 |
| Велика Хоча |
Увек изнова у последњим деценијама рефрен да су
Срби хтели да остваре своје право на Космет (Косово и Метохију) из одавно
застареле, сем тога и изгубљене битке (против Турака) на Косовом пољу, anno 1389. И било је онда веома лако исмејати такве захтеве,
као што је рецимо у Зидојче Цајтунгу писало да би то било као кад би то
Баварска данас прогласила Истру за своју јер је краљевина Б. у 19. веку имала
поседе. Ја овде још ниједног Србина од крви и меса нисам срео, а посебно не у
Великој Хочи, који би о Косову почео причу са Косовим пољем. Ако је неки
становник енклаве уопште и причао о свом праву онда о једном које се изводило
из садашњости и прошлости што га објашњава, живом, не застарелом, из живота на
овом тлу и његовом обликовању од стране људи који ту сада живе, сада и сада у
савезу са претходним животом и минулим радом родитеља, њихових родитеља,
прародитеља, прапрародитеља. Овом праву није потребна легенда, а тек му није
потребан никакав мит. Право на земљу долази из Сада и Овде. А ову земљу су људи
из Велике Хоче сада, без питања морали да посматрају као изгубљену? И чудно је
можда још да се реч правда у мом сећању за све време чула из уста само малог
броја људи из енклаве, међутим утолико чешће реч неправда. И приде ми је у уху
реченица једног младог добовољца из Средње Европе који је, а како другачије, „хтео
да остане анониман“ о Србима и одузетом им Косову: „Велика неправда се десила.“
Али, такав је живот. Или: такве игре игра историја?
Када сад у новембру помислим на мајску недељу у
Великој Хочи шта ми прво падне на памет? То су столице на склапање бившег сеоског
биоскопа, поређане у контејнеру по имену „Рамбује“. Нико ту није заузео место,
седишта су празна као и читав контејнер. А притом мислим на причу из Љубитеља
биоскопа од Вокера Персија у којој јунак једном приликом мудрује изнад редова
седишта, ноћу у напуштеном биоскопу на некој периферији у, мислим, Батон Ружу,
Луизијана: како ова празна седишта у ноћи причају о истрајавању кроз године и
деценије. Да ли је исто тако и са седиштима у контејнеру, тамо у средишту
енклаве? Да ли они држе онај скуп савета, сабор од чије саме речи се старац из
Велике Хоче у свом јаду осетио усправно? Не знам. Али оне су сада ту, седишта,
и говоре свој језик.
Петер
Хандке, Кукавице
од Велике Хоче, Дом културе „Свети Сава“, Косовска Митровица, 2011, стр. 65–66.
Нема коментара:
Постави коментар