МАРИЈА ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ, Душа

„Духован човек је – сав бол.“

                                      Старац Пајсије Светогорац

Отворим ли слух за векова тишине[1]

кроз ветрове, реке понорнице

–  Чујем крик живота и смрти кораке

И бол траве док пада у откосе

И пупољке док јесен проносе

Врисак земље што пред сушом пуца

Под костима и крстовима што тужи и грца.

Тад у мени плачу и сви моји преци

И огласе животом сва нерођена деца

Тада крв је моја река која јеца

и рањена земља од корака мека.

Али бол у телу што налази дом

Молитва је Души – не од овог света –

Она ми је гошћа, стигла са Небеса

И у њој су гости и сви моји преци

И предака мојих сва Божија деца.

И она је млада, и она је вечна

и она је Патња, и она је Песма –

Песма од Радости, песма од спокоја:

–        „Христос васкрсава, радости моја!“

---

[1] Стих инспирисан насловом збирке Владете Вуковића „Отвори слух за тишине“ (1976)