Поетику
романа Петра Сарића, књижевника чији рад траје више од педесет година,
карактерише синтеза два животна и митска простора – простор родних
Бањана и простор Косова и Метохије. Патријархална култура и епска традиција, на
којима почивају архетипски и свакодневни односи међу његовим књижевним јунацима,
модел је који писац понавља и варира из романа у роман, представљајући
истовремено све нијансе хијерархизованих односа унутар једне племенске или
породичне заједнице, колико и њена наличја и дихотомије. Језик Сарићевих романа
је невидљиви еквивалент и пратилац те патријархалне културе из које израњају најразличитији
епски јунаци и лирски префињене јунакиње, али и њихови често демонизовани
антиподи. У свим тим разноврсним слојевима романа могуће је открити симболична
значења пишчеве основне поруке: дубоку трагичност људске егзистенције, из које
често произилази онај препознатљив антивиталистички принцип Сарићевих романа.
У
већини својих романа писац је наративну структуру везао за митопоетски простор
Бањана – место свог рођења (предео између Никшића, Билеће и Требиња, на граници
Црне Горе и Херцеговине), али је своју повест засновао на причи уз коју је одрастао и која је значајним делом утицала на
формирање света његовог књижевног дела. Ако се
за први роман Велики ахавски трг (1972) може рећи да представља основицу или етимон свих његових будућих романа (који
се, у том случају, могу сматрати као његове изведенице), за најновији роман Клобук се може рећи да представља завршницу
или епилог (у поетичком, не и
стваралачком смислу), будући да по оствареним естетским, мотивским, стилским
вредностима заокружује све досадашње написано и остварено. Он се, дакле, може
тумачити и у нивоу целине коју чини са романима који му претходе, као и на
нивоу онога што сâм представља у поретку остварених вредности.
Мотив
повратка турског поглавара Асана (Јована) Бегенишића у родни крај, из којег су
га као петнаестогодишњака насилно одвели у Стамбол, на коме се темељи прича романа Клобук, представља Сарићеву литерарну сублимацију историје (тврђава Клобук, турско освајање, побуна поробљеног
народа, злодела Турака, битка на Грахову 1858. године) и личних сећања на приче
из детињства – надисторије. Сферу егзистенцијалне реалности (описане
географске области, историјских догађаја итд.) и сферу имагинарне (фикцијске) надреалности (сећања, ликови, односи
међу њима) писац је објединио сфером која надилази обе, успешно превазилазећи
њихове разлике и супротности, како у чињеницама, тако и у перспективи њиховог
сагледавања и тумачења – сфером приче, којој је и ранијим романима дао посебан
статус („све што знамо, из приче је!...“).
Иницијални
и насловни термин „Клобук“ код Сарића не представља само име средњовековног
утврђења – куле, места које се географски уздиже над Требињском Лаством и
Ораховцем, а које треба ослободити од Турака, већ је својевсрна метафора
некакве метафизичке осматрачнице са које се сагледава прошлост и наслућује
будућност; нека страшна Тајна; тачка ослонца у простору и времену, коју треба
досегнути, а чије освајање претпоставља одгонетање тајне о пореклу, о себи.
Двосмерно устројеним правцем
приповедања – трансформацијом колективних слика у интимне доживљаје, али и
прерастањем личних сећања на ниво колективног страдања – Сарић је написао роман
који надилази причу о животном путу једног јаничара. Прича за Сарића, као
легенде и митови за Андрића, садрже праву истину човечанства, и на томе се
темељи бескрајно поверење које јој писац даје. Иако ослоњен на бројне
историјске, објављене и необјављене изворе о тврђави Клобук, турским зверствима
и историјату злокобне праксе одвођења мушке деце у османску престоницу, писац
очигледној историјској поузданости тих података претпоставља нешто мање
стварно, али не и мање истинито, а то је прича
о јаничару Асану (Јовану), чиме прејудицира идеју да је књижевност изнад саме
историје.
Пишчева замисао да роман композиционо
организује у два поглавља, од којих је прво посвећено причи о Асановим
(Јовановим) прецима и догађајима који су претходили његовом доласку у утврђење
Клобук – чему је, између осталог, посвећено друго поглавље романа – само је
формални, спољашњи оквир у који је Сарић унео причу о идентитетској кризи
главног јунака, прожету снажним психолошким динамизмом и заоденуту сфером
имагинације и наслућивања о оном што је било и оном што може да се догоди. У
том смислу, прича о прецима је претекст који писац користи како би на његовој
основи изградио комплексан, аутентичан и по свему особен лик клобучког диздара.
Иако прво поглавље прати детињство,
одрастање и живот два брата Бегенишића – Новака (Јовановог оца) и Мираша, а
друго живот јаничара Асана (дечака Јована) у Стамболу и његов повратак у
Херцеговину, тежиште обе приче одређено је самим Клобуком, стварном и
симболичном кулом, чије ће освајање значити и одгонетање тајне о човеку самом.
Иницирарући идеју да је свака повест о прецима, у суштини повест о човеку
појединцу, те да и најмањи и најбезначајнији догађаји у историји једне породице
имају далекосежне последице у мозаику будућих збивања, писац нарочито
апострофира мисао да у корену сваке деобе, као највеће породичне и националне
трагедије, лежи завист према ближњем, чиме се реинтерпретира библијска прича о
издаји и братоубиству. Слично као и у роману Сара, где је у првом делу дезинтеграција изазвана из саме
унутрашњости породице, а у другом условљена историјским и идеолошким
престројавањима, Клобук је грађен на
принципу најпре породичне деобе, чија се трагедија потом очитује како на
колективном плану, тако и на плану личне драме једног човека – главног јунака
Асана.
