СВЕМУ ИМА ВРИЈЕМЕ...

Свему има вријеме, и сваком послу под небом има вријеме.

Има вријеме кад се рађа, и вријеме кад се умире; вријеме кад се сади, и вријеме кад се чупа посађено;

Вријеме кад се убија, и вријеме кад се исцјељује; вријеме кад се разваљује, и вријеме кад се гради.

Вријеме плачу и вријеме смијеху; вријеме ридању и вријеме игрању;

Вријеме кад се размеће камење, и вријеме кад се скупља камење; вријеме кад се грли, и вријеме кад се оставља грљење;

Вријеме кад се тече, и вријеме кад се губи; вријеме кад се чува, и вријеме кад се баца;

Вријеме кад се дере, и вријеме кад се сашива; вријеме кад се мучи, и вријеме кад се говори;

Вријеме кад се љуби, и вријеме кад се мрзи; вријеме рату и вријеме миру.

Кака је корист ономе који ради од онога око чега се труди?

Видио сам послове које је Бог дао синовима људским да се муче око њих.

Све је учинио да је лијепо у своје вријеме, и свијет метнуо им је у срце, али да не може човјек докучити дјела која Бог твори, ни почетка ни краја.

Дознах да нема ништа боље за њих него да се веселе и чине добро за живота свога.

И кад сваки човјек једе и пије и ужива добра од свакога труда својега, то је дар Божји.

Дознах да што год твори Бог оно траје довијека, не може му се ништа додати нити се од тога може што одузети; и Бог твори да би га се бојали.

Што је било то је сада, и што ће бити то је већ било; јер Бог повраћа што је прошло.

Још виђех под сунцем гђе је мјесто суда безбожност и мјесто правде безбожност.

И рекох у срцу свом: Бог ће судити праведнику и безбожнику; јер има вријеме свему и сваком послу.

Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао да виде да су као стока.

Јер што бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човјек ништа није бољи од стоке, јер је све таштина.

Све иде на једно мјесто; све је од праха и све се враћа у прах.

Ко зна да дух синова људских иде горе, а дух стоке да иде доље под земљу?

Зато видјех да ништа нема боље човјеку него да се весели онијем што ради, јер му је то дио; јер ко ће га довести да види што ће бити послије њега?"

Књига Проповједникова, 3. глава

ЈУСТИН ПОПОВИЋ, Зеница трагизма

Сваки човек је заробљеник тајни, јер је сваки опседнут тајнама. Са свих страна оне се згрћу око њега. Из сваке појаве лучи се по тајна, а из сваке тајне по безброј тајни. Нема ствари која није бременита тајном. Тајна до тајне; тајна на тајну и – добио се свет. Човек има у себи неку праисконску центрипеталну силу за све што је тајна. И привлачи све тајне; и оне хрле к њему, опседају га са свих страна. Свако чуло његово опседнуто је безбројним физичким тајнама. У сваки атом његов гледају чудесне тајне из сваке твари. И најмања тајна разраста се у тајну васељенску, тајну бесконачну. Отисне ли се човек низ једну од њих, oтискyje се у екскурзију којој краја нема. Последња тајна сваке појаве и сваке твари обавијена је бесконачношћу. Тајна једне мајушне водене капље је тако огромна да се у њој удаве сва чула човекова, сав ум, сва мисао. Проанализирана до краја, капља воде се састоји из недељивих, невидљивих, неопипљивих частица, које се зову атоми. Тако учи модерна хемија. Видљива капља оснива се на невидљивим частицама; опипљива капља оснива се на неопипљивим атомима; коначна капља суштином својом отискује се у бесконачност. То је хемијска бесконачност. Но постоји и физичка бесконачност. Модерна физика има своју бесконачност, јер се оснива на хипотези о етру, „који је неопипљив и непокретан, по себи и за себе неопажљив“. – Тако модерна физика и модерна хемија сваку појаву и сваку твар своде на нешто невидљиво, на нешто натчулно, на нешто бесконачно. У самој ствари, бесконачност је конац сваке наизглед коначне твари. Све физичко је у основи метафизичко; и у најситнијој твари укотвљена је бесконачност, и човек је не може уловити ни чулима ни мислима. Све коначно базира на бесконачном. Постоји неки суптилно загонетан прелаз из коначног у бесконачно, прелаз који не подлежи никаквој чулној ни логичкој анализи. Све што изгледа чулно, у ствари је натчулно; све што је мислимо, у ствари је метамислимо. Мислимост света је неупоредљиво ужа од реалности света. И зато је и та мислимост бесконачна и почетном и завршном својом страном. Ако човек намерно не скраћује своје мисли и намерно не сужава свој дух, мора се осећати y овом свету као мислећа љуска на валовитом мору бесконачности.

Тајанственост света је бесконачна – то мора осећати сваки који макар једном непристрасно завири y тајну света. Но и тајна човековог бића је не мања и не краћа. Сврне ли поглед на себе – човек сусреће неисказану тајанственост. Замислите, човек не може да објасни себи како се у њему самом врши прелаз из чулног y натчулно, из тела у дух, из несвесне материје у свест. Природа његове свести и мисли недомислима је за његову мисао. Мислимост његове мисли је много краћа и ужа од природе саме мисли. Исто тако и мислимост чула и делатност чула. Све се то отискује у неку унутрашњу бесконачност. И споља тајанствена бесконачност и изнутра бесконачност, а јадни човек између њих.

Опасно је бити човек; опасно је бити приклештен између две бесконачности, које се такмиче у тајанствености и загонетности. Човека плене и једна и друга. И једна и друга се неуморно отимају о несрећног човека. Згуснуте у два света, оне ударају о човека свим бесконачним страхотама својим. И он се, измучен и изранављен, ратосиља и једног и другог света, али не може ван њих, и иза њих. Таква је коб његова.

