Журим:
Да сломим врат,
Да успорим сат,
Да преварим време,
Да скупим поене,
Да се свима
свидим,
Да их све
постидим,
Да услужим госта,
Да пређем три
моста,
Да се у шарм
уздам,
Да лудога обуздам,
Да упалим свећу,
Да пожелим срећу,
Да умесим хлеб,
Да поштујем ред.
Па кад паднем с
ногу,
Да се јавим Богу.
Александри Сашки Грозданић
Између столова, књига, каталога
кретала се нечујно као сенка
чувајући тишину читаонице
и мир наших умова и светова.
Спуштала нам књиге на полице
тихо, као да приноси нека трећа рука.
Осмехивала се мило и срдачно
уносећи благост на наша сива лица.
Нисмо ни знали када је ту
а када у својој књижевности пребива.
О свом писању, као и свему другом,
говорила је са стидом детета.
Звали смо је Божјим бићем
иако то она никад није знала,
јер би се и од тих речи постидела.
Била је анђео чувар
васељене саткане од милион наслова
и анђео нашег личног универзума.
Да сад крочим у тај велики простор
знала бих да је ту,
иако сад грађу
анђелима на столове спушта.
