АПОЛОН МАЈКОВ, Сан

Кад се спусти сенка прозрачним колутима

На њиве жуте, покрите пластовима,

На плаве шуме, на влажне пашњаке, ту;

Кад се над језером забели паре стуб,

И у реткој трсци, њишући се споро,

Нежно спава лабуд, на води одражен спорој,

Идем под сламни кров испод кога одрастох,

Подигнут у сенци, под багремом и храстом;

И тамо, у час уречен, с осмехом усана сретних,

У венцу трептавих звезда и макова тамноцветних,

С висина зрачног пута, тајанствених и плавих,

Богиња мирна преда мном се јави,

Сјајем бледожутим главу ми облива,

Очи тихом руком склапа и покрива,

И, коврџе скупивши, главу пригнувши к мени,

Љуби ми уста и очи у тишини.

1839.

Антологија руске поезије XVII–XX век, избор, предговор и текстови о песницима Александар Петров, „Просвета“, Београд, 1977.