Категорије

среда, 17. април 2019.

БОЈАН ЈОВАНОВИЋ, Поезија није и не може бити довољна себи, јер је њој потребно све (Мултидисциплинарни и интердисциплинарни приступ у тумачењу поезије)



Другачији од уобичајеног начина изражавања и комуницирања, песнички говор указује на постојање знатно шире духовне реалности од чулно непосредно утврђеног и проверљивог света. У тако наговештеном простору човек потврђује способност да помера своје сазнајне и креативне границе и ствара нове светове, који су најевидентнији y области уметности и књижевности. Незаштићен од хировите природе, он гради материјално безбедно станиште у којем налази задовољство осенчено осећањем угрожености и несигурности због неуспостављеног и непотврђеног смисла сопственог постојања.
Онтолошки недовршен, без обзира на све своје материјалне успехе, човек не остварује потребну извесност која постоји под духовним и песничким кровом. Зато су за њега посебно значајни повлашћени тренуци самопотврђивања и у духовној сфери, y кojoj доживљава преображавајућа животна искуства. Тај суштински аспект људског постојања Хелдерлин је исказао стиховима: „Пун заслуга, ипак песнички станује / Човек на овој земљи[1]. Трагом овог песничког увида, Хајдегер открива да је у поезији прајезик једног народа и сматра да суштину језика треба схватити из суштине поезије.[2] Песничко искуство, према овом немачком филозофу, ослобађа човека илузије о његовој моћи и cyпepнopности, јер је језик тај који влада њиме, а не обратно. Будући да није пуко људско оруђе, јер као „кућа битка“ има онтолошки значај, језик оличава ентитет виши од човека, па зато он и говори само онда када одговара позиву и захтеву језика.[3]
Иако споран са становишта аргументације, став о пренаглашеном значају језика подразумева његову креативну моћ која као нешто потенцијално више од човекове датости постоји y њему. То више исказује се управо човековом способношћу да стваралачки превладава дата ограничења и у реалности неизвесног исхода таквог процеса формира себе и свој идентитет. У сфери културе језик постаје основ културних кодова, међу којима поезија суштински изражава његов креативни потенцијал. Оличавајући, дакле, стваралачку човекову моћ, поезија потврђује ту његову одлику тако што изражава и животне и духовне противречности његовог постојања, које променама само добијају другачије видове.
У оцносу на уобичајени језик комуникације, песнички говор актуализује његову профетску могућност, наговештавајући и именујући долазеће као оно утопијско „још–не, реалности. Осетљивим реаговањем на оне најдубље промене у колективу и појединцу које постају битно обележје стања њихове духовности, поезија открива вишеслојност човековог бића, његово несвесно и тамну страну његове природе, оличену сенком као искушењем и могућностима преиспитивања негативитета. Иако се наговештен y песмама понекад и остварује[4], карактер тог утопијског и профетског нема y поезији конкретно значење, јер се оно у простору језичког исказује могућношћу потврђивања човековог креативног потенцијала за стварање бројних светова као услова сопственог постојања. Зато човек и није биће једног света, већ тог плуралитета израженог песничким стварањем[5] заснованим и на знању као искуству пре непосредног искуства, а поистовећеног са интуицијом као интензивном мисаоношћу. Откривајући ту важну димензију стварања песничког дела, јунак Рилкеовог романа Записи Maлдеa Лауридса Бригеа диви се песнику као свезналици који зна тако много и о сасвим конкретним животним појединостима, као о некадашњим девојкама и њиховим судбинама, што је знање које може проистицати и из брижљиво сакупљених и сачуваних докумената у вези с њиховим животима[6]. Будући да се оваквим односом према свету не искључује и могућност сазнавања на основу непосредних материјалних факата, показује се да су управо фактичка научна знања битна и за разумевање и тумачење песничких дела. У том смислу су за разумевање одређених аспеката комплексног песничког опуса, попут оног који је остварио Миодраг Павловић, веома важна знања до којих је песник долазио не само интуитивно већ и коришћењем адекватне литературе из области археологије, историје и антропологије, па одговарајуће сагледавање и тумачење антрополошких топоса у његовом делу подразумева и шири caзнајни видокруг.
С обзиром на значај поменутог духовног обзорја, поезија (грч. poiesis стварање) као аутентично стварање није и не може бити довољна себи, јер је и њој, као и свему што постоји у свету, како су уочили стари Кинези, потребно све. То све је, у ствари, све то, односно свето, као неупитни искуствени оквир у којем настало песничко дело добија своје аутономно значење и чији се рецепцијски потенцијал огледа и у могућности успостављања веза са широм културном, искуственом и духовном реалношћу. Одређени првенствено књижевноестетским критеријумима, вредност и смисао аутономног песничког текста су зависни и од ширег културног, социјалног, психолошког и духовног контекста. Мултидисциплинарни и интердисциплинарни приступ у тумачењу један су од савремених захтева за његовим што адекватнијим и целовитијим сагледавањем. Показало се, на пример, да су нова психолошка знања, започета Фројдовом психоанализо M Јунговом аналитичком или комплексном психологијом, омогућила и дубинске тумачење књижевног дела и утемељење новог естетичког разумевања песничког текста.
Поменуте хуманистичке дисциплине проширују књижевни теоријско-критички хоризонт, па су и антрополошка знања релевантно искуство и један од чинилаца који може допринети бољем критичком читању и вредновању песничког текста. Инхерентна самом приступу разумевања поезије, та знања се не исказују као манифестни, већ прикривени, тајни интерес самог песничког дела да буде адекватно схваћено и протумачено. Поменута знања не конституишу неко посебно антрополошко гледиште, већ су чинилац књижевно–теоријског приступа који омогућује да се песничко дело на прави начин сагледа, протумачи и разуме. У том смислу је антрополошко искуство, попут других знања из области хуманистичких наука, оно које доприноси тумачењу и одређујући становиште тумача има метатеоријски и метакритички карактер. Како су претпоставке тумачења ирелевантне у односу на остварене резултате, тако су и сва тумачења лимитирана у односу на песничко дело, које је вредно и живо само уколико их превазилази и подстиче нова читања. Уколико је тај лимит уједно и граница њихових различитих, комплементарних светова, онда се идентичност науке и уметности[7] објављује управо врхунским тумачењима поезије која откривају могућности њеног различитог читања.[8] Примењена метода и теоријски оквир нису манифестни, већ научност у строгом смислу постаје подразумевајуће и инхерентно тумачењу. То је тренутак када се увиђањем да конкретно знање није важније од претпоставки за његово остварење одбацују помоћне лестве, а остаје дело тумача као порука да се и другачијим приступом, заснованим на новим знањима, може доћи до новог значења песничког текста.