Трагично је бити човек јер је човек постао зеница трагизма, зеница за све што је трагично и у горњем и у доњем свету, и у спољној и у унутрашњој бесконачности. Кроз њега је прогледао сваки бол; у њему се разболела свака твар; кроз његово око је проплакала жалост сваког бића; он је болник који пребољева болест егзистенције; у њему се, као у сабирном сочиву, сабрао сав трагизам светова, и он се грчи и ломи на одру немоћи своје.

Ужасно је бити човек, јер у уском телу свом човек носи две бесконачности. Он је матица око које се слећу сви ројеви свих ужаса из горњег и доњег света. Куда год крене, непрегледни ројеви ужаса прате га. Чула његова посели су ужаси, и душу његову, и тело; и он се очајно бори са чудовишном тајном светова.

Та опасност, та трагичност, та ужасност – пробудиле су човека на све проблеме, на све тајне, и он се сав расуо у њих. Нема твари пред којом се човек није савио у знак питања. Нема питања које није повукло човека у своју бесконачност. Јер свако питање изводи човека ван граница човечјег, чини га трансчовечјим, транссубјективним, скопчава га с природом испитиваног објекта, и потапа у бесконачност. За питањем ниче питање; и нигде краја питањима, и нигде конца оцговорима. Ако ни по чему другом, оно по питањима, по проблемима човек је бесконачан. Но и чуло које пита, и дух који пита, нису ли бесконачни када могу поредити бесконачна питања?

Када би човек био коначан, и проблеми би његови били коначни, и тежње његове. Што је коначно, да се лако регистровати, класификовати. Но ко може дати исцрпни регистар човекових тежњи? ко их може класификовати? ко пронаћи завршну, збирну тежњу? Ко ће ухватити човека у формулу? ко у границе? ко у речи? Да ли ико може описати круг око човекових тежњи, око човекових проблема, око човекових постигнућа?

Ма с које стране посматран, човек је бесконачан тајанственошћу:

С тачке сваке погледај човека

Како хоћеш суди о човјеку -

Тајна чојку човјек је највиша!

                                     (Његош)

Као дуга раскинут је човек преко неба живота; крајеви се његови не виде; једним крајем зароњен је у материју а другим у надматерију. Он представља лествицу између минерала и духа. Oн је прелаз из материје у дух; и обрнуто: прелаз из духа у материју.  

„Тело сам и само тело“, збори Ниче. Не збори ли он: тајна сам и само тајна? У човечјем телу сувише је заступљена иловача, и она се полако рони, док је смрт сасвим не одрони, и испепели, и измеша земљу са земљом; (...)

„Тело сам и само тело“... Но, реците ми, од чега је немиран дух у човеку? Због чега се стално отрже од тела и отима кроз безбројна питања ка нечем изателесном, надтелесном и бестелесном? Не зато ли што се у телу са пет чула осећа као у тамници затвореној са пет катанаца? Ничеова дефиниција човека ни у ком случају не исцрпљује тајну човека. Не исцрпљује ни тајну тела његовог, ни тајну духа његовог. И дух и тело су сасирени јероглифи, које ми сричемо, и можда погрешно сричемо. Једно знамо: ми исцрпно не знамо ни природу тела ни природу материје. Човек не може одговорити не само на питање: Шта је дух? већ [н]и на питање: Шта је материја? Дух y телу не осећа ли се као миш у мишоловци? И тело y духу – не осећа ли се као птица ухваћена у мрежу прегусту? Дух је самом себи тајна, и материји; но исто тако и материја. Реалност материје је не мање фантастична од реалности духа. Природа и материје и духа скрива се у дубинама неиспитане бесконачности.

Из тајанстненог брака материје са духом родио се човек. Бесконачност и с једне и с друге стране. Зато човек личи на страшан сан, бесконачан сан који материја сања у наручју духа. И као сваки сан реалност му је показна, а не логички доказна. Нема граница човек. Границе тела његовог граниче се материјом; а границе материје чиме се граниче? Човек осећа себе човеком, а не зна суштину себе; човек преживљава себе као реалност, а не зна суштину преживљаване реалности. – Не знамо човека. Гледан из тела – дух изгледа подсмех телу; гледано из духа тело изгледа пркос духу. И сама чула надражују дух да прекорачује границе тела. Свуда амбиси; амбиси око сваког чула; амбиси око сваке мисли. Бездна до бездне, бездна над бездном, и нигде непоколебивог тла да несрећни човек чврсто стане. Стално падање, непрестано сурњавање ка неком дну које можда и не постоји; стална вртоглавица... И човек се осећа очајан као да је очајање у њему навршило своје пунолетство.

„Будите верни земљи“... бунца европски човек, бунца Ниче, док је земља са свих страна опкољена језовитим амбисима. Земља... Шта је земља? Један мој пријатељ шкргутну зубима и рече: Земља је иструлели мозак у лобањи неког чудовишта. Поноћ носим у зеници својој, не подне; земља је пунолетство ужаса; гледајући земљу и, ах, живећи на њој, распада се душа у мени пробуђеном над амбисима... Страшно је бити човек. –

Мање тајне извијају се спирално у веће, а веће у највеће. Човек из упорства може одрицати бесконачност, али не и бесконачност тајне. Одрицати то било би не упорство већ безумље. Тајанствсност света је бесконачна. Свака твар је бесконачна својом тајанственошћу. Не признати и то, не значи ли: кратке мисли имати; не значи ли: мислити, и не моћи домислити; осећати, и не моћи доосетити. Тајна страдања; тајна бола; тајна живота; тајна смрти; тајна љиљана; тајна славуја; тајна твога ока – зар те тајне нису бесконачне?

