Човек се излива у ритам, шифру своје временитости; ритам, са своје
стране, исказује се кроз слику; а слика се враћа човеку чим нека уста понове
песму. Деловањем ритма, стваралачког понављања, слика – сноп осећања која се не
покоравају објашњавању – отвара се учешћу. Песничко рецитовање је празник:
општење. А оно што се дели и поново ствара у том празновању је слика. Песма се
остварује кроз учешће, које је само обнављање првобитног тренутка. Тако нас
провера песме наводи на проверу песничког искуства. Поетски ритам има извесне
сличности с митским временом; слика са мистичким изрекама; учешће с мађијском
алхемијом и верским заједништвом. Све нас наводи на то да поетски чин уведемо у
област светог. Али све, од примитивног менталитета до моде, политички фанатизми
и сам злочин, могло би се посматрати као облик светог. Богатство тог појма –
који је слично психоанализи и историцизму толико злоупотребљаван – може нас
довести до највећих забуна. Зато није намера овог текста да поезију објасни
појмом светог, него да између њих провуче једну границу и да покаже како
поезија представљаједну несводљиву чињеницу, која се једино може у потпуности
схватити њом самом и унутар ње саме.
Модерни човек открио
је начине мишљења и осећања који нису далеко од оног што називамо тамном
страном нашег бића. Све што нам разум, морал или савремени обичаји прекривају
или нам налажу да презиремо представља за такозване примитивне народе једини
могући став према стварности. Фројд је открио да није довољно не знати за
несвесни живот да би се он укинуо. Антропологија, са своје стране, показује да
се може живети у једном свету којим управљју снови, и машта, а да то не значи
никакву ненормалност или неурозу. Свет божанског не престаје да нас опчињава
јер, с ону страну интелектуалне радозналости, постоји у модерном човеку нека
носталгија. Мода проучавања митова, мађијских и религиозних институција има
исте корене као и друге савремене склоности које се испољавају према
примитивној уметности, психологији несвесног или скривеној традицији. Те
склоности нису случајне. Оне су знак да савременом човеку нешто недостаје,
односно, то је интелектуални облик носталгије. Отуда, разматрајући ову тему,
морао сам да имам пред очима и њену двосмисленост: с једне стране, сматрам да
поезија и религија имају исти извор и да није могућно раздвојити песму од њене
претензије да измени човека не ризикујући да га претвори у безопасну форму
књижевности; с друге стране, мислим да се прометејски подухват модерне поезије
састоји од њеног непријатељства према религији, из чега извире њена одлучна
воља да створи другу врсту „светог“ насупрот оној коју нам нуде данашње цркве.
Октавио Паз, Лук и лира, превод
Радоје Татић, „Вук Караџић“, Београд, 1979.
Нема коментара:
Постави коментар