Б. Јовановић, из Предговора књиге Блискост далеког: анахронике III, Stylos, Нови Сад, 2005, стр. 7–10. 


[1] У: М. Хајдегер, Мишљење и певање, Нолит, Београд, 1982, стр. 157.
[2] М. Хајдегер, „Хелдерлин и суштина поезије“, Мишљење и певање, Нолит, Београд, 1982, стр. 141.
[3] М. Хајдегер, „...Песнички станује човек...“, Мишљење и певање, Нолит, Београд, 1982, стр. 152.
[4] Од Калимаха, у чији су стиховима наговештени инвазија и војнички пораз Келта, до Дисових слутњи националне катастрофе и сопствене судбине изражених у књизи Утопљене душе.
[5] Мајаковски је то изразио стиховима: „А ја / у ствари / само једно тражим: / што више песника, / добрих и несличних.“
[6] Р. М. Рилке, Записи Малтеа Лауридса Бригеа, Издавачко предузеће „Рад“, Београд, 1964, стр. 24.
[7] П. Фајерабенд, Наука као уметност, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Матица српска, Сремски Карловци, Нови Сад, 1994, стр. 15–74.
[8] Уметност тумачења поезије, прир. Д. Недељковић и М. Радовић, Нолит, Београд, 1979.

Нема коментара:

Постави коментар