Све је потопљено у мистерију неисказану. Свака твар има један нимбус: бесконачност; свака твар је символ бесконачности. То осећа сваки ко се макар једном погрузио у тајну ма које твари. У тој свеопштој тајанствености постиже се једно: јединство овостраног и оностраног. Питањима и чуђењем човек је –– овострано–оностран. Зло у овом свету гура човека ка оном свету. Страдање формира тело човеково у знак питања, који се иставља према оном свету, и од напрезања исправља у знак чуђења. Овај тескобни свет је питање које не може на себе одговорити. Без равнотеже осећа се човек на граници између два света: тежа овостраног вуче к себи, тежа оностраног – к себи, а јадни човек посрће, спотиче се и пада. Човек је до ужаса загонетно биће: он је на средокраћи, на вододелници између овог и оног света. Изгледа да је позван да буде зглоб овостраног са оностраним. И он то проба; проба кроз науку и философију, кроз поезију и религију, нарочито религију.

Кроз религију човек свим силама проба да премости провалију између овостраног и оностраног, између видљивог и невидљивог, између чулног и натчулног, и да омогући органско схватање света овог и оног. Кроз религију човек проба да се уравнотеики, да не прецени онострано на рачун овостраног, и обрнуто. То није луксуз већ најнеопходнија неопходност; то није неприродно већ сачињава cyштину природе човекове. Има нешто у човеку што се не може уживети у овај тродимензиони свет, у категорије времена и простора. То нешто налази свој израз у религији, и свој језик. Кроз религију човек побеђује геоцентризам, и покушава да апироцентризмом пoбеди егоизам.

Осећање бесконачности присутно је у сваком човеку. Пробуди ли се, оно пројављује себе кроз религију; остане ли успавано, оно даје места нерелигиозности, индиферентизму и атеизму. Нерелигиозност и атеизам се јављају код оних људи код којих је то космичко, то бесконачно осећање наркотизовано солипсистичким егоцентризмом. Затражи ли човек смисао живота, смисао који би био трајнији од мољачког, у њему се одмах разбуди успавано осећање бесконачности. И човек се кроз религију пружа иза себе и изнад себе, тражећи жељени смисао. И религија постаје средство за победу над егоизмом, над самошћу, средство за продужење, за проширење, за удубљење, за обесконачење човекове личности. Кроз религију човек се бори за шири круг реалности, за смисао надрелативни, за циљ непролазни, за оптимизам неугасиви, за бесмртност блажену. У томе je cмиcao, y томе и оправдање свих религија које су никле на нашој многонапаћеној планети.

1925.

Јустин Поповић, О духу времена, Политика – Народна књига, Београд, 2005. стр. 152–157.

ЈУСТИН ПОПОВИЋ, О духу времена

(Сестри Ј.)

У нашој хаотичној садашњици једно божанство све више потискује остала божанства, све неодољивије намеће себе за јединог бога, све немилосрдније мучи своје поклонике. То божанство је: дух времена. Пред њим даноноћно метанишу измучени житељи Европе, и приносе му на жртву своју савест, своју душу, свој живот и срце своје. Оно има своје жреце, фанатичне жреце, који су несрећну Европу нашу учинили жртвеником на коме се непрестано жртвоприносн тело њено. Њихов страсни фанатизам проходи све остале континенте и покушава да и њих претвори у жртвенике бога свог. Но, пре но што буду успели да душе свих континената стопе у бурно Осана богу њиховоме, ми ћемо на пробу ставити бога њиховог, и проверити га.

Бог њихов: дух времена је и сувише сложен, изграђен од најразнороднијих елемената. Он садржи у себи све противречности модерног живота: културу и цивилизацију, философију и науку, католицизам и протестантизам. Садржи у себи сав трагизам и сав комизам живота оваквог какав је. И живећи но духу времена човек се ломи о гудуре свих тих непримерених противречности. Но што је најстрашније у овоме, то је: систематски организован устанак против човечје личности. Дух времена спутава личност својом самодржавном тиранијом, механизује је: ти си шраф у хучној машинерији савремености – живи као шраф; ти си дирка на раштимованом клавиру садашњице, чије дирке потреса дух времена – живи као дирка. Детерминизам, који се извија у фатализам, јесте најглавније средство којим богује дух времена: од средине, од околине зависи све, не од личних подвига; све што чиниш, чиниш не ти већ средина чини кроз тебе; учиниш ли злочин, крив си не ти већ средина у којој си. – Ho све то, преведено на језик словенске искрености, гласи: све је дозвољено: дозвољени су сви пороци, сви злочини, сви преступи, сви греси, јер све што бива – бива по неумитним законима неопходности.

Планета је наша немилосрдна; она је одвајкада била гробница и за богове и за људе. Многе је богове унела она у свој поменик; но није било тако бесмисленог бога као што је дух времена нашег, јер je Eвропa у њему обоготворила све болести своје, све грехе своје, све пороке и преступе своје. Да је тако, Европа је то доказала људождерским ратом јучерашњице, доказује и, не мање, људождерским, миром садашњице. То може видети сваки инсект који није заражен духом времена нашег; то може видети сваки човек који оком Христовим загледа y xaoc наше садашњице.