Догађаји описани у првом поглављу
романа у функцији су главне приче о Асановом (Јовановом) повратку у родни крај
и они су конципирани и пројектовани у две равни: прва би се могла означити као историјска, стварносна (турска зверства
у селима подно Клобучке куле, бескрупулозност и немилосрдност клобучког диздара
и тиранина Абдулаха, турска одмазда због паљења Клобучке куле – спаљивање куће
и живих укућана народног првака Јанка Стеванова Јарогаће, за чијег се сина,
хајдука, претпостављало да је учествовао у паљењу Куле); другој равни припада
једна стварност вишег реда, то јест
дешавања која не припадају историји, већ имагинацији
(„лудило“ мајке Крстиње које слути
надолазеће трагедије, особеност и изузетност дечака Јована, његова
неуклопљеност у средину и време којем припада, као предзнак неког новог,
великог и непознатог новог живота који ће имати итд).
Иако је, у вредносном смислу, друго
поглавље романа не само значајније, суштаственије, јер проблематизује данак у
крви као потпуно нов књижевни мотив у Сарићевом опусу, свој пуни смисао и
зачење добија управо у контексту целине коју чини са првим делом, који је нека
врста његове предисторије. Два дела романа се не разликују само по хронологији
описаних догађаја, колико по усмерености на спољашњи односно унутрашњи свет.
Тако, док је први део сав у знаку реалистичног приповедања о историји породице
Новака и Мираша Бегенишића, дотле другим делом доминира пишчева окренутост
Асановом (Јовановом) унутрашњем свету, његовој изузетности и интровертности,
као и проблему значења сна којим се успостављају (ко)релације између две
стварности односно два догађаја у две равни (Асанов сан о родитељима и девојци
Марики као симболична синхронизација или предикција онога што се заиста
догодило, а о чему ће он бити обавештен знатно касније).
Психолошки динамизам свој пуни
инзензитет ипак добија у атмосфери непрекидног одлагања Асановог (Јовановог)
сусрета са родитељима и откривања идентитета, који није ништа друго до
отелотворен страх од светлости, како
је Сарић још раније именовао врсту страха од најдубље самоспознаје, која је
постала нека врста херменеутичког кључа његове реалистичко-симболистичке прозе. Симболика Куле утолико је интензивнија, што
се страх од ње показује и као дивљење и као опасност од сазнања нечег што може
бити судбоносно. Кула се тако појављује као носилац највеће истине о човековом
идентитету, његовој суштини, па
њено освајање симболизује најпре победу себе, то јест страха од сусрета са
собом.
Свој
класично
реалистички приповедачки поступак из ранијих романа Сарић је знатно
обогатио поступком симболизације
који писцу свакако није стран, али је у најновијем роману
досегао своју пуну меру, пре свега кроз симболику Куле као врха који треба „досегнути“ (освојити) и симболику степеништа као пута којим се треба „спустити
– до себе“. У оба случаја, дакле, реч је о вертикалној
односно психолошкој и/или духовној
усмерености приповедачевој да трага, с једне стране, за коренима и прапочецима страха, а са друге, за дометима и крајностима сна. У тој поетској амплитуди Сарић је од слике степеништа које
гради Асанов (Јованов) отац Новак на почетку књиге, преко сна о степеништу који
се Асану јавља током једног школског часа у Стамболу, досегао до уметнички
најимпресивније, симболичке слике небеског
степеништа или пута на крају
романа, којим његов главни јунак Асан, заједно са својим сабратом Мехмедом,
одлази – у легенду, мит причу.
Ова
осведочена стилска (и не само стилска) прогресија говори у прилог томе да Клобук у вредносном поретку Сарићевих
романа ипак заузима посебно место. Томе у прилог иде и чињеница што писац
оставља дело „отвореним“, то јест прибегава отвореном концепту приповедања – у
коме сам читалац постаје активни учесник у грађењу приче.
Тако
конципиран завршетак романа артикулише две супротстављене идеје, које се,
међутим, међусобно не искључују. Прва – да „има догађаја које ни прича не би могла
да поднесе“, а друга, андрићевског духа, да прича, чак и таква – недовољна,
ограничена – „даље тече и причању краја нема“, латентно сугерисана отвореним
концептом, својеврстан је Сарићев омаж причи и причању као суштаственој потреби
осмишљавања живота док, с друге стране, антиципира идеју о величини људског
односно историјског страдања,
које је и за саму причу незамисливо. Сарићева ре/интерпретација мотива који се односи на данак у крви универзализује
страдање човека уопште, јер се лична трагедија и проблем изгубљеног идентитета
симболично уздиже на ниво свеопштег страдања кроз историју, колико и кроз
савремено доба. Сарићев јунак Асан (Јован) Бегенишић тако постаје парадигма
вековног, колективног пострадања, историјског и духовног, а сâм Клобук дело које отвара могућност
вишеструког и разноликог тумачења.
Књижевни магазин, двоброј 227–228, јануар–јул 2022. године, Српско књижевно друштво, Београд, стр. 71–73.
Нема коментара:
Постави коментар