Невидљиво је
срце видљивог, језгро видљивог. Видљиво није ништа друго до љуска око
невидљивог. Безбројни су облици у које се облачи невидљиво. Облачи и пресвлачи.
Видљиво је сунце али је невидљива сила која га загрева. Видљива су многобројна
сазвежђа, али је невидљива сила која их мудро креће и води кроз безкрајна
пространства те се не сударају. Bидљив је магнет, али је сила његова невидљива.
Видљива је земља, али је тежа њена невидљива. Видљиви су океани, али је
невидљива сила кoja их ослањује. Bидљив је славуј, али је невидљива животна
сила која га држи у постојању. Bидљива су многа бића на земљи, али је невидљива
сила која их уводи у живот и држи у границама живота. Видљива је трава, видљиво
је биље, видљиво је цвеће, али је невидљива сила која из једне исте земље
производи разноврсне траве, разнолико цвеће, различите плодове.
Тако изгледа
свет око човека. А шта да кажемо о самом човеку? О, y њему се тек одиграва
најинтересантнија и најдраматичнија утакмица између невидљивог и видљивог. Ту
се невидљиво са видљивим загрлило страсним загрљајем, загрљајем коме нема краја
ни у овом ни у оном свету Погледајте, човек жртвује своје видљиво тело за
извесна убеђења своје савести. А гле, савест је нешто невидљиво. Ако није тако,
покажите ми је да је очима видим. Човек иде у смрт за извесну мисао, за извесну
идеју. А гле, мисао је нешто невидљиво, идеја је нешто невидљиво. Ако није
тако, покажите ми их да их очима видим. Мајка телом својим видљивим брани своје
дете када је у опасности, и жртвује своје видљиво тело. Ради чега? Ради љубави.
А гле, љубав је нешто невидљиво. Ако није тако, нека ми мајке покажу ту њихову
љубав да је очима видим. Шта је то мисао, шта је то осећање, шта је то савест,
покажите ми их да их очима видим у њиховој самосталној и вештаствено очигледној
стварности! Но, ви ми иx не можете показати, јер је све то по природи својој невидљиво.
Значи: оно што
је најглавније у човеку јесте невидљиво. И још: човек у ствари живи оним што је
невидљиво у њему. Када то невидљиво напусти човека, онда тело умире. Да није
тако, и мртвац би, бар док је на мртвачком столу, могао обављати животне
функције, Јер има иста чула, исте физичке састојке као и жив човек. Само једно
нема: нема душе у телу, душе која држи тело у животу, душе која кроз очи гледа,
кроз уши слуша, кроз чула дела, кроз мисао умује. Та невидљива душа и јесте
извор свега видљивог живљења човековог Вама се мождa не свиђа што је душа
невидљива? Та и од тела нашег шта видимо? Само кожу, а све главне животне
функције: функције нерава, срца, плућа, јетре, мозга, све је то сакривено од
очију наших. У нама гамижу или вихоре све неке невидљивости, све нека привиђења.
У овом погледу просто је генијална мисао коју је о човеку недавно изрекао
познати биолог др Алексис Карел, у своме већ знаменитом делу: L’homme c’est
inconnu. Ta мисао гласи: „Сваки је од нас само поворка привиђења кроз која
путује несхватљива реалност – la realie in connaissable“’.
Човек је заиста нешто што најмање знамо, што најмање познајемо. Др Карел вели:
„Треба отворено признати: од свих наука, наука о бићу човековом представља
највише тешкоће“.
Будимо искрени:
сва три света: и космос, и земља, и човек представљају собом неке невидљиве
силе, обучене у материју. Разгрни ма шта или ма кога, из свачега и из свакога
неки непознати невидљивко нетрземице гледа у тебе својим тајанственим очима.
Али ако смо логички доследни и духовно смели људи, доведимо до краја своју мисао.
Ја то и xohy: сва три видљива света: космос, земља и човек, само су пројекција
невидљивог у видљивом. Видљива природа је материјална пројекција
нематеријалних, невидљивих мисли Божјих. А човек? – Човек је то исто и нешто
далеко више од тога: човек је видљива пројекција невидљивог лика Божијег.
Свака ствар у
овоме свету јесте рам, y који је Бог урамио по једну мисао своју. А све ствари
скупа сачињавају раскошни мозаик мисли Божјих. Идући од ствари до ствари, ми идемо
од једне мисли Божје до друге, од једне фреске Божје до друге. А идући од
човека до човека, ми идемо од једне иконе Божје до друге. Јер док је Бог у
ствари овога света урамио мисли своје, у човека је урамио лик свој, икону
своју. Речено је у светој књизи: „И створи Бог човека по лику свом, по лику
Божјем сгвори га“.
Гле, превелики
Бог урамио је лик свој, икону своју у блатњаво тело човечије. Зато је сваки
човек мали бог у блату. Да, мали бог у благу. Та боголикост је оно што човека
диже изнад свих бића и ствари, изнад свих анђела и Арханђела, диже п уздиже до
самог Бога. Ниједног човека не шаље Бог у овај свет без лика свог. Зато je
сваки човек богоносац од утробе мајке своје. На тајанственој граници између два
света стоји благи Господ Христос и сваку душу коју шаље у овај свет обдарује
прекрасним ликом својим. Зато је сваки човек по природи христолик, по природи
христоносац.
***
Господо, иза
густе копрене видљивог протежу се безбројне бескрајности невидљивог. У ствари,
нема грубе границе између видљивог и невидљивог, између овостраног и
оностраног, између природног и натприродног. У свему, по свему и кроза све
видљиво и невидљиво царује и влада Он: чудесни и тајанствени Бог и Господ,
Богочовек Христос. По свему видљивом и невицљивом Oн је разлио своје божанске
вредности, те све од бескрајно малог до бескрајно великог има своју божанску
вредност. Нарочито човек. Јер, обдарен боголиком душом, он представља у маломе
свет свих божанских вредности. У томе је божанско величанство и божанска неприкосновеност
његове личности.
Божанско
величанство и божанска неприкосновеност човечије личности јесте најскупоценија
истина у нашем човечанском свету. Стога је сваки човек – наш брат, наш бесмртни
брат, јер сваки човек има лик Божји у души својој. И самим тим има вечну,
божанску вредност, стога не треба ни једног човека сматрати за материјал, за
средство, за алат. И најнезнатнији човек представља апсолутну вредност. Зато,
кад год сретнеш човека, реци себи: гле, мали бог у блату! гле, мој мили, мој
бесмртни брат и вечни сабрат!
Јустин Поповић, О духу
времена, Политика – Народна књига, Београд, 2005. стр. 69–71.
Нема коментара:
Постави коментар