Време је исечак Вечности; откине ли се од ње, отискује се у неиздржљиво очајну бесмисленост. Дух човечји је исечак Духа Вечности; откине ли се од њега, губи свој вечни смисао и мир, и отискује се у крајњу муку, где је плач и шкргут зуба. Дух времена нашег откинуо се од Духа Вечности, зато се мучи, плаче и шкргуће зубима. Био је генијалан и неустрашив у проналажењу маказа којим ће одсећи себе од вечности; сада је упоран у очајној немоћи својој и мрачном боговању свом. Пронесите дух времена нашег кроз Дух Вечности: шта остаје што није поцрвенило од стида, шта остаје од наше културе и цивилизације, шта од науке и моде, шта од демократије и револуције? Ја говорим не о вечности која је трансцендентна могућност, већ о живој, реалној Вечности, Вечности богочовечанској, Вечности која Личношћу Својом и животом Својим доказује Себе, показује Себе и оправдава тачност и истинитост речи Својих: Ја сам живот, живот вечни.–– До Христа, Вечност је била сушичава претпоставка; од Христа, она постаје телесна стварност, чулна стварност, коју руке наше опипаше, очи наше расмотрише, уши наше чуше. Дух Вечности постаје опипљив као и дух времена. У личности Богочовека Христа време је дошло до органског јединства са Вечношћу, и тиме: до свог вечног смисла. Зато је Христос постао и занавек остао: вечна провера свих времена, свих богова, свих људи и свих ствари. Зато је Христос једина правична и непогрешна провера и наше садашњице, и нашег духа времена. Проверен Њиме, процењен Њиме, дух времена нашег је човечји, сувише човечји. Човеком живи, човеком дише, човеком се хвали дух времена нашег – човеком, не Богочовеком. У томе је центар трагизма нашег, и само у томе. Дух времена нашег у обожавању човека иде до човекоманије, зато је Дух Вечности потцењен, попљуван и готово протеран са нашe планете.

Хвале се човеком, европским човеком оваквим какав је; но проверите га, процените га Богочовеком, и хвала ваша претвориће се у стид ваш и жалост вашу. Хвале се нечим, и говоре: ово је достојно Вечности! и пиље у очи човеку, хвалисаво и гордо. Но оставите човека, окрените се Богочовеку, из Чијих благих очију зрачи Вечна истина и Живот Вечни, и реците Му, без стида реците: ево, Господе, ово је моје, и достојно је Вечности! – Не хвали се човеком, не хвали ce временом, јер се пепелом хвалиш, и гнојем, и смрадом, и злосмрадијем. Смисао човека је да се сједини с Богочовеком; смисао времена је да се претопи у Вечност. – Они ми непрестано предлажу свој дух времена у замену за Христа, своје ситне релативне истинице у замену за апсолутну Истину и Вечност. Но реците ми: чиме ћете заменити Христа? Собом ли? – Испоредите себе с Њим. Човеком ли? Докажите ми да је безгрешан, бесмртан и вечан. Тековином ли неком? – Докажите ми да је мољци неће изгристи и рђа покварити.

Трулежан је човек, наш европски човек: није ли безумље зидати на њему као на темељу здање среће човечанске? Вечан је Богочовек, вечан и незаменљив: није ли безумље хтети Га заменити ма ким и ма чим временим? Центар је човека: земља и ситне бриге и бригице; центар је Богочовека: небо и царство небеско: Иштите најпре царство Божје и правду Његову, и све ово ће вам се додати, све, све, све. –Два пута нам предлажу: пут духа времена, и пут Духа Вечности, Духа Христовог.

Дух времена нашег је суптилна саблазан наших дана; под том етикетом продаје се фалсификат прогреса, просвећења, цивилизације, културе. Зато је данас потребније него икад имати дар за разликовање духова, дар православни, дар подвижнички, да се човек несаблажњен може пробијати кроз језиви хаос наше садашњице. Духом Вечности треба проверавати дух нашег времена. –– Јавно и тајно, дух нашег времена проповеда људождерство, културно људождерство, које има свога апологета у науци, у њеној аксиоми: борба за самоодржање. Човек је иловача, средство, храна за човека јаче физичке организације. Све је релативно; и човек је релативан. Ho дух Вечности, Христове Вечности, учи: човек је вечан, и има вечну вредност; он не може бити ничије средство осим Божје; Богочовек једини има право да оцени човека последњом ценом; нико од људи нема права да и најгорег, најлошијег човека учини средством за своje самоодржање. По духу је времена: гордост– буди горд; по духу je Вечности: смиреност– буди смирен. По првом: главна је врлина бити задовољан собом; по другом: главна је врлина бити незадовољан собом, а бити задовољан Христом. Човек који живи духом нашег времена, гледа само оно што се види, што је времено; човек који живи Христом, гледа само оно што се не види, тј. вечно. Зато је за првог садашња брига тешка, а за другог лака (ср. 2. Кор. 4 ,17–18) Кроз испуцалу кору времена, кроз пукотине простора Христов човек гледа и види оно што је вечно, богочовечно. Он рони y тело сваког људског бића, тражи и налази бисер вечности. Кроз трошни дом тела свог он иде ка дому вечном, нерукотвореном. Ка дому богозданом на небесима. За једним он уздише: да се обуче у своје небеско тело, да живот прождере смртно (ср. 2. Кор. 5, 1–4). Време је бесмислено – док се не крсти Вечношћу; човек – док се не крсти Богочовеком; земља – док се не венча с небом; моје срце– док се артеријом љубави не веже са срцем Господа Исуса. Време је прелаз и пролаз ка Вечности. Вечност је садржина, станица, море у које се слива река времена.

