Категорије

субота, 11. март 2017.

ЗОРАН МИШИЋ, Поезија и традиција


   Научени да одбацују традицију у име савремености, многи не опажају да је антитрадицијски став свуда у свету престао да буде савремен. Савремену поезију све мање надахњује онај рушилачки занос који је пре тридесетак година био њена главна покретачка снага. Препознавши себе у најскровитијим слојевима прошлости, она је престала да се осећа „апсолутно модерном“, њени врхунски домети показали су чудесну саобразност са свим оним открићима до којих су истраживачи митских времена и класичних старина доспели. Она је нашла себе и у старим орфичким играма, и у античкој трагедији, и у древним културама Индије, Кине и ислама, и у ритуалним песмама црначког Орфеја, и у записима са стећака, и у натпису на косовском стубу, и у прастарим космогонијама, и у космолошким снохватицама Ђорђа Марковића Кодера. Све што није издржало тај неумитни испит трајности и свеопште саобразности остало је само помодни хир, леност духа, пена пролазности.


         Продужавајући наша расправљања од пре дестак година, многи не увиђају данас да оно против чега смо се ми побунили није била наша права прошлост, нити прошлост савременог света, већ она недавна, и данас доста постојана малограђанска савременост, наслеђена из прошлог века, која је себе хтела да прогласи једином народном и европском традицијом. Наша права традиција, то нису наше књижевне навике из деветнаестог века ни скоројевићки дух који смо наследили од очева. Чувајмо се да се тај дух не усели и у наше савременике, јер ће се иначе и предратна модернистичка схватања претворити у нову врсту традиционализма.
         Ако је заосталој мисли тешко да појми дух савремености, још јој је теже да схвати дух традиције. Јер традиција није оно што су нас училе цркве и школе, просветитељским духом надахнуте: збирка популарних упутстава како да се живи да би се спасла душа или глава. Традиција је она линија духовног и песничког опредељења, не одвећ популарна и не увек спасоносна, често и погибељна, у сваком случају неканонска, каткад и понорна, јеретичка и инфернална, али и узнесена и унутрашњим спокојством озарена, која се пружа од праистока нашег сећања до прага будућности коју песници слуте. Та линија чини нам се се све чистија и све зрачнија што се више удаљује од нас, јер се, ослобођена свих ближих временских ознака, свих успутних присећања, све више приближује ономе што је елементарно, исконско у човеку. И није нимало случајно што се тој најстаријој традицији модерна уметност најчешће обраћа. Шта су дуго ти нови уметнички облици, који ничу на све стране из камена и из звука, из боје и речи, него трагање за праоблицима уметности које је време поштедело од разарања, или смо их у својој подсвести сачували? Мурови тотеми и Мишоова врачања, Јејтсови историјски кругови и Миљковићев косовски циклус, Октоих Љубице Марић или амфоре на спомен-гробљима Богдана Богдановића, сви ти споменици нашег модерног доба немају веће жеље него да достигну елементарну сажетост и постојаност класичних или архаичних облика. Понесени модерним духом, они нису подлегли духу разарања који кружи светом ни свеопштем забораву; у њиховим темељима узидани су векови знања и културе. Права модерна уметност не раскида са традицијом; она је, напротив, штити од заборава, отима је из бездушних руку технократије и хладних чељусти машине, и преображава је у све савременије, све древније човеколике облике.
         Таквој традицији, вечито младој  и животрворној, нема опстанка у клими традиционализма. Традиционалист никада није у стању да разуме у чему је права подстицајна вредност културног наслеђа: за њега је традиција мртво слово, оличење некретања, заштитни знак који он утискује на старе књиге да не би оживеле и превазишле његову моћ расуђивања. Традиционалист у нашој средини, то је поглавито човек који је остао привржен књижевним мерилима из прошлог века и нашим грађанским традицијама, младим и зеленим; он ни за какву другу традицију не зна, нити хоће да зна. Реалистичка литература коју он цени сва је скорашња, ако не и скоројевићка; својим приземним, ситничарским погледом она није у стању да допре до оних митских дубина које нам модерна уметност осветљава. Заступници нашег реализма нису били, у суштини, ништа мањи противници традиција од појединих накриво насађених модерниста: Скерлић је, пре него што је осудио Диса, читаву нашу стару књижевност прогласио за „болестан црквени романтизам“.
         Традиција може да опстане само под окриљем модерне уметности, поверена бризи и љубави оних који на њеним темељима граде нове светове. Све што ми данас знамо о прасликама које нам се у сновима јављају, о митским чудима и стрепњама преображеним у нашу јаву, о рајским насељима у којима и данас љубавници бораве, о опсадама градова који се још увек опседају, о тајанственим бројевима и знацима који су постали језик свакодневне учености, о звездама одувек блиским и недокучивим, све смо то прочитали у књигама постања које су саставили модерни песници и звездознанци. Од Ајнштајна до Марсела Пруста сазнали смо да време није неповратно изгубљено, сви часови оглашавали су један исти час У Џојсовим и Фокнером причањима, са Стравинским и Сен Џон Персом чули смо како се буде давно уснуле цивилизације, доживели смо са Кафком и Максом Ернстом читав низ преображаја, угледали смо са свих страна сва своја лица на платнима Брака и Пикаса, открили смо, захваљујући Јунгу, вековне своје маске, препознали у Лотреамоновим конвулзивним строфама сва своја паклена маштања, у чистим облицима Бранкушијевим смирене све своје снове. И свуда је ту прошлост боравила, али толико далеко, толико преображена да је само искусно око могло да јој уђе у траг. У томе и јесте чаролија модерне уметности: она мора отићи што даље од прошлости да би је поново нашла. Она мора да измишља све нове и нове облике да бисмо поверовали да ти облици стоје ту од постанка света. Јер свет коме она даје облик нема почетка; он се увек изнова ствара, и увек изнова суочава са пројекцијом своје тежње за бесконачношћу, коју зовемо традицијом.

(1961)

З. Мишић, „Поезија и традиција“, Критика песничког искуства, СКЗ, Београд, 1996.

Нема коментара:

Постави коментар