Слепо се бацивши на освајање спољашњег света,
заокупљен само тиме како ће управљати стварима, човек је
коначно сам себе постварио, пошто је пао у сирови свет у
којем влада слепи детерминизам. Предмети су га гурали, и
као играчка самих околности чијем је стварању допринео,
човек је престао да буде слободан и постао једнако
безимен и безличан као и његова оруђа. Више не живи у
исконском времену бића, него у времену сопствених
часовника. То је пад бића у свет, то је оспољење и
упрошћавање његовог постојања. Освојио је свет али је
изгубио самога себе.
Све док га тескоба не пробуди, макар се пробудио у
свету кошмара. Несигуран и неспокојан, изнова тражи пут
до самога себе, кроз помрчину. Нешто му шапуће да је
упркос свему слободан или да то може бити, да он у сваком
случају није исто што и зупчаник. Па чак и чињеница да је
открио како је смртан, туробно уверење да је схватио
сопствену коначност, такође је на известан начин утешно,
јер му на крају крајева доказује да је нешто различито од
равнодушног и неутралног зупчаника: доказује му да је
људско биће. Ништа више, али и ништа мање него човек.
Ернесто Сабато, "Појединац и универзум", "Градац", 2005.
Превела са шпанског: Александра Манчић
Нема коментара:
Постави коментар