Дух нашег времена има један категорички императив: сагре diem (граби дан!); дух Христове Вечности има свој императив: carpe acternitatem (граби Вечност!). За Христовог човека сваки је дан улазница за Вечност. У сваком исечку времена он живи Вечношћу и ради Вечности; он још овде на земљи има живот вечни (Јн. 5,24). За њега је време поприште на коме се он бори за живот вечни; кроз смртност он се бори за бесмртност; кроз горчину – за блаженство; кроз време – за Вечност. Бори се за живот вечни, на који cи и позван. Чиме? Вером, љубављу, правдом, побожношћу, трпљењем, кротошћу, жалостивошћу, милостивошћу (ср. 1. Тим. 6, 10-12). –То је пут богочовечански насупрот путу човечанском. Крајње је време да се промени мерило: није човек мера свих ствари, већ Богочовек; не треба мерити Вечност временом, већ време Вечношћу; не Богочовека човеком, већ човека Богочовеком; не небо земљом, већ земљу небом; не ум божји умом човечјим, већ умом Божјим ум човечји. Дух времена треба прилагођавати духу Вечности, не обратно; дух човек треба прилагођавати духу Богочовека, не обратно.

Христос се јавио као најреволуционарнији бунтовник против духа Свога времена; Он је центар живота пренео из времена у Вечност, из човека у Богочовека. Но и после двадесет векова Он се јавља као најречитији протест против духа нашег времена, против „кнеза овога света“ .(Јов 14 ,30). Свет Је толико одлутао од Бога да је њиме овладао кнез таме, кнез зла, дух гнева и противљења. Богоборачки, христоборачки је: живети по духу овога света, који ради у синовима противљења (ср. Еф. 2, 2). Синови противљења противе се Вечности, противе се Богочовеку, ходе по духу овога света, по духу времена, које се побунило против Вечности. Но синови Божји, синови Христови живе по духу Христове Вечности, по духу онога света, горњега, небескога света; њихов је „живот сакривен с Христом у Богу“ на небесима (ср. Кол. 3, 3). Њихово је срце горе, над овим светом, где ни мољац времена ни рђа зла не квари, и где зли духови не поткопавају и не краду.

Дух овога света откине ли се од Вечности, није ли органски део њен – постаје гробница, запечаћена са седам апокалиптичких печата, које нико сем Јагњета Божјег отпечатити не може. Живећи по духу овога света човек живи у загушљивој гробници из које га једино Христос може васкрснути и посадити на небесима с десне стране Оца (ср. Еф. 2, 5). Богочовек „даде себе за грехе наше, да нас избави од садашњега света злога“ (ср. Гал. 1, 4). Он даде Себе – даде нам пут спасења од духа овога света, од духа времена. Другог пута нема. Наше је призвање: борити се са духом овога света, борити се – не собом, већ Христом, јер Он победи свет (ср. Јов. 16, 33), и ми побеђујемо Њиме и кроза Њ. Побеђујући дух овога света ми постајемо људи не од овога света, надрастамо свет и урастамо у Христову Вечност.

Свет је нешто што треба савладати. Чиме? – Горњим светом. Дух времена нашег је нешто што треба савладати. Чиме? – Духом Христовим. Човек је нешто што треба савладати. Чиме? – Богочовеком. Христови људи су од Бога, и побеђују свет, јер је већи онај који је у њима неголи који је у свету (ср. 1. Јн. 4,4). Савремени хришћани су се уплашили од духа времена нашег: од атеизма и анархизма, од ратова и револуција – и боје се да се боре с њим, не зато ли што су изгубили осећање да је већи Христос који је у њима од духа зла који је y свету? Но крајње je времe да се православни обуку y свеоружје Божје, да би се могли одржати против лукавства овога света. Неопходно је да сву душу и све тело своје пробуде на вечно будну ревност и бдење, пробуде молитвом и постом. Пробуђени, нека узму свеоружје Божје: нека бедра своја опашу истином и обукy се у оклоп правде; нека обуку ноге у Еванђеље мира и узму штит вере; нека узму кацигу спасења и мач духовни – реч Божју; и нека се моле Богу духом непрестано, стражећи са сваким трпљењем и молећи се за све свете (ср. Еф. 6,11-18). У самој ствари: такву је борбу водио Христос и апостоли, мученици и подвижници. Својим животом и радом Богочовек Христос је показао како се човек органски сједињује с Богом, како се време органски сједињује с Вечношћу, како се завршно решава страшни проблем времена и простоpa. Апостоли и мученици, страстотрпци и подвижници православни ишли су богочовечанским путем Христовим, и успели су да победе дух овога света: они су све времено учинили вечним, све човечје – богочовечним; они су и душу, и тело, и чула своја учинили бесмртним, нетљеним, вечним. Они су увек живели по духу Вечности, никада по духу времена, и оставили нам један аманет: живите увек Богочовеком, никада човеком; живите увек духом Вечности, никада духом времена.

1923.

Јустин Поповић, О духу времена, Политика – Народна књига, Београд, 2005. стр. 146–150.

ЈУСТИН ПОПОВИЋ, Иза густе копрене видљивог протежу се безбројне бескрајности невидљивог

 Невидљиво је срце видљивог, језгро видљивог. Видљиво није ништа друго до љуска око невидљивог. Безбројни су облици у које се облачи невидљиво. Облачи и пресвлачи. Видљиво је сунце али је невидљива сила која га загрева. Видљива су многобројна сазвежђа, али је невидљива сила која их мудро креће и води кроз безкрајна пространства те се не сударају. Bидљив је магнет, али је сила његова невидљива. Видљива је земља, али је тежа њена невидљива. Видљиви су океани, али је невидљива сила кoja их ослањује. Bидљив је славуј, али је невидљива животна сила која га држи у постојању. Bидљива су многа бића на земљи, али је невидљива сила која их уводи у живот и држи у границама живота. Видљива је трава, видљиво је биље, видљиво је цвеће, али је невидљива сила која из једне исте земље производи разноврсне траве, разнолико цвеће, различите плодове.

