Дан књиге. То је најочевидније признање да са књигом и читањем код нас
рђаво стоји. То је ништа мање него инјекција, y једном стању оболелости, кад
већ друге помоћи нема. Зашто је то тако, и код нас у несразмерно већој мери
него y осталом културном свету? И зашто се y нашoj средини још никако не може
живети, или се само животари од књиге? Одговор, данас је купити књигу већ
материјална жртва, не задовољава, када се наш свет врло тешка срца лишава и
мањих и безначајнијих потреба. Значи, и зашто једном и то не признати, књига y нашoj
средини, изузимајући онај мали број коме је она истинска потреба, нема више
значаја ни колико једно вече проведено за кафанским столом, ни колико спортска
утакмица, или сат–два гледања у филмско платно. Или је можда живот ударио другим
и сложенијим путевима, а они који по нужности талента ослушкују му најтананије
било, неко подбацујући, неко пребацујући, тек мало ко, или нико, да погоди y
средиште актуелности.
Шта било, заостајала данашња књига иза времена или га хтела повести, а оно
јој се још не повиновало, стварност је ту: читава једна генерација, и талентом
и културом дорасла перу, пише данас унапред спремна на материјалну, који пут и
моралну штету. И писаће и даље, ако то заиста иде по позиву, без обзира да ли
ће јој се круг читалаца сужавати или ширити.
Дан књиге. Зато га треба поздравити као први културни гест наше средине
према књизи. И можда као празник бољих дана онима који упркос свега пишу и
писаће.
[1932]
М. Настасијевић,
Есеји, белешке, мисли, Дечје новине – Српска књижевна задруга, 1991,
стр. 401.
Нема коментара:
Постави коментар