Категорије

понедељак, 31. октобар 2016.

НИКОЛА МИЛОШЕВИЋ, Носталгија за бесконачним


...За ведрих, ветровитих дана ваздух у јесен има у себи нешто нарочито прозрачно. У такав неки дан, једно послеподне на тргу Санта Кроче у Фиренци, сликару се први пут учинило да види скривени, метафизички лик света.
Кажем учинило.
А можда му се и није учинило? Можда је заиста видео нешто што стварно постоји, скривено од нашег земаљског ока које клизи по површини ствари?
Две његове слике враћају ми се непрекидно у сећање, на дрхтави, нејасни начин успомена. На једној од њих, средином пустог коловоза нека девојчица тера обруч, а њена фигура опточена је светлуцавим обрубом, налик на мноштво пламичака које лелуја струја нечујног ветра.

Левом страном платна пружа се у недоглед зграда у којој нема никог, са непрегледним низом засвођених отвора, а у десном, затамњеном делу слике, види се једна напуштена приколица – можда циркуска – и изнад ње полумрачни лик неке големе грађевине, која делује исто тако напуштено и празно.
Негде поткрај коловоза по коме девојчица са светлуцавим обрубом тера обруч, једна сенка, налик на утвару, пружа далеко свој тамни траг.
На другој слици, у десном предњем плану, назначио је сликар стуб неке мрачне грађевине, део великог засвођеног отвора, а читава та грађевина баца густу, готово непрозирну сенку на један пространи трг светло жуте боје, делећи га напола.
Две људске фигуре – мушка и женска – мутно се разазнају на осветљеном делу трга и њихове сенке, скоро двоструко дуже од њих самих, пружају се, спојене негде на средини, изгубљене и далеке у том големом пространству.

Из позадине израњају, међутим, аветињски обриси једне огромне куле која се пење високо у небо, широка при основи и све ужа што се више увис стере. Та кула опасана је троструким низом стубова, а на њеном врху вијори се неколико застава залепршаних на неком нестварном ветру.
А иза сумрачног здања у десном, предњем углу, на оној истој светло жутој подлози трга, види се једна трака таме – сенка нечег што би требало да пребива негде изван површине слике.
На првом платну сликар се сагнуо сасвим ниско, не би ли угледао лице Божје у оном што је обично и свакодневно. Јер, шта је обичније и свакодневније од девојчице која тера обруч и улице која са напуштеним циркуским колима?
А на тој слици де Кириковој – јер он је тај мој сликар – однекуд из саме дубине тих сасвим обичних предмета и фигура као да просијава – допада ми се та реч – нешто што надилази овоземаљску раван, а ипак неким чудом сликарске вештине на известан начин као да пребива у њој.
И на другој слици сагнуо се сликар довољно ниско – али није тамо нашао ништа.
Слика се зато и зове Носталгија за бесконачним.
Постоји једино наша жудња за бесконачношћу – тако сам разумео поруку сликареву – све друго је сан и дим.
Слика са девојчицом која тера обруч, то је глас бесконачности који је сликар чуо као из неке велике даљине, испрекидан налетима ветра.
Слика на којој су две људске фигуре – две сенке изгубљене у подножју куле што се пење високо у небо – то је само сликарева жудња за тим гласом.

А и овај мој списатељски порив заправо је само покушај да се сагнем довољно ниско.
И да угледам лице бесконачности, овде доле.
Ако га има.
Ако га има. Јер, кад у један ветровит дан чујете како вас издалека дозива нечији глас, немојте бити сигурни да вас то заиста неко зове.
Можда вам се само тако чини.
Можда је то само варка ветра.



Никола Милошевић, Нит михољског лета: носталгија за бесконачним, „Стубови културе“, Београд, 1999.

Нема коментара:

Постави коментар