Тако изгледа свет око човека. А шта да кажемо о самом човеку? О, y њему се тек одиграва најинтересантнија и најдраматичнија утакмица између невидљивог и видљивог. Ту се невидљиво са видљивим загрлило страсним загрљајем, загрљајем коме нема краја ни у овом ни у оном свету Погледајте, човек жртвује своје видљиво тело за извесна убеђења своје савести. А гле, савест је нешто невидљиво. Ако није тако, покажите ми је да је очима видим. Човек иде у смрт за извесну мисао, за извесну идеју. А гле, мисао је нешто невидљиво, идеја је нешто невидљиво. Ако није тако, покажите ми их да их очима видим. Мајка телом својим видљивим брани своје дете када је у опасности, и жртвује своје видљиво тело. Ради чега? Ради љубави. А гле, љубав је нешто невидљиво. Ако није тако, нека ми мајке покажу ту њихову љубав да је очима видим. Шта је то мисао, шта је то осећање, шта је то савест, покажите ми их да их очима видим у њиховој самосталној и вештаствено очигледној стварности! Но, ви ми иx не можете показати, јер је све то по природи својој невидљиво.

Значи: оно што је најглавније у човеку јесте невидљиво. И још: човек у ствари живи оним што је невидљиво у њему. Када то невидљиво напусти човека, онда тело умире. Да није тако, и мртвац би, бар док је на мртвачком столу, могао обављати животне функције, Јер има иста чула, исте физичке састојке као и жив човек. Само једно нема: нема душе у телу, душе која држи тело у животу, душе која кроз очи гледа, кроз уши слуша, кроз чула дела, кроз мисао умује. Та невидљива душа и јесте извор свега видљивог живљења човековог Вама се мождa не свиђа што је душа невидљива? Та и од тела нашег шта видимо? Само кожу, а све главне животне функције: функције нерава, срца, плућа, јетре, мозга, све је то сакривено од очију наших. У нама гамижу или вихоре све неке невидљивости, све нека привиђења. У овом погледу просто је генијална мисао коју је о човеку недавно изрекао познати биолог др Алексис Карел, у своме већ знаменитом делу: L’homme c’est inconnu. Ta мисао гласи: „Сваки је од нас само поворка привиђења кроз која путује несхватљива реалност – la realie in connaissable“’. Човек је заиста нешто што најмање знамо, што најмање познајемо. Др Карел вели: „Треба отворено признати: од свих наука, наука о бићу човековом представља највише тешкоће“.

Будимо искрени: сва три света: и космос, и земља, и човек представљају собом неке невидљиве силе, обучене у материју. Разгрни ма шта или ма кога, из свачега и из свакога неки непознати невидљивко нетрземице гледа у тебе својим тајанственим очима. Али ако смо логички доследни и духовно смели људи, доведимо до краја своју мисао. Ја то и xohy: сва три видљива света: космос, земља и човек, само су пројекција невидљивог у видљивом. Видљива природа је материјална пројекција нематеријалних, невидљивих мисли Божјих. А човек? – Човек је то исто и нешто далеко више од тога: човек је видљива пројекција невидљивог лика Божијег.

Свака ствар у овоме свету јесте рам, y који је Бог урамио по једну мисао своју. А све ствари скупа сачињавају раскошни мозаик мисли Божјих. Идући од ствари до ствари, ми идемо од једне мисли Божје до друге, од једне фреске Божје до друге. А идући од човека до човека, ми идемо од једне иконе Божје до друге. Јер док је Бог у ствари овога света урамио мисли своје, у човека је урамио лик свој, икону своју. Речено је у светој књизи: „И створи Бог човека по лику свом, по лику Божјем сгвори га“.

Гле, превелики Бог урамио је лик свој, икону своју у блатњаво тело човечије. Зато је сваки човек мали бог у блату. Да, мали бог у благу. Та боголикост је оно што човека диже изнад свих бића и ствари, изнад свих анђела и Арханђела, диже п уздиже до самог Бога. Ниједног човека не шаље Бог у овај свет без лика свог. Зато je сваки човек богоносац од утробе мајке своје. На тајанственој граници између два света стоји благи Господ Христос и сваку душу коју шаље у овај свет обдарује прекрасним ликом својим. Зато је сваки човек по природи христолик, по природи христоносац.

***

Господо, иза густе копрене видљивог протежу се безбројне бескрајности невидљивог. У ствари, нема грубе границе између видљивог и невидљивог, између овостраног и оностраног, између природног и натприродног. У свему, по свему и кроза све видљиво и невидљиво царује и влада Он: чудесни и тајанствени Бог и Господ, Богочовек Христос. По свему видљивом и невицљивом Oн је разлио своје божанске вредности, те све од бескрајно малог до бескрајно великог има своју божанску вредност. Нарочито човек. Јер, обдарен боголиком душом, он представља у маломе свет свих божанских вредности. У томе је божанско величанство и божанска неприкосновеност његове личности.

Божанско величанство и божанска неприкосновеност човечије личности јесте најскупоценија истина у нашем човечанском свету. Стога је сваки човек – наш брат, наш бесмртни брат, јер сваки човек има лик Божји у души својој. И самим тим има вечну, божанску вредност, стога не треба ни једног човека сматрати за материјал, за средство, за алат. И најнезнатнији човек представља апсолутну вредност. Зато, кад год сретнеш човека, реци себи: гле, мали бог у блату! гле, мој мили, мој бесмртни брат и вечни сабрат!

