуства у речи носи извесну дозу ризика, песник Радинко Крулановић ни овај пут своје речи не даје олако. Оне су мера Истине, али и мера човечности и савести песника пред читаоцем.

Текст је објављен као поговор у књизи: Радинко Крулановић, Ad fontes, Матица српска, Никшић, 2018. 





[1] А. Ремизов, „Моје гледање“, превела Мира Лалић, из књиге: Рађање модерне књижевности: роман, приредио Александар Петров, Нолит, Београд, 1975.
[2] С. Марић, „У предворју Хелдерлинове поезије“, О Вијону и Хелдерлину, „Службени гласник“, 2009.
[3] Бојан Јовановић, Блискос далеког, Stylos, Нови Сад, 2005, 127.

Нема коментара:

Постави коментар