Нисам пророк, али верујем да ће
човечанство на неки начин избећи оно што бих назвао крајњим безумљем или
последњим безумљем. То, разуме се, значи да ће идеје хуманизма и духовности
ипак преовладати, иако ће процес освајања слободе и у будућности тражити своје
жртве.
Пролази и раздобље великих личних
тирана.
За нас је битно да не изгубимо
омладину и да сачувамо њене заносе. Ако нам то успе, ми смо добили битку за ту
бољу будућност.
Да би се некако савладао сав ужас
савременог света –
те супротности које раздиру сваког, а камоли осетљивог човека – човек мора да
пронађе неке своје унутрашње, духовне ослонце, репере. Ту голе речи више не
помажу. Свима је јасно да је наступила тужна ера потрошене речи.
А необављених послова колико хоћете,
на свим странама. Важно је да те послове човек оплемени и доради додавањем
неких садржаја, пре свега духовних. Без њих, без тих вредности, сви наши напори
подсећају на ватру која не греје.
Ја бих, дакле, своје погледе свео на
формулу: креативни песимизам. То сам научио у разговорима са Исидором Секулић.
Формулација, дакле, није моја.
Завршимо ове наше разговоре поруком
мудрог Сенеке: „Ништа није тако тешко ни мучно што људска памет не би савладала!“
Наравно, постоји и једна претпоставка, а то је да људи поседују ту памет!
(из Првог разговора, 30. јануар и 6. фебруар 1986.)
Милош Јевтић, Исходишта Дејана Медаковића, „Партенон“; Београд, 2000, 55–56.
Нема коментара:
Постави коментар