Јустин Поповић, О духу времена, Политика – Народна књига, Београд, 2005. стр. 69–71.

Топчидерска црква Светих апостола Петра и Павла

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, ***

Стихови моји, писани одавно,

Још док и не знах да сам поета,

Бризнули као вода над фонтаном,

Искре ватромета,

Што се, незвани, ко ђаволи врте

У светилишту, где је сан и кȃд,

Стихови моји о младости и смрти

–– Нечитани никад! ––

Разбацани по прашним рафовима

/Где нико није ни тражио вас!/

Стихови моји, као скупа вина,

Дочекаће свој час.

13. мај 1913.

Коктобељ

М Цветајева, Песме и поеме, Изабрана дела Марине Цветајеве, Прва књига, приредила Милица Николић, Народна књига – СКЗ, 1990, стр. 91.

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ, Стид

Жички духовни саборе!  

Српска реч je дошла до речи пре хиљаду година, а Жича је једно од њених родних места.

После сабора и беседа одржаних овде током векова –– мени је преостало да кажем само реч захвалности која ако већ неће бити достојна ни овог места ни овог признања ни овог дана – биће бар кратка као и име овог храма.

Како би могло бити друкчије на Преображење Господње, у Храму Вазнесења Христова, ако поред свега знамо и то да је себе сматрао лошим говорником и сам Мојсије и „да би се од сваке славе ваљало штитити као од рђе!“

Први добитник овог златопечатног признања је овај храм, а доделио му га је онај који га је подигао, први српски краљ, који се у њему и крунисао, а крунисао га је нико други до Свети Сава. А само име „седмоврата Жича" нас учи да је у њој крунисано седам српских краљева. Предање још додаје да је прва славодобитница овога златопечатног признања добила име по златној жици која је, као божје знамење, пада с неба на ово место и камење од кога је озидана. Та жица је постала жила и жилиште српске цркве, жижа нашега духовнога вида, жишка у небеском пепелу.

Замрсити се – један је од хришћанских грехова. А ми Срби смо се, и као појединци и као народ, и поред таквих темеља, жилишта, жижа и жишки – толико замрсили, да не само да што не умемо наћи крај концу, него се често чини да је и цело клупко наше националне судбине испало из наших руку и да се на наше очи котрља низ стрмен времена.

Слепи за суштину, као да смо бригу за своју судбину препустили другоме, заборављајући да преображење није могуће ако није у нашим рукама, а спасење, да и то кажем у Дому Спаса – нико и не спомиње.

Земља је сменила небо. Транспозицију, трансценденцију, трећу руку којом је створена сва српска уметност, написана поезија, озидане и осликане задужбине и манастири као наше највеће вредности – смениле су транзиције и трансакције, трансфери и трансверзале, трансплантације и транвестити и то веома транспарентно.

Онако како су некад опремане књиге, данас опремају новчанике, боце и привеске за кључеве. Почело се писати с три прста, наставило прекуцавати с два, сада се кликће једним. Биће добро ако се с једним и заврши, ако на крају, као и на почетку, тај један опет не буде палац.

Можда се ни у једном веку колико у двадесетом није толико глагољало о променама и преображајима, обнови и изградњи, новом добу и новом човеку. И не само глагољало, него су за тај наум поклани милиони. Разуме се, да у томе ни ми нисмо изостали и у борби за такав напредак постигли највећи назадак у историји.

Можда је сваки од нас доживео већа чуда него и један Савле у прошлости. Савла је Господ само једном упитао „Зашто ме гониш?“ И Савле је постао Павле. Нама то питање поставља целог живота и сваког дана, али као да више не верујемо ни себи ни својим очима и ушима. Ко je човек да би се њему јављао Бог? Да је човек остао човек колико је гуштер остао гуштер, где би му био крај.

Крајем другог миленија, Савле се умножио у милионима који нису кренули у Дамаск, него у Москву и из Москве. И они су за своју веру прогонили хришћане, а само у Русији поклали шездесет милиона. Преко ноћи су огласили преобраћење, променили име, веру и цркву. Али ниједан се не каје, злочине не спомиње, многи покушава да отме барјак и постане весник нове промене. Нуди нове лекове и чуди се кад му довикују: „Лекару, излечи се caм!” Лажним преображеницима скинуте су образине и они још немају храбрости да се погледају у своје право лице.  

Мислити то није најгоре од свега узалуд је саветовао онај најгоре послушани философ, који је уз то додавао да треба ћутати о ономе о чему се не може говорити.

Хиљаду година пошто су се уписали у људе и људску историју Срби се питају како cе зовy, којим језиком говоре, којим писмом пишу, којим се крстом крсте, којим путем иду, у којој земљи живе. Двоуме се да ли да се врате на широке вековне темеље Стевана Немање и каноне Светога Саве, или да продуже полувековну дивљу градњу и безакоње.

Поезија нас још увек држи на окупу. У то се толико пута уверио и онај који говори ове речи. Она заиста остаје „безвремени рај чисте игре" насупрот нашој егзистенцији и историјској судбини. Она још није изгубила читаоце, нити се растала са свакодневним живим говором, и не рађа се само као мртво слово на папиру. Док читам песме, чини ми се да слушаоце држим на скупу, да дишу једном душом, а сваком речју коју изговорим изван ње понекога изгубим. И не само понекога него многога, а у суштини ни због чега.

Па да јој се опет вратим у својој речи на Жичком духовном сабору.

Још не знамо ко коме господари, ми језику или језик нама. Изражава ли он нас, или самога себе. Јесмо ли поданици језичког законодавства, или ћораве коке које натутавају на зрна случајношћу језика. Песма је самој себи довољна и подређена законима поезије. У сваком случају, језик зна више о нама него ми о њему. Рецимо, крилатица „ћераћемо се још“ која нас боље познаје него ми њу и више говори о нама него ми о њој.

Код нас се догађа и још нешто што се није догађало раније. Некада су читаоци напуштали песнике, сада се чини да од поезије одустају и песници, и књижевни тумачи и мислиоци, а остају јој верни читаоци. Они однекуд долазе и претрајавају о свом трошку, можда и зато што о њима нико не брине. Одустајање од поезије значи одустајање од човека.

Господ је за седам дана створио свет, али је тих седам дана продужио на векове и миленије. Ништа није створио што још не ствара, ни један дан није окончан, а шта је дан ако није вечан, и шта има у вечности што нема y једном дану.

Господ још ствара човека по своме обличју, одваја светлост од таме, наређује земљи да из себе пусти траву, и дрвету да роди, говори птици да лети. Стварању и престварању нема краја, а кад оконча своје дело показаће се да је све трајало седам дана.

Само људска кост се ствара једино у мајчиној утроби, а нигде друго у природи и од ње нема ничег трајнијег на земљи. На данашње Свето Преображење, у Жичи, не могу а да опет не подсетим на онај славни одговор незнаног теолога који је, на питање како је Христос преобразио воду у вино, одговорио: „Вода се заруменела када је видела свога Творца.“ 

Чиста вода којом се умивамо, вода којом нас купају и при доласку на овај свет и на одласку на онај, бистра вода нашега крштења, застидела се пред својим Оцем. Постиђена вода постаде крв Христова. А колико би се, пре воде, требали стидети други, а више од њих ми сами, због себе и других, а понајвише онај који ово говори, и то пред самима собом а камоли пред својим Оцем.

Овом одговору који сам већ наводио и који нисам нигде прочитао већ давно чуо од епископа Атанасија Јевтића, за ову прилику ћу додати још нешто.

Наиме, у крају у којем сам провео своје рано детињство, преобразити се и преображавати се значи стидети се. Зачудио сам се кад је у том значењу нисам нашао у речницима српскога језика, ни у оном Вуковом ни у оним доцнијим. А она је жива и дан–данас у нашему народу, и нема несташна детета коме мајка није рекла: „Свакоме је једном у години Преображеније, а мени је од тебе сваки дан.“ Помислио сам, није ли за то значење знао онај незнани теолог и у свом одговору само превео питање на српски језик. Преображеније је у нашим брдима најљући атрибут, нешто као застиђе.

Стид је последњи доказ да смо људи, најлепши украс људскога лица. Није ли и један од највећих модерних писаца завршио свој роман страхом да ће га стид надживети. И све док нисмо изгубили способност да се застидимо, има наде у наше преображење. У ствари, кога год бриде образи већ се преображава. Ни вода више није невина као на почетку, и она се y свашта умешала. Има многих који је не пију, а народни песник каже:

           Дрина водо, још једно столеће,

           Србин воде с тебе пити неће!

Није ли први и најневинији стид везан и за наше прве стихове, које песници скривају као највећи грех и срамоту. Није ли и мене тај грех и тај стид довео на ово место? И нема ли нешто постидно у сваком признању које добијамо у овом страшном и срамотном времену. И ја на крају ове немуште захвалнице на части коју сте ми указали морам да кажем да се помало стидим што се више не стидим.

У Жичи, на Преображење Господње, 2002. године.

Из зборника Матија Бећковић, песник, уредник Драган Хамовић, Народна библиотека «Стефан Првовенчани», Краљево, 2002, стр. 17–22.

МАРИО ДЕ АНДРАДЕ, Мојој души се жури

Рачунао сам своје године и открио да ми је остало мање времена за живот од оног којег сам проживео до сад.

Осећам се као дете које је добило кутију слаткиша, прве је појело са задовољством, али кад је видело да их је остало још мало, почело их је јести са посебном пажњом и уживати у сваком залогају.

Немам више времена за бесконачне конференције у којима се говори о статутима, правилима, процедурама и унутрашњим одредбама, знајући да ништа од тога неће бити постигнуто.

Немам више времена да подносим апсурдне људе који, упркос поодмаклим годинама, још нису одрасли.

Немам више времена да се борим са неоствареним. Не желим да будем на скуповима где се его надувава.

Не могу трпети манипулаторе и опортунисте. Нервирају ме завидни људи који покушавају да дискредитују способне да би освојили њихове позиције, таленте и достигнућа.

Моје време је прекратко да бих расправљао о насловима. Желим садржај, супстанцу, мојој души се жури.

Није остало још пуно слаткиша у кутији.

Желим да проведем живот са људима које краси истинска човечност. Људима, који умеју да се смеју властитим грешкама. Људима који разумеју своје предодређење и не крију се од својих дужности. Онима који бране људско достојанство и желе само да буду на страни истине, правде и праведности. То је оно што живот чини вредним живљења.

Желим да будем окружен људима који знају како да додирну срце других људи. Људима које су тешки ударци у животу научили да одрасту и сачувају нежне додире душе.

Да, жури ми се. Жури ми се да живим тим интензитетом коју само зрелост може дати.

Не желим узалуд да потрошим више ни један слаткиш који ми је преостао. Сигуран сам да су још слађи од оних које сам већ појео.

Мој циљ је доћи до краја у миру са собом, са мојим ближњима и мојом савешћу.

Имамо два живота и онај други почиње у тренутку кад схватиш да